Komusti protiv komunista

U knjizi "Crna knjiga komunizma", sestorice autora, koja je krajem prosle godine izazvala veliki odjek u celoj Evropi, jedno poglavlje posveceno je Informbirou i procesima protiv komunistickih rukovodilaca - titoista, koji su pokretani u zemljama istocne Evrope. Iz ove knjige objavljujemo delove koji se odnose na zlocine komunisticke nomenklature pocinjene nakon Rezolucije Informbiroa 1948. godine

Priredila: Zorica Banjac

Krajem juna '48. godine Informativni biro komunistickih partija (Informbiro) osnovan u septembru 1947, koji je okupljao komunisticke partije na vlasti (izuzev Albanije) i dve najznacajnije komunisticke partije u zapadnoj Evropi (francusku i italijansku) osudio je Titovu Jugoslaviju zbog "devijacija" i pozvao na njegovo obaranje. U narednim mesecima dosao je do izrazaja jedan, apsolutno nov fenomen u istoriji komunistickog pokreta: "devijacija", suprotstavljanje vladajucoj garnituri u Moskvi, jasno izrazena zelja za autonomijom i nezavisnoscu od "centra", koji je bio oduvek sastavljen od male grupe najmilitantnijih rukovodilaca u Moskvi. Jedna mala zemlja na Balkanu u kojoj je monopol komunisticke partije bio notorna cinjenica, ukljucujuci i kopiranje svih surovosti komunizma, uputila je izazov samom centru mocnog komunistickog carstva. Sve napetija situacija otvarala je dotad nezamislive perspektive u proganjanju komunista. Oni su, u zemljama u kojima je na vlasti komunizam, bili proganjani i osudjivani kao "saveznici" ili "agenti" neke druge komunisticke drzave.

Represivno protiv represije

Postoje dva toka nasilja u komunistickim zemljama posle '48. godine; prvi je usmeren na obracun sa "unutrasnjim neprijateljem" u samoj partiji.

Posle osude "jugoslovenske izdaje" i realnih pretnji, vladajuca garnitura u Beogradu je reagovala "izolacijom" onih koji su ostali verni Moskvi a koji su se nazvali informbirovcima, kao i svih koji su odobravali Rezoluciju Informbiroa iz juna '48. Ova izolacija nije se sastojala samo u obicnoj internaciji sumnjivih, kojom bi se sprecio svaki njihov kontakt sa spoljnim svetom. Titoisticka vlast, duboko nadahnuta boljsevickom doktrinom, pribegla je metodama koje su odgovarale njenoj politickoj kulturi: logorima. Jugoslavija je imala brojna ostrva, i prvi boljsevicki logor za "unutrasnje neprijatelje" bio je smesten na jednom od njih, na Golom otoku. A to nije bio bilo kakav logor, jer su u njemu primenjivane metode prevaspitavanja koje su jako licile na metode iz logora u Pitestiju u Rumuniji (vidi antrfile) koje bi se verovatno mogle podvesti pod odrednicu "balkanske". Tu spada "spalir bescasca", koji se u logorskom zargonu zvao "topli zec": novi zatvorenik prolazio je izmedju dva reda logorasa (onih koji su zeleli da se iskupe ili da poboljsaju svoj polozaj) koji su ga tukli, psovali, bacali na njega kamenje. Zatim je sledio ritual "kritike i samokritike", vezan naravno za "priznanje".

Tortura je bila svakodnevni hleb zatvorenika. Medju brojnim mukama navodimo obicaj da se glava logorasa drzi iznad kible sa izmetom, i "bunker" - neka vrsta celije iskopane u jarku gde je covek mogao samo da stoji. Najrasirenija metoda, koju su koristili "prevaspitani" nadzornici, a koja podseca na mucenja u nacistickim logorima, bilo je tucanje kamena na ovom stenovitom ostrvu Jadranskog mora. A da bi se do kraja ponizio logoras kamenje koje je preko dana istucao, bacalo se u more...

Obracun sa komunistima u Jugoslaviji, koji je trajao tokom 1948-49, cini verovatno deo najmasovnijih progona za koje je Evropa znala do tada, posle onih u Sovjetskom Savezu, dvadesetih godina, posle progona u fasistickoj Nemackoj 30. godina i posle represije protiv komunista za vreme nacisticke okupacije. Prema zvanicnim izvorima, koji su dugo bili drzani za tajne, ovi progoni su pogodili 16.731 osobu, od kojih je samo 5.037 ljudi imalo redovne sudske procese; tri cetvrtine od ovog broja bilo je poslato u logore na Golom otoku i na ostrvu Sv. Grgur. Medjutim, prema nezavisnim analizama koje je sprovodio istoricar Vladimir Dedijer samo kroz logor na Golom otoku proslo je oko 32.000 ljudi. I najnovija istrazivanja jos ne mogu da daju precizne podatke o broju umrlih logarasa, zrtava egzekucija, gladi i epidemija, kao i broj onih koji su se sami ubili.

Postoji i drugi tok nasilja nad komunistima posle objavljivanja rezolucije Informbiroa, a to je represija nad "titoistickim agentima", u zemljama narodne demokratije, izvan Jugoslavije. Ova vrsta represije se, najcesce, sprovodila u vidu "spektakularnih procesa" koji su trebali da impresioniraju i uplase ne samo javnost u zemlji u kojoj su organizovani, vec i u drugim zemljama koje su silom uvucene u lager za odbranu "mira i socijalizma". Odvijanje ovih procesa imalo je zadatak da potvrdi istinitost moskovske devize prema kojoj je glavnog neprijatelja komunizma trebalo traziti u okviru samih komunistickih partija i istovremeno inaugurisati opste nepoverenje i sumnjicavost.

U senci velikih procesa

Drugi spektakularni antititoisticki proces u dugoj seriji represije desio se u septembru 1949. u Budimpesti, a glavni optuzeni bio je Laslo Rajk, bivsi spanski borac, koji je bio jedan od vodja madjarskog pokreta otpora, zatim veoma tvrd ministar policije, koji se istakao represijama protiv madjarskih ne-komunista i, konacno, ministar spoljnih poslova. Rajk je uhapsen u maju 1949, mucen, i ucenjivan od strane bivsih partijskih drugova: trebalo je da "pomogne Partiji", na taj nacin sto bi izrekao "priznanje" pred sudom. Rajk je izrecitovao tekst koji mu je dat da ga nauci napamet a u kojem su se tesko optuzivali Tito i jugoslovenski komunisti kao "neprijatelji narodnih demokratija": u zamenu za to priznanje, bilo mu je obecano da ce biti oslobodjen smrtne kazne. Medjutim, presuda je bila neumoljiva, Rajk i jos cetvorica "titoista" medju njima i Jugosloven Lazar Brankov, osudjeni su na smrt i pogubljeni. Tokom procesa Rajku u Madjarskoj je uhapseno jos 94 osobe, pod istom optuzbom: da su titoisticki agenti.

U Bugarskoj se proces "titoistima" otvorio u decembru 1949, optuzbom protiv Trajka Kostova i jos cetvorice bivsih komunistickih rukovodilaca, zapadnih imperijalistickih agenata. Proces u Sofiji zauzima posebno mesto u istoriji staljinistickih procesa protiv komunistickih rukovodilaca, koje su organizovali sami komunisticki rezimi. Tokom prvog saslusanja pred sudom, Kostov je porekao svoje prethodno priznanje, tvrdeci da mu je iznudjeno pod mukama i da je nevin. Brzo mu je uzeta rec, a mogucnost slicnih "incidenata" naterala je organizatore sudskih procesa da promene scenario i da ubuduce ne dozvoljavaju optuzenima da daju zavrsnu rec. U Cehoslovackoj su partijski rukovodioci na svim nivoima upozoreni u junu 1949. da je na delu "velika zavera" u okviru same Partije. Trebalo je naci "cehoslovackog Rajka" i izbor politicke policije je pao na Rudolfa Slanskog, generalnog sekretara cehoslovacke Komunisticke partije. On je optuzen za zaveru protiv drzave, osudjen na smrt vesanjem, a zajedno sa njim osudjeno je i jedanaestoro "zaverenika" bivsih komunistickih rukovodilaca. Proces Slanskom bio je brizljivo pripremljen od strane specijalnih sovjetskih savetnika i on je bio pocetak drugog talasa velikih politickih procesa koji su se u zemljama narodne demokratije odrzavali protiv komunistickih rukovodilaca sve do 1954. godine.