Hoce li telefon zazvoniti?

Suzana Milicic

"Vasa deca su bezbedna. To su zlatna deca koja izvrsavaju sve zadatke odlicno, uz pomoc staresina. Mi se ponosimo vasom decom". Ovo su reci generala Gradimira Zivanovica, komandanta garnizona Vojske Jugoslavije u Kosovskoj Mitrovici, upucene roditeljima vojnika iz Kragujevca, koji su na odsluzenju vojnog roka na Kosovu. Ovo su reci jednog staresine koji zna (ili bi trebalo da zna) gde su osamnaestogodisnjaci obuceni u vojne uniforme, razasuti po kosovskim poljima, sludjeni i unezvereni... Ovo su reci koje bi, valjda, trebalo da budu uteha za nesrecne roditelje?

Da su ove reci izgovorene u neko drugo vreme, recimo onih sretnih sedamdesetih (oh, i tada je bilo nekih neprijatelja) i da su one recene na nekom drugom mestu, a ne na Kosovu, mozda bi one i bile uteha. Tesile bi razmazene majke i oceve koji dugo nisu videli svoje sinove, pa su ih se uzeleli...Roditelji bi bili ushiceni sto staresine tako pohvalno govore o njihovoj deci, srce bi im bilo puno, neko bi tada mozda, ponesen slavljem, usao u kozaracko kolo sa vojnicima i staresinama, svi bi mislili o tome kako je ovo jedna divna zemlja i kako je nase nebo najslobodnije od svih....

Danas, medjutim, ove reci nikome nisu uteha. One, za roditelje, koji su, rastrzani strahom i neverovanjem, posli da traze svoju decu, mogu da budu samo - uvreda. To je uvreda za razum, za osecanje, za roditeljsku ljubav, za brigu, to je uvreda i za patriotizam, bez obzira sta o tome mislio ministar za sport (?!), Zoran Andjelkovic, koji je roditelje optuzio za manjak rodoljublja, zato sto su posli da pitaju gde su im deca. Nisu oni hteli da im sinovi napuste kasarne, nisu cak trazili ni da budu prekomandovani: hteli su samo da ih vide i uvere se da su dobro.

Stotinjak kragujevackih roditelja nije uspelo da dodje do svojih sinova. Taj isti komandant garnizona im je, nakon izjave da su njihova deca bezbedna, rekao da je "stanje na Kosovu slozeno i da nije omoguceno slobodno kretanje". General Zivanovic im je obecao da ce ih za tri dana telefonom obavestiti o tome kako su njihovi sinovi, i majke i ocevi su krenuli natrag, svojim kucama...Cekace zvono telefona i bilo kakav glas o svom detetu.

Hoce li telefon, uopste, zazvoniti? Hoce li neko, konacno, reci roditeljima sta se dogadja sa njihovom decom? Ili cemo, opet, ne daj Boze, o tome kako je deci koja su prekomandovana na Kosovo, saznati iz nekog pisma, poput pisma poginulog vojnika Tasica? "Ovde je pravi haos...Nemam pojma kada cu se vratiti... Trebaju mi carape, ali ne mnogo...", secamo se ovog pisma vojnika koji je sluzio u miru, a ne u ratu? Je li ovo pismo patriotizam ili ne? Da li su reci - vasa deca su zlatna, ponosimo se njima - patriotizam ili ne? Da li bi bio veci patriotizam ako bi oni koji su za to uceni i placeni zauzeli mesto osamnaestogodisnjaka u kasarnama? Mozda vec i rovovima? Je li patriotizam to kada se prica da je tarifa za "oslobadjanje" vojnika iz kosovskih kasarni od 1000 do 3000 maraka? O kojem je patriotizmu ovde rec? Zasto svi oni koji, kada ne znaju koji argument da upotrebe, govore o patriotizmu decaraca? Valjda zato sto je lakse trgovati tudjom krvlju...

Rodoljublje je jedno divno osecanje pripadnosti i zajednicke brige za sve, trebalo bi da znaju oni koji nesrecne roditelje nazivaju nepatriotama. Ako to ne shvataju, neka bar probaju da se, na kratko, stave u poziciju tih ljudi i zamisle da lutaju zemljom trazeci svoje dete. Ili se to njima nikako ne moze dogoditi?