Batajnica-Moskva, via Pariz

Velimir Ilic

Nismo li opet bombardovani sa previse najrazlicitijih dogadjaja i utisaka za tako kratko vreme!? Jer, samo nekoliko proteklih dana bilo je dovoljno da osetimo pod kakvim zestokom gasom svetska diplomatija vozi trku “Tour d’ Kosovo", koliko je dogorelo do nokata kad se, napokon, sastao Vrhovni savet odbrane (makar i sa do juce “nepostojecim" Djukanovicem), sta sve mogu i umeju nasi vazduhoplovci i kako tu i jos neke teme odbrane vidi (opet) Djukanovic, koliko nisko nebom juznog komsiluka lete avioni NATO, a da na sve to prenebregnemo privodjenje Milosevica na raport u Moskvu... Zaludjenu naciju je, medjutim, najvise pogodilo saznanje sta sve ne znaju i ne mogu nasi dicni “fudbalski ambasadori" u Francuskoj.

Krenimo redom: svet nas, nesumnjivo, ponovo zatvara u tor ciju ogradu sami zakucavamo ali ce tu pricu narod lako svariti ako mu se ubrizga doza dnevno-politicke epike i objasni da nas, eto, opet mrze zato sto smo najpametniji, svoji na svome i, uopste, jedan ponosan nebeski narod. Dalje, sazivanjem sedniceVSO nije samo Milosevic priznao novog crnogorskog predsednika vec je Djukanovic prihvatio da Milosevicu pripomogne dok bude izvlacio kola iz blata u kom se zaglibio pokusavajuci da brzopotezno sredi stanje na Kosovu. Podsetimo, prvo je bilo da crnogorski regruti nece biti glineni golubovi na Kosovu a posle sednice VSO i “uveravanja" koja je “dobio", Djukanovic je korigovao misljenje dopunskom izjavom o “postovanju Ustava" i “cuvanju drzavne granice". Taman posla da je iko normalan za krsenje Ustava a jos manje za paravojni kupleraj na granici, ali se posle prethodnih Djukanovicevih stavova ova promena, jezikom politickog pragmatizma, moze smatrati pristajanjem na iznudjeno saveznistvo sa Milosevicem. A Djukanovic jeste pragmatican politicar pa je svoj novi stav dodatno overio tvrdnjom da je moguce spreciti intervenciju NATO i prisustvom na batajnickom aero-mitingu. Miting jeste bio vrlo koristan kao moralna injekcija naciji ali je istovremeno bio visestruko apsurdan (“aero-miting je na tako niskom nivou da vise lici na neko vasariste u Srbiji nego na pravi miting", rece jedan pilot JAT-a). Apsurdan toliko pre sto su istog dana piloti Alijanse u Avijanu dobijali poslednja uputstva za jucerasnje upozoravajuce letove iznad kosovskog gnezda.

Pridobijanje Djukanovica, makar i jednokratno, Milosevicu je bilo vrlo vazno uoci puta u Moskvu. Jer, Jeljcinu treba objasniti da u odsudnim trenucima Srbi i Crnogorci, inace ruskom prijateljskom narodu veoma privrzeni, politicki zajedno stoje u plitkom drzavnom rovu nasuprot albanskog separatizma na Kosovu. Ali, Djukanovic ce verovatno svoje mene lakse odbraniti pred saveznicima u Crnoj Gori nego sto ce predsednik Jugoslavije uspeti da, u svetu zaduzenog Jeljcina, pridobije kao bespogovornog saveznika za boj na Kosovu.

A nacija? Nema ona vremena za takva razmisljanja. A i kako bi kad su je u nedelju sludeli nacionalni fudbalski junaci trceci na dve leve noge. I to protiv, ni manje ni vise, polukvalifikovanih autsajdera kojima smo, jos pre utakmice, na kladionicama dali najmanje tri gola. Ko je, uopste, blesav da razmislja sta nas sve moze snaci kad se spusti zastava Mondijala, a mozda i pre.