Gde su bogovi Pajsta

Pravac Pjaca del Popolo, gde nas, u restoranu “Rosati", ceka Predrag Matvejevic, da zajedno rucamo. Matvejevic izgleda mladje no ikad od kako ga znam, slava koja ga je poslednjih godina zapala svakako je razlog za to. Od svih zivih pisaca srpskohrvatskoga jezickog podrucja mislim da je on sada najcesce prevodjen

Sinan Gudzevac

PETAK, 5. juni

Peti je juni. Petoga se juna jednog secam stalno, evo vec trideset godina. Secam ga se tako i dotle da mi nijedan drugi peti juni ne sluzi nicemu drugom do da se podsetim na peti juni šezdeset i osme. Toga dana uvece igrala je Jugoslavija protiv Engleske, u Firenci, polufinale prvenstva Evrope. Utakmicu sam gledao u Šuckovoj kahvi u Dugoj Poljani. Izmedju Novoga Pazara i Sjenice bio je tu jedini televizor za narod, mislim da, osim u Dugoj Poljani, po drugim selima nije ni bilo televizora, struja se tek uvodila. Sav znojav, nakon deset kilometara pešacenja smestio sam se na pod, pred necije noge, da vidim kako Pantelic-Fazlagic- Damjanovic-Pavlovic-Paunovic-Holcer-Petkovic-Osim-Musemic-Trivic-Dzajic igraju protiv ondašnjeg prvaka sveta, loptom iza koje se do pred sami kraj igre vukao svetao rep nalik onome u repatih zvezda. Onda je jedan Nusret nešto dirnuo u televizor i repa je nestalo. Nije prošao ni minut a Musemic je dodao Dzajicu, a ovaj okrenuo Bobija Mura i poveli smo jedan nula. Svi su skocili na noge te više ništa nisam mogao da vidim. Jedna stara Zejna je rekla: “E Dzajicu, veliki ti Alah pomogao!" Posle sam saznao da je gol pao u osamdeset šestom minutu. Osim je bio povredjen, citavu utakmicu je hramao, Evropa šezdeset i osme nije dopustala zamenu povredjena igraca. Holcer je igrao carobno, nikada ga nisam upoznao, gde je sada Holcer? Posle su bile vesti i receno je da je ubijen Robert Kenedi. Po noci s nešto mesecine, sav okrilatio, za sat i po sam stigao u Grab. U brdu Kozniku tih dana se trazio uran, bušilice su radile i nocu. Jedan od radnika videv me na naspramnoj padini pita me gde to u pola noci, tako mali, idem. Velim da se vracam iz Duge Poljane. A kog si matraka trazio u Poljani? Gledao preko televizije utakmicu. A ko je igrao? Jugoslavija. De ne lazi, no si nekom krao kokoške. Trideset godina kasnije sve su decacke radosti dobile senku na uspomenama. Nema Jugoslavije, vratili se cetnici i ustaše, nema ni jezika kojim sam govorio, sve cega sam se bojao ostvarilo se. I to najvecim delom krivicom podivljalih knjizevnika, nekadašnjih prijatelja, onih sa kojima sam sedeo i pevao, igrao i pio. Ima li šta gore sta se kome moze desiti?

SUBOTA, 6. juni

Prema sinocnjem dogovoru danas se ide na Vezuv. Radoznalom citaocu namerenom da se popne na vulkan, savetujem da na onom odvojenom delu glavne zeleznicke stanice u Napulju kojim vozi “Circumvesuviana" uzme bilo koji voz za Sorrento, i da sidje u Ercolano, što je italijansko ime za Herkulanej ili Herculaneum. Ako padine Vezuvove pune brnistre i valerijane i stotina vrsta drugog bilja i trava cine jedinstvenu i neuporedivu prirodnu lepotu, onda sam krater vulkanski nije ništa drugo do prirodna rugoba. Crni, pepeljavi obod i jezivo zdrelo iz kojeg se tu i tamo dizu sumporne zloslutne pare, to je ono što mnogi osetljiv covek nadje ovamo se zaputivši. Pre dvanaest godina, u jedan hladan novembarski dan, spustio sam se na dno kratera. Danas se to više ne bih usudio. Silazak u krater je najstroze zabranjen, zabranjen je bio i onda, no onda je moja zelja za poduhvatom bila plod toliko zreo te bi svakako bio i istrunuo da ga samo toga dana nisam ubrao. Pri dnu kratera vidi se nekoliko mladih drveta, rekao bih da su brnistre. One su kruna iluzije koju napolitanski mitomani šire a prema kojoj cudovište više ne spava no se ugasilo. A cim njegova sablasna utroba jednom prokljuca te ce stabljike nestati u strašnoj vatri njegovoj, onoj koja je promenila sliku ovoga kutka zemljina i cud ovdašnjih ljudi.Vezuv spada u najopasniji tip vulkana, onaj koji je eksplozivan, koji izbacuje “cepove" pepela, kamenja, pa onda i lavu. S Vezuva izgleda posve moguce i blizu da taj strašan oblak moze dospeti do Pompeja, iz Pompeja, medjutim, to izgleda daleko i nemoguce. Geteovo mišljenje da vetar nije mogao dognati onaj “plinijevski" oblak do Pompeja, vec da je neko vreme morao lebdeti gore, pa da se, lebdeci, dovukao do nad Pompeje, izgleda mi uverljivo, iako nikad nisam video tu strahotu.

Nakon Vezuva ulazimo u iskopine Herkulaneja. To je grad-grobnica i duši je uvek tu teskobno. Sva ta sablasna kopacka nomenklatura, kao Kuca genijeva, kao Kuca skeletova, Kuca ugljenisane zidne pregrade, uza sve divljenje prema starini i onima koji je otkopavaju, zasicuje brzo i zahteva da se sedne pod neko drvo i malko udalji od sablasne price. U jednom trenutku, izlazeci iz jedne od tih kuca, ponudio nam se iza jednog zida pogled na okrajak Vezuvova kratera. Shvatili smo u tren svu bespomoc jadne smrtnicke naseobine Herkulaneja podno tog pepeljavog roga krvnika Vezuva.

NEDELJA, 7. juni

U osam i dvadeset krecemo vozom za Pestum. Ja ga zovem Pajst, jer je po pravilu o prenošenju genitivnih osnova klasicnih imena, to najbolje. Latinski je Paestum, genitiv Paest-i, a ae je kod nas najblize aj. Milan Budimir i Miron Flašar su tako predlozili šezdesetih godina u “Pregledu rimske knjizevnosti", no Flašar je, nazalost, posle, koliko je meni poznato, bez objašnjenja, to napustio. U Salernu su svuda zastave na svemu što je na zgradama vidljivo. Uocljivi su natpisi sa velikim slovom A. Ovdašnji fudbalski klub slavi povratak u prvu ligu, italijansku serije A, nakon pedeset godina. Zastave i vrpce boje bele i trule višnje, ne prestaju sve do silazne stanice. Pajst je Grcka. Tri slavna hrama prvi su grcki hramovi na italskom tlu, prvi koji se sretnu kad se sa severa ide k jugu. Onaj najslavniji, Posejdonov, sav je okovan skelama, pokriven zelenim pokrivacem i do završetka radova na obnovi ne vredi truda radi njega ovamo dolaziti. Svima nam je zao, jer smo svi prvi put ovde. Prethodnih dana opet sam pazljivo išcitao Burckhardtov “Der Cicerone" te je moja zalost još veca. A Burckhardt svoju knjigu i pocinje upravo tim hramom. I Basilika je pod obnovom, iako nešto manje zaogrnuta i sakrivena. Ali je Kererin hram otkriven i obnovljen i stoji u svoj svojoj cudesnosti pred nama. Stupovi cine venac s tanjirastim kapitelima, sve je neznije, manje i proporcionalnije nego kod ostala dva hrama. Mora se ovamo doci da se vidi dorski stup, onaj na kojem se slomila rimska graditeljska ambicija u pokušaju da mu doda nešto svoje. Sve je ovde drukce nego u ostaloj Italiji. I moje me oko raduje, jer je naucilo da luci mnogo šta po triglifima i metopama, po zabatima i kanelurama.

Sanja mi skrece paznju na jednog vodica koji lošim nemackim grupi Nemaca govori o odabranosti Nemaca i Italijana, o ukrštanju njihovih hromozoma kao nadi za buducnost. To mu je poanta misli po kojoj je današnja evropska baština nastala kao plod ukrštanja Napolitanaca i Rimljana. Skoro svi iz grupe aplaudiraju na TV trucariju. Nije najveselije ovome pridati i slike iz bara uz sami muzej na kojima se vidi Musolini prilikom paradne posete hramovima.

U muzeju su najbolji primeri tombalnog slikarstva. Ti su primeri vec snazno uzdrmali dosadašnja gledanja na grcko slikarstvo. Satima smo šetali izmedju jedinstveno oslikanih grobnih ploca, na kojima su prizori iz zivota skoro svi prikazani kao surovi, dok su oni smrtni posve lirski. Slavni “Skakac u vodu" i ne skace u vodu vec u otvoren grob, samo je grobni iskop obojen u plavo. Ima i drvo kraj groba. