Pola veka od otpora pritisku Kominforma

Milivoje Maksic

Diplomatska istorija poznaje mnoge slucajeve kada rukovodioci zemalja, izlozenih pritisku sa strane, gube orijentacijui u zelji za samoodrzanjem preduzimaju nervozne i nepromisljene korake. Ja se danas, sa ovim profesionalnim i zivotnim iskustvom, iskreno divim ondasnjem jugoslovenskom vrhu koji, i u najtezoj situaciji, nije gubio ni orijentaciju, ni kriterijume, ni drzavnicku viziju. Bila je to politika, kako se pokazalo, cijih vrednosti i dometa mozda ni sami nisu bili tada svesni

Kada sam seo za pisaci sto, shvatio sam da sam olako prihvatio predlog “Nase Borbe" da, makar u obliku fragmentarnih secanja i prisecanja, napisem tekst o tome kako je u tadasnjoj centralnoj drzavnoj instituciji za medjunarodne odnose, u Ministarstvu inostranih poslova FNRJ, dozivljavan sukob sa Kominformom, odnosno sa SSSR i zemljama sovjetskog bloka. Taj sukob se ne svodi na jedan dogadjaj. On je citavo razdoblje nase novije istorije, koje je dalo snazni pecat, sem unutrasnjem razvoju, i evoluciji naseg poimanja sveta, nasem buducem statusu i medjunarodnim odnosima i gradjenju jednog koncepta koji je dominirao spoljnom politikom nase tadasnje drzave sledecih cetrdesetak i vise godine.

Sudbonosna 1948. i kasnije godine zahtevaju duboku analizu, sa poniranjem u korene i sustinu svega, ukljucujuci i trajne posledice u nasoj politici i psihi. Neophodan je rad mnogih umnih ljudi, proucavanje arhiva i dokumenata u mnogim zemljama, da bi se - sa dovoljne istorijske distance - objektivno sagledali svi aspekti. Ostace to podrucje za istrazivanje i rasprave tokom mnogih decenija koje predstoje.

Zato i ovi redovi ne mogu biti nista drugo do pojedina prisecanja tadasnjeg atasea-pocetnika u Odeljenju za istocnu Evropu Ministarstva inostranih poslova, koja se odnose na zbivanja ciji je svedok bio.

Na celu spoljnih poslova u to vreme, od leta 1948. do 1953. bio je Edvard Kardelj, zamenivsi na tom polozaju Stanoja Simica. Prvi zamenik mu je bio Vladimir Popovic, na cije mesto je godinu-dve kasnije dosao Veljko Vlahovic, upravo radi kadrovskog snazenja vrha Ministarstva zbog ozbiljnosti sukoba sa Kominformom. Vodeci nacelnici politickih odeljenja, dakle osnovnih mehanizama u radu Ministarstva, bili su Ivo Vejvoda, dr Joze Brilej i Srdja Prica, koji su negde pocetkom 1950. postali pomocnici ministra, zatim istaknuti ambasadori, ostavivsi dubok trag u nasoj diplomatiji tih i kasnijih godina. Bili su to ljudi sa bogatim politickim i zivotnim iskustvom, uprkos relativne mladosti, i po svemu izraziti intelektualci.

Strucna diplomatija

Navodim sve ovo zbog osnovnog utiska koji nosim iz tog vrmeena, da je nasa diplomatija, od samih pocetaka, raspolagala kadrovima izuzetnih profesionalnih i drugih kvaliteta, sa sirinom pogleda i nacina razmisljanja koji su bili iznad tadasnje opste politicke prakse. Ministarstvo je onda bilo pravi drzavni centar za nase medjunarodne odnose. Glavne odluke su se donosile na vrhu, na sastancima kod Marsala, ali je osnovni kreativni i izvrsni stab bilo Ministarstvo. I ti sastanci kod Marsala /kako je onda oslovljavan predsednik Tito, bili su, kako mi je kasnije pricao Leo Mates, prilika za slobodnu raspravu jednog dela najvisih rukovodilaca, ne uvek istih, i visokih funkcionera Ministarstva. Bila je to rasprava otvorena, sa jednakim pravima na neometano izlaganje misljenja i predloga stavova, s tim da je zakljucna odluka bila neprikosnovena. Bilo je to vreme velikih traganja za sopstvenim mestom u svetu koji je takodje bio previse komplikovan za nas.

