FENOMENOLOSKI OPIS POLITIKE MEDJUNARODNE ZAJEDNICE I DOMACIH AKTERA NA BALKANU

Vladimir N. Cvetkovic

Ovih dana, po ko zna koji put u proteklih osam godina, suocavamo se sa dramaticnim nacionalnim ponizenjima i ucenama koje dolaze “spolja", tj. od strane tzv. medjunarodne zajednice. Naravno, taj problematican pojam u nasem (balkanskom) slucaju, nasuprot ocekivanjima onih vise ili manje naivnih “gradjana sveta" i fanatika “ljudskih prava i demokratije" (sta god da se pod tim pojmovima podrazumevalo), veoma brzo se sveo na ono sto je oduvek bio: grupu mocnih drzava koje se u ovom slucaju zovu - gotovo besmisleno - “Kontakt grupa".

Drustvo jeste malo, ali se zato svi dobro i dugo poznaju i vole da se druze: s jedne strane, avaj! - nasi su tradicionalni “prijatelji" i “saveznici" (sic!) - Veliko-Mala Ruska Federacija, s druge strane pak, nalazi se neumoljivi i svemoguci Big Bos iliti Ujka Sem (SAD), kao i njegov posilni (Mala-Velika Britanija); a tamo “negde izmedju" - dva nekada roga u vreci, a sada evropski pobratimi - Obicna Francuska i Neobicno Velika Nemacka, Italija u svemu tome dodje vise kao ukras, a bogami, kada zatreba, i kao ispomoc za ovdasnji rezim koji je, ruku na srce, svakako najodgovorniji sto recena grupa radi sa svima nama ono sto im (trenutno) padne na pamet.

Naime, kada ovi “legitimni predstavnici medjunarodne zajednice" sednu za Veliku Trpezu Balkana, onda njihova gozba izgleda otprilike ovako: balkanski kelneri i kuvari panicno se utrkuju i pritom medjusobno nemilosrdno biju - sve ne bi li ko od njih prvi gostima ponudio svoje “dobre usluge"; Big Bos uzima sve sto se nudi (tj. jede i pije), a posebno ono sto ne moze njegov osiromaseni kolega sa bolesnom jetrom iz novopecene Veliko-Male Federacije; Veliki Hans pokazuje svom zbunjenom a pretencioznom pobratimu i ostalima da mu apetit nikad nije bio bolji, dok navodno “odmereni" g. Smit nastoji da u tom Velikom Zdranju glumi nezainteresovanost, sve “objektivno" procenjujuci sta ima smisla kusati. Znajuci kako sve to izgleda, i kako tu stvari stoje, kuvari i kelneri nikad ne iznose bas sve sto mogu (i sto su zamesili), tako da gozba traje kontinuirano, a prekidaju je povremeno Sokratova (citaj: mass. media) gorljiva nastojanja da tom opstem krkanju obezbedi i neko eticko znacenje. Zato je Big Bos uglavnom na “kreativnoj dijeti", no ono sto on nece (ili ne moze) - hoce drugi - i tako u krug.

Vrhunac gozbe nastaje kada konzumenti otpustaju kuvare i sami rade na destrukciji vlastitog zeluca. U tom slucaju, prvi odustaje onaj koji je zaboravio da vise nema “onako" veliki stomak kao nekada, a poslednji pak onaj neumereni iz Velike Stare (a) Novopecene Savezne (Svegermanske) Drzave, koji se tradicionalno ne moze zadovoljiti nicim drugim do Velikim - Metafizickim Stvarima. Poslednji pak na (kratki) pocinak odlazi Ujka Sem, jer bas On, eto, mora stalno da misli o svom (ali i svacijem drugom) zdravlju. Pre nego sto krene na taj privremeni zasluzeni odmor, dace dobru napojnicu onim kelnerima koji su znali da citaju njegove misli, s tim da ce ovi dalje, potom, imati ne male probleme sa svojim kolegama oko podela zajednickog pazara. Tada obicno dolazi do manje ili vece tuce koja traje sve do budjenja Bosa koji, medjutim, ne zaboravlja visine prethodno datih napojnica, te na osnovu njih angazuje novu postavu - i kuvara i kelnera. Sve do nove gozbe.

Pravo pitanje koje sledi iz ovog “fenomenloloskog opisa" politike medjunarodne zajednice i domacih aktera na Balkanu, jeste: “Zasto se nasa, dakle srpska ugostiteljska postava pokazala (i pokazuje) tako inferiornom u odnosu na svoje druge kolege i susede?" Odgovor je, cini mi se, jednostavan: zato sto glavni kuvar/kelner misli da mu je mesto za trpezom! Umislio je da treba da kusa, a ne da sluzi jela. Dobro, u principu, svako bi tako nesto pre i vise zeleo - no da trckara oko “gostiju". Medjutim, problem je u tome sto gosti imaju cime da plate, a domaci kuvar/kelner nema svoje vec samo tudje pare. Cak je par puta, u pauzama izmedju krkanluka, kada se malo bacaju karte na sto - cisto dok kolege (kuvari/kelneri) ne donesu nesto novo - taj isti iz redova “onih-koji-posluzuju" pokusao da blefira “one-koji-kusaju". Igrao je velike uloge bez jakih aduta i razume se - sve izgubio. Zato sada zivi prilicno jadno i na (politicki) kredit koji nikada nece moci da otplati, a nekadasnje kolege, koje inace i dalje pomalo zaziru od njegove ambicije i simulirane moci, drze da je idealna prilika ne samo da sklone Njega, vec i sve one njegove sunarodnike koji su mu do sada prikupljali hranu i novac za paradno odelo i kuvarske mastarije.

Ucesnici gozbe, bas svi od reda, nemaju puno poverenja u onoga ko je mislio da njima moze biti ravan (posebno je osetljiv Big Bos), i zato su odlucili da ovoga neposlusnika (ali i sve druge koji sa njim imaju bilo kakve veze, cak i samo posredne, recimo: disu isti vazduh) ubace u Veliki Kazan pri cemu ovaj mora istovremeno i da sluzi staru ekipu tako sto ce joj donositi na tanjiru deo po deo svoga politickog (znaci i “teritorijalnog") tela. To sto je ovaj u medjuvremenu (iskreno?) odlucio da otkaz - bas nista ne menja na utvrdjenom odnosu snaga. Surova kanibalisticka gozba trajace sve dok ima sta da se ponudi, tj. uzme od istog “nezahvalnika". Kada njega nestane, ostaju jos oni koji sa kojima je neposredno delio kiseonik, pa zatim oni koji su to gledali... itd, u svakom slucaju, novih kuvara/kelnera koji sluze vlastitu kozu sa sve kostima - nece nedostajati.

Ukoliko sada izadjemo iz ovog ezopovskog jezika i pogledamo trenutnu politicku situaciju, sa sve onom Lenjinovskom upitnoscu: “Sta da se radi?", onda svakako treba imati na umu sledecu notornu cinjenicu: svi strani ucesnici u domacim ludorijama ponasali su se (i ponasace se) isto - donose (ne)principijelne odluke ad hoc - uvek u skladu sa trenutnim ili, sto je redje, dugorocno shvacenim vlastitim interesima. I jedino tako - i uvek tako. Zbog toga sve nase zalopojke na ocigledne i gotovo komicne nedoslednosti kojima su isti skloni, jednostavno su suvisne. Da bi se doslovno odbranili od onih interesa koji direktno ugrozavaju opstojavanje nase drzave, moramo najpre uciniti ono sto je najteze - pravedno ustrojiti vlastitu politicku zajednicu. Izmedju ostalog, to znaci podeliti vlast i odgovornost u drzavi Srbiji; ostvariti nacionalni konsenzus oko pravaca buduceg razvoja; postaviti demokratski politicki okvir za amortizaciju neizbeznih unutrasnjih politickih trvenja; prionuti privrednoj transformaciji itd.

