STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Pre desetak dana, Visoki predstavnik medjunarodne zajednice u BiH, Vestendorp, predlozio je da sefovi zapadnih drzava i vlada prestanu da dolaze na hodocasce kod Slobodana Milosevica. Eno Milosevica danas u Moskvi: jesu li to svetski drzavnici poslusali Vestendorpa ili se Jeljcin izborio da Kremlj postane (rezervna) Meka i Medina zapadne politike na Balkanu?

Pretvaranje aktuelnog predsednika SRJ u ’kljucnu licnost’ balkanskog (ne)reda je, nesumnjivo, americki izum. Posle Dejtona, Amerikanci su poceli da primenjuju homeopatski metod u lecenju Balkana: prepisujuci velike doze Milosevica u Bosni, pokusavali su da lokalizuju zapaljenje tamosnjih naroda, izazvano delovanjem malih doza Miloseviceve politike. Uspeh nije izostao, iako bi bilo preterano reci da bi lecenje uspelo bez asistencije Ifora i Sfora.

Kad je mecka medjunarodne zajednice zaigrala na Kosovu, pokazalo se da postdejtonska homeopatija vise ne daje zadovoljavajuce rezultate: na Kosovu je Miloseviceva politika silovitog neobaziranja na cinjenice zapretila perspektivom potpune disfunkcije medjunarodnog poretka u ovom delu sveta i morao se pronaci radikalniji tretman. Otuda avioni NATO u vazduhu, a Milosevic u Kremlju, na prizemljivanju.

Svakojako, medjutim, izlazi da se bez Milosevica ne moze. U pitanju nije, kao sto se njegovim domacim obozavaocima cini, izuzetnost njegove svetsko-istorijske pojave, nego je, jednostavno, rec o konfiguraciji domaceg politickog terena, ali i o strukturi i rasporedu moci u medjunarodnoj zajednici.

Na pitanje da li Milosevica treba izolovati ili saradjivati s njim, sef americke misije u Beogradu odgovorio je, pre izvesnog vremena, da treba biti realan i prihvatiti cinjenicu da ovde svet ima posla s jednim autoritarnim rezimom. Nesto slicno je, onomad, rekao i govornik Stejt departmenta: morate razgovarati s onim ko je u stanju da vam isporuci resenje koje zelite.

Svet, drugim recima, porucuje da nije njihovo da ovde bira vlast, nego da od izabrane vlasti trazi da se s njim ne spori. Ali, posto je sporenje sa svetom postalo deo domaceg politickog folklora, znak najdublje privrzenosti navodnim nacionalnim interesima, izlazi da ovde, zasad, nemaju sanse oni koji bi sa svetom, ruku pod ruku. Kakav je to srpski politicar koji ne razume da je citav svet protiv Srba? Izdajnik i placenik, dakako.

Posto niko nece izdajnike na celu drzave, nema druge nego da se raspravlja o izdaji, a ne o licnostima. Sta je to ’izdaja’ na Kosovu, na primer? Priznavanje realnosti da tamo, u ogromnoj vecini, zive Albanci i da ih ceo svet podrzava u uverenju da treba da imaju svoju vlast, ali ne i svoju drzavu? Ako to jos dugo bude izdajnicka misao, onda ce i rodoljublje izgubiti svaki smisao: ispasce da najvise vole svoju zemlju oni koji su pod njom.

Ono sto Milosevica, kao protagonistu jedne autoritarne politike, ali i unutrasnje oponente ove politike, ocigledno fascinira, jeste cinjenica da vise ne moras biti velika sila da bi izazivao glavobolju velikih. Sposobnost da bez vojne sile, pa cak i bez nafte, s nesto pobudjavelih nacionalistickih ideja, dovedes u pitanje citav medjunarodni poredak, govori da je u taj poredak ugradjen i relativno visok stepen medjusobnog uvazavanja interesa mocnika, ali i onih koji to nisu. Bez obzira na postojanje jedne supersile, ovaj je poredak, u svojoj dubinskoj strukturi antiautoritaran i otuda neminovno nesklon svakoj autoritarnosti na svojoj periferiji.

Zbog toga, od Jeljcina Milosevic nece cuti nista sto vec nije cuo od Klintonovih izaslanika i saveznika. Oni kojima je ruski miliji od engleskog, mogli bi se razocarati kad protumace poruke iz Kremlja. Nece, medjutim, valjati ako ne shvate da ih Jeljcin cuva, dok se uzdrzava da progovori srpski, pa da ga oni razumeju, ali ne i ceo svet.