Radilo se tada u Ministarstvu, pogotovu u Odeljenju za istocnu Evropu od sedam ujutro do kasnih vecernjih sati. Cesto do iza ponoci.

Svi izvestaji o granicnim incidentima, o postupcima prema zemlji u raznim domenima, o antijugoslovenskim izjavama najvisih rukovodilaca SSSR i zemalja sovjetskog bloka, o besomucnoj propagandi protiv nas, sticali su se u Ministarstvo. I od njega su trazeni stavovi za ponasanje drugih drzavnih institucija.

Diplomatska istorija poznaje mnoge slucajeve kada rukovodioci zemalja, izlozenih pritisku sa strane, gube orijentaciju i u zelji za samoodrzanjem preduzimaju nervozne i nepromisljene korake. Ja se danas, sa ovim profesionalnim i zivotnim iskustvom, iskreno divim ondasnjem jugoslovenskom vrhu koji, i u najtezoj situaciji, nije gubio ni orijentaciju, ni kriterijume, ni drzavnicku viziju. Bila je to politika, kako se pokazalo, cijih vrednosti i dometa mozda ni sami nisu bili tada svesni.

Pritisak - odmah iz sve snage

Sve je pocelo u rano prolece 1948. razmenom pisama najvisih partijskih foruma SSSR i Jugoslavije, koja su samo po formi bila partijska, a po sustini i funkciji dokumenta medjudrzavnih odnosa. Sadrzavala su ona najteze i u biti neosnovane optuzbe protiv tadasnjeg jugoslovenskog vrha. Usledila je i prva Rezolucija Informacionog biroa komunistickih i radnickih partija SSSR i istocnoevropskih zemalja, kao i komunistickih partija pojedinih zemalja zapadne Evrope, doneta krajem juna 1948. u Bukurestu (ciji smo tekst dobili preko lista “Rude pravo" u Pragu). U njoj se ponavljaju i prosiruju teske optuzbe protiv vrha zemlje i pozivaju “zdrave snage" i narodi Jugoslavije da svrgnu svoje rukovodstvo. Citava stvar je u javnosti, nasoj i medjunarodnoj, odjeknula kao grom. Brutalnost je bila vise nego ocigledna.

Imao sam porilike kasnije da cujem tumacenja predsednika Tita, u razgovorima sa stranim licnostima, da je on ocekivao sukob, ali nije verovao da ce pogotovu ne odmah, dobiti tako ostar oblik. Vracajuci se u mislima na to vreme, sve sam blizi utisku da je Staljin, odlucivsi se za zestok udar, ucinio ogromnu takticku gresku. Odmah je bio ogoljen i u najvecem delu nase javnosti, i u medjunarodnim krugovima.

Druga Rezolucija Informacionog biroa doneta je u Madjarskoj, novembra 1949. godine, sa ponovnim pozivom narodima Jugoslavije da sruse legalnu vladu, ali ovog puta i sa zloslutnim pozivom istocnoevropskim zemljama da “iskorene agente imperijalizma u svojim redovima". Otvorilo je to seriju monstruoznih procesa u zemljama pod sovjetskim uticajem. Prvi medju njima je vec bio odrzan septembra 1949. Laslu Rajku, cestitoj i zasluznoj licnosti iz tadanjeg madjarskog vrha. Na procesu nevesto montiranom, izneti su “dokazi" o tzv. zaveri Jugoslavije, u sprezi sa imperijalistima, protiv SSSR i socijalizma. Odmah posle toga SSSR je otkazao Ugovor o prijateljstvu i saradnji sa Jugoslavijom, a u sledecih pet dana isto su ucinile i sve istocnoevropske zemlje. Secam se pisanja nota kao odgovora na otkazivanje tih ugovora. Trazeno je da one budu smirene, sa proverenim argumentima, bez polemike i sa snaznim osloncem na medjunarodno pravo.