Iskreni patriotizam govori da samo putem sopstvenog demokratskog preoblikovanja mozemo obezbediti ono famozno unutrasnje jedinstvo koje je svagda bilo i ostace glavna prepreka rastakanju neke politicke zajednice. Stvar je do toga da se do zeljenog jedinstva dodje demokratskim i postepenim procedurama - a ne naprecac i kroz lazno legitimisanje. Besmislenost najnovijih pokusaja u tom pravcu, tj. farsicna potraga za opravdanjem vlastitih promasaja (rezimsko-spoovski referendum), zasigurno nije kor ak u tom zeljenom pravcu. Premda je u formalnom smislu ovaj referendum ostvario Seseljove ili vec cije snove o koncentracionoj vladi “cetiri najjace stranke", on je, u stvari, samo dodatno razoblicio svu bedu ovdasnjeg politickog stanja, koje se, izmedju ostalog, ocituje i kao nesposobnost za stvaranje realnih alternativa dosadasnjoj samovolji rezima.

Medjutim, umesto lamentiranja nad demagoskim porukama raznoraznih samozvanih “patriotskih snaga", valja nam suociti se sa spoznajom po kojoj sva nuzna, dakle - neizbezna iskusenja koja nekoj zajednici dolaze spolja (bilo da je u pitanju otvoreni rat, ekonomski pritisak - “embargo" ili mozda kolonizacija i sl.), stvarno bivaju prevladana samo onda kada ta zajednica s jedne strane, nema problema sa vlastitim identitetom, odnosno, kada vladajuci rezim nema problema sa sopstvenim legitimitetom s druge strane. Cak i kada se taj legitimitet formalno ostvari, on se dalje mora negovati pazljivim politickim procedurama i pravednom raspodelom ekonomskih nedaca. U tom slucaju, svako pojedinacno bogacenje na racun mase osiromasenih i obespravljenih, bas kao i privilegije bilo koje vrste, direktno su pogubne po sam opstanak zajednice, tj. drzave.

Aktuelni rezim u Srbiji to nikada nije shvatio (preciznije: nije zeleo da prihvati) i zato smo sada dosli u ovu uzasnu sizofrenu politicku situaciju gde se vlast (osnazena i “obogacena" svojim dojucerasnjim navodnim protivnicima) odrzava na utanjenoj kozi podanika koji sve vise padaju u apatiju iz koje se mozda nikada nece moci na neki politicki primeren nacin izvuci. To ce reci da iz postojece stvarnosti, moglo bi se cak reci - tiranije dobrano korumpiranog rezima, lako mozemo skliznuti u njegovo prirodno nalicje - anarhiju (citaj: raspad drzave), e da bi se potom u nekoj daleko nepovoljnijoj situaciji, eventualno pocela obnavljati ideja nacionalne demokratske drzave ili vec necega drugog. Drugim recima, umesto da i dalje izigravamo lokalnog junosu sa periferije koji uporno gadja kamenjem “silose" iz centra, bilo bi mnogo pametnije kada bi istima pokazali da mozemo i hocemo da se branimo od njihovog reketiranja jer smo jedinstveni, a takvi smo jer znamo ko smo (imamo identitet) i nastojimo da svoju posebnost odrzavamo na nacelima pravednosti. S druge strane, zapitajmo se moze li iko u onome sto se zove Srbija danas uociti nedvosmisleni nacionalni identitet i moze li iko Milosevicev rezim nazvati pravednim!

Jedino trezvena politika koja iznutra ima punu unutrasnju, i to ne-prisilnu, vec siroku demokratsku podrsku, moze da postize neke uspehe na spoljnjnom planu. Tek u tom slucaju mozemo ucesnicima balkanske gozbe pokazati da umemo da kuvamo (a to znaci i da elegantno/diskretno posluzujemo), s tim da oni znaju da cemo i mi sami kusati svoja dela - i to pre njih. Postujuci njihove stomake, hranicemo i svoje. Tako vode spoljnu politiku one drzave koje ne pate od komkpleksa vlastite, a nicim potvrdjene velicine. Sve drugo, prakticki je cista ludost.

(Autor je profesor Univerziteta u Beogradu i glavni i odgovorni urednik casopisa “Nova srpska politicka misao")