MEDJUNARDONA ZAJEDNICA KAO VATROGASAC POZARA NA KOSOVU

Milorad S. Gajic

Razloge za ociglednu nepomirljivost srpske i albanske "istine" o Kosovu treba traziti u dvojakom fiksiranju predmeta srpsko-albanskog spora. Dok Srbi kosovsko pitanje vide iskljucivo kao pitanje teritorije, Albanci, naprotiv, samo se bave ljudskim pitanjem. Za Srbe, Kosovo je iz hiljadu istorijskih razloga srpska teritorija i to mora ostati bez obzira na okolnost ko na njoj zivi. Nasuprot tome, Albanci ne prestaju da ukazuju na neotudjivo pravo postojeceg stanovnistva Kosova da suvereno odlucuje o svojoj buducnosti, a time i o sudbini teritorije, pa zato Srbiju na Kosovu dozivljavaju kao kolonijalno prisustvo koje se odrzava citav ovaj vek pa je najzad doslo vreme da to bude ukinuto.

Kada stvari svedemo na ono sto je glavno, a to je da Albanci ne pristaju ni na sta manje od nezavisnog Kosova, a Srbi istovremeno ni na sta vise od autonomije primerene vazecim svetskim standardima, onda se postavlja pitanje cemu uopste pregovori, pa bilo to u drustvu sa stranim faktorom ili bez njega. Ova mentalna blokada, koja uvodi u pat poziciju, sasvim logicno ima svoje istorijski uobicajeno ishodiste - oruzani obracun strana u sporu. Referendumsko "ne" stranom ucescu u pregovorima pokazalo se kao tragikomicna greska, jer ce, u slucaju ozbiljnijeg oruzanog sukoba, medjunarodna zajednica naci put da se umesa bez icijeg poziva, a po osnovu medjunarodnog prava predvidjenog za takve slucajeve. Zato se moze protumaciti da je zabrana medjunarodnoj zajednici da se umesa u pregovore zapravo precutan pristanak da ona udje u okrsaj, ali ne kao pregovarac vec kao vatrogasac sa svim svojim vojnim potencijalom. Srpska vlast ce tada biti cistih ruku, jer je, eto, sve pokusala da spase Kosovo, ali se protiv neuporedivo jaceg nije nista moglo.

Nakon tako uspostavljenog mira sasvim je sigurno da ce remetiocima medjunarodne bezbednosti biti nametnuto neko resenje u vidu kompromisa koji ce to biti samo naizgled i kao privremeno stanje ugasenih strasti, a zapravo ce obavezno predstavljati srpski poraz sa posledicama koje ce nailaziti "na rate" do krajnjeg svog ishoda.

Ko god hoce hladne glave da sagleda cinjenice treba da razume ono sto se dugim radom vremena zaista zbilo na Kosovu, a sto danas predstavlja svrsen cin u vidu neizmenljivog etnickog i geopolitickog stanja celog regiona. Od vecinskog stanovnistva u srednjem veku, Srbi danas cine prakticno zanemarljivu manjinu na Kosovu, a koja pri postojecem demografskom trendu predstavlja i manjinu u galopirajucem nestajanju. Nema racionalno moguceg projekta kojim bi se Srbi vratili na Kosovo.

Albanci su se mnogo bolje od Srba prilagodili srednjovekovnoj otomanskoj poplavi Balkana, jer su skoro u celini prihvatili religiju osvajaca. Koliki je znacaj ovog veceg smisla Albanaca za prezivljavanje moze se tacno razumeti samo ako se ima u vidu cinjenica da je u drustvenoj strukturi turske imperije status carskog podanika bio odredjivan religioznom, a nikako etnickom pripadnoscu. Tek posle religioznog dolazio je i pripadajuci feudalno staleski rang. Tako mozemo razumeti da su se za sve vreme turskog prisustva na Kosovu, medjuljudski odnosi uspostavljali na bazi statusnih razlika koje dele vernike od nevernika, a ne kao odnosi Srba i Albanaca. Te razlike bile su u korenu stalnih kretanja stanovnistva, a zapravo proterivanja ili bekstva od preteceg i nadolazeceg nasilja, saobrazno promenljivoj ceni zivota nevernika i pravu vernika na nekaznjivu upotrebu sile protiv nevernika.

Albanci su, inace, kao poseban narod, doziveli svoju prvu ozbiljnu krizu kolektivnog identiteta u vreme ustanka protiv turske organizacije vlasti u periodu od 1908. do 1912. godine. Tek tada, Albanci su ozbiljno pokusali da svoj zajednicki religiozni identitet sa Turcima pomere sa religioznog na svoj etnicki.Tada je doslo do albanskog okupljanja putem kolektivne svesti, zasnovane na etnickom korenu, sto inace ljude povezuje dublje od religije.

Najbolji dokaz koliko jeKosovo "balkansko pitanje" a ne "unutrasnje pitanje Srbije" i koliko je potencijalno nabijeno elementima medjudrzavnih odnosa na ovom prostoru neka nam posluzi primer doskorasnjih stapskih vezbi komande Atlantskog pakta, u kojima se slucaj Kosova uzima kao moguci povod izbijanju rata izmedju dva antagonisticka bloka. Zato nije preterano reci da Kosovo i danas kao i juce sadrzi iste elemente istorijskog naboja koje su nekada imali Dancig i Sudeti.

Srbi bi o pitanju Kosova trebalo da odlucuju inteligencijom glave, a ne inteligencijom srca. Jer, ne treba nikad zaboraviti da su Srbi vec jednom odgovorili srcem kroz "bolje rat nego pakt" i "bolje grob nego rob" pa su tom vrstom inteligencije "zaradili" najpre Jasenovac, a onda i poluvekovno nacionalno rastakanje zajedno sa skupim komunistickim opitom poludoucenih zanesenjaka da nam protivprirodnim putem navlace kozu "novog coveka".

Ako odolimo paranoicnim objasnjenjima, treba verovati da medjunarodnu zajednicu jedino zanima odrzavanje mira na vrucem balkanskom prostoru i u tom cilju vec su angazovana znacajna vojna i finansijska sredstva. Pokazana je spremnost punog angazovanja i na pitanju Kosova uz ponudu dobrih usluga za iznalazenje kompromisnog resenja u postavljenim okvirima "ni nezavisnost ni status kvo", vec specijalni status u okvirima jugoslovenske drzave. Bilo bi to, nazalost, jos jedno trulo resenje koje bi razocaralo i Srbe i Albance, a zadrzalo sve potencijale buducih srpsko-albanskih sukoba. Za Srbe, ono najteze dolazilo bi postepeno i malo uocljivim procesom demografskog pomeranja etnicke strukture stanovnistva Srbije u korist mnogo vitalnijeg albanskog elementa i to sve do njihove brojcane premoci.

Sa ovim u vezi, podsetimo da su Albanci, uoci srpsko-turskih ratova 1875-78 g. svojom demografskom ekspanzijom i u stanju slobode nastanjivanja koja je vazila za pravoverne u turskoj drzavi, uspeli da se vecinski nametnu na liniji Kumanovo, Vranje, Leskovac, Nis. Sve to u relativno kratkom periodu dva srpska ustanka, kada je i srpsko stanovnistvo tezilo da se seli u oslobodjene delove Srbije. Medjutim, u toku srpsko- turskog rata i nakon toga sve do Prvog svetskog rata, nastalo je znacajno pomeranje stanovnistva i to tako sto su Albanci zajedno sa turskom vojskom napustali izgubljene delove teritorije koje su Srbi oslobadjali, dok su u isto vreme Srbi sa Kosova proterivani nadolazecim albanskim izbeglicama. Pa i pored tog znacajnog razmestaja, u podrucju ispod Vranja do Makedonije, ostala je, a i danas postoji, jos vrlo brojna albanska populacija.

Kada Albancima na Kosovu bude primenjen status bilo koje vrste autonomije, dogovoren ili nametnut svejedno, to ce istovremeno znaciti primenu u punom obimu svih osnovnih prava coveka i gradjanina, medju kojima je sloboda kretanja i nesmetanog izbora nastanjivanja u prvom redu. Ako pri tome imamo u vidu albansku demografsku eksploziju i istovremeno vladajucu "belu kugu" Srba, onda ne treba biti narocito vest u racunu da se predvidi koje godine ce onih 63 odsto srpskog zivlja u Srbiji pasti ispod polovine, a kada ce albansko stanovnistvo preci u vecinsko, sa svim demokratskim pravima i posledicama koje iz te cinjenice proisticu. Politickoj klasi u Srbiji danas je stavljeno u deo da daju odgovor na ovaj jasan izazov.

Jos u pocetku raspada druge Jugoslavije, americki drzavni sekretar Bejker izneo je pet principa koji se imaju postovati u jugoslovenskoj krizi. Prvi je bio u pravu svakog naroda da suvereno odlucuje o svojoj buducnosti, drugi, da se granice ne mogu menjati bez saglasnosti strana u pitanju, sto je na neki nacin u protivurecnosti sa prvim principiom. Ostala tri principa ticu se postovanja preuzetih medjunarodnih obaveza svakog novonastalog entiteta. Od svega toga jedino je nepovredivost republickih granica ispostovana do kraja pa je zato na medjunarodnoj zajednici da i pitanje celovitosti Srbije drzi za nepovredivu vrednost. Ova okolnost stavlja Srbiju u polozaj da moze da udje u pregovore sa albanskom stranom sa ponudom za razmenu etnickih teritorija koju bi omogucila i garantovala medjunarodna zajednica, a koja bi se odnosila na drzavnopravni polozaj Republike Srpske. Naime, RS bi bila slobodna da odluci da udje u sastav Savezne Republike Jugoslavije kao nova federalna jedinica, a zauzvrat bi se omogucilo Albancima na Kosovu da slobodno odluce o svojoj buducnosti. Na taj nacin doslo bi, sa jedne strane, do primene prava svakog naroda da odlucuje o svojoj sudbini, a sa druge strane i do promene granice saglasnoscu strana u pitanju. Pitanje federalne zajednice Muslimana i Hrvata u Bosni bilo bi reseno onako kako je to i predvidjeno, a ustvari, konfederalnim savezom sa Hrvatskom.

Na izlozen nacin bio bi resen problem stabilnosti celog regiona, jer bi bio dat adekvatan odgovor prvom izazovu celog Balkana, a naime izazovu etnickog identiteta stanovnistva koje ga bezuspesno resava citav ovaj vek.

(Autor je advokat iz Beograda)