Nesto pre toga, mogao je to biti avgust 1949. godine, sovjetska ambasada je u zoru dostavila dezurnoj sluzbi Ministarstva notu u kojoj, protestujuci zbog hapsenja pojedinih Rusa belogardejaca koji su radili za sovjetsku obavestajnu sluzbu, na kraju stoji, kako mi je ostalo u pamcenju, da ce sovjetska vlada, ako nasa ne ucini sto se od nje zahteva, biti primorana da pribegne i efikasnijim sredstvima i da opozove na pokornost fasisticke nasilnike (tj. vrh jugoslovenske drzave). Nota u zoru (i Hitler je u zoru objavio rat SSSR-u) i ovakve pretnje doveli su sledecih dana do izuzetne mobilnosti u celoj zemlji. Bilo je to vreme stvaranja NATO pakta i nije se znalo sta SSSR s tim u vezi smera i da li je Jugoslavija, mozda, izabrana za demonstraciju sovjetske moci i za sirenje sovjetskog uticaja u vec podeljenoj Evropi.

Slicna situacija je bila i u leto 1950. godine, kada su veoma ozbiljni granicni incidenti, diplomatski i propagandni pritisak, pokreti trupa blizu nasih granica slutili na najgore. Odjednom, izbio je oruzani sukob i rat u Koreji, sa svim obelezjima medjublokovskog nadmetanja, i to je interno bilo shvaceno kao da se odmeravanje snage dve blokovske vojnopoliticke grupacije nece obaviti na Balkanu, vec na Dalekom istoku. Medjutim, sledeca godina-dve donele su nove neizvesnosti. Narocito je bilo napeto u leto 1951. godine, kada su sve svetske agencije javljale o koncentraciji sovjetskih trupa na severnim i istocnim granicama Jugoslavije. Provera tih informacija, od cijeg ishoda je zavisila odluka o pripravnosti za rat i mobilizaciji, stajala je zivota mnoge hrabre pripadnike bezbednosti i armije. Ubrzo je utvrdjeno da se radi o psiholosko- politickom pritisku, a ne i o stvarnim pripremama da se oruzano intervenise. Celokupni dotadasnji otpor Jugoslavije nevidjenom pritisku, jedinstvo zemlje oko resenosti da se nezavisnost brani po svaku cenu, kao i ubrzano organizovanje drugog bloka u vojnopoliticku grupaciju morali su uticati na Staljinove ocene i verovatni zakljucak da bi svaka oruzana akcija protiv Jugoslavije bila krajnje rizicna i po efektu bezuspesna.

Kao ilustraciju tadasnjeg vidjenja stvari i naseg prilaza problemu i njegovom prevazilazenju, vredi podsetiti na izjavu sefa jugoslovenske delegacije na zasedanju Generalne skupstine OUN 25. septembra 1950. godine. E. Kardelj je na tribini svetske organizacije rekao da Jugoslavija ne pripada blokovima, da nema tajnih sporazuma sa drugim zemljama, na njenoj teritoriji nema stranih baza, ne dogovara se sa drugim zemljama o svojoj odbrani. Istovremeno, ne gaji agresivne namere prema bilo kojoj susednoj zemlji i ne ugrozava bilo ciji mir i bezbednost. Ali, branice svoje granice od svake agresije, kao i svoju nezavisnost i teritorijalni integritet. I najzad, Jugoslavija je spremna da sa svim susedima potpise sporazum o trajnom miru i nenapadanju.

Ova izjava je imala snazan odjek u medjunarodnoj javnosti. Sovjetski blok je, medjutim, nastavljao sa pritiskom, ohrabren nespremnoscu Zapada i OUN da se direktnije stave u zastitu jedne ugrozene nezavisne evropske zemlje. Ali i nosen potrebom Moskve da, delujuci zastrasujuce na zemlje pod svojom dominacijom, ostvari maksimalnu disciplinu svog bloka.

Pritisak na Jugoslaviju trajao je jos vise godina, sa oscilacijom u oblicima i intenzitetu posle Staljinove smrti (1953). Iako je dolaskom sovjetske delegacije najviseg ranga u Beograd 1955. godine na celu sa N. S. Hruscovom, i uzvratnom posetom predsednika Tita Sovjetskom Savezu, 1956. godine, izgledalo da SSSR napusta svoje hegemonisticke ambicije prema Jugoslaviji, povremena ozbiljna zaostravanja su nastajala i kasnijih godina i znatno opterecivala odnose.

Snazna vera u pravednost sopstvene stvari

Razmisljajuci posle pedeset godina o svemu sto je vezano za nas otpor teskom totalnom pritisku SSSR i zemalja, partija i pokreta u svetu koji su bili pod njegovim uticajem, i oslanjajuci se pri tom na saznanja, merila i iskustva sto su se nakupila i iskristalisala i u medjunarodnim odnosima i u nasem poimanju stvari, ponekad se zapitam da li su sa nase strane tada povlaceni pravi potezi, da li se moglo drugacije, a da se ipak ocuva nezavisnost.

Odgovor do kojeg dolazim najcesce ne podrazumeva neku sustinski drugaciju varijantu nase spoljne politike i nacina na koji je pruzan otpor.

Danas svakoj zemlji, ako bi se nasla u slicnoj situaciji, stoje na raspolaganju razradjeni medjunarodni mehanizmi za ocuvanje medjunarodne bezbednosti i suverenosti svake drzave. Savremeno medjunarodno pravo je tu zakoracilo u novu epohu. Pre pedeset godina postojala su u toj oblasti opsta nacela, ali bez realne snage da u praksi pruze pouzdane garancije ugrozenim zemljama. Morali smo, bez automatske zastite medjunarodne zajednice, postupno da podsticemo njenu politicku spremnost da nam olaksa teret u situaciji kada smo se, prakticno blokirani, branili gotovo sami, prepusteni svojoj sudbini.

Pristupanje zapadnoj grupaciji zemalja, za sto se (sa visedecenijskim zakasnjenjem) “zalazu" pojedinci na nasoj sceni, nije moglo doci u obzir. Prvo, sam Zapad to nije hteo, jer bi tako nesto vodilo u oruzani sukob sa SSSR kao najjacom kontinentalnom silom. A da smo mi tome tezili, bili bismo pretvoreni u razorni poligon za nadmetanje dva idejno-politicka, a kasnije i vojna bloka, koja su vec zagazila u dugogodisnji beskompromisni hladni rat. I drugo, nasa tadasnja ideoloska i politicka uverenja, i duboke promene u zemlji kao rezultat pobede u ratu, bili bi izlozeni pritisku druge, zapadne strane, a da pri tome ne bismo ostvarili valjane prednosti.

Te prednosti smo nastojali da ostvarimo sami, stalno modifikujuci i demokratizujuci poglede i sistem. Sem medjunarodnih i mnogih drugih okolnosti, koje ovde ostaju po strani, mora se uzeti u obzir i pravac, domet razmisljanja tadasnje vecine rukovodecih kadrova u zemlji, nacin njihovog razumevanja najvisih njenih interesa. Rat se zavrsio samo neku godinu ranije, ostavivsi ogromnoj vecini osecaj pobednicke moci, ali i spremnosti da ponovo izdrze sve teskoce radi ocuvanja osnovnih tekovina pobede. Ostavio je rat i tragove iskljucivosti i surovosti u mentalitetu mnogih, koja je pogadjala i neduzne.

Imajuci sve u vidu, pomenuto pitanje - da li se u nasem otporu spoljnom pritisku moglo drugacije, kao da biva potisnuto jednim drugim pitanjem: otkud vizija, snaga, osecaj realnosti i - to danas ne mozemo sporiti - drzavnicke mudrosti u redovima onih koji su gradili i odlucivali o spoljnoj politici, ciji su rezultati bili od kapitalnog znacaja za sudbinu zemlje. Ocuvana je nezavisnost zemlje, napustene su mnoge zablude i predubedjenja, izbegnuta je opasnost potpadanja pod uticaj bilo kog bloka, zemlji su obezbedjeni daleko povoljniji status i reputacija u svetu, stvoreni su realni preduslovi za saradnju sa svima, na svim stranama sveta, i za nas stvarni napredak.

Istorijsko NE otvorilo je novu epohu u nasoj savremenoj istoriji, epohu koja po svojim sustinskim vrednostima ne moze zatamniti i koja i dalje zraci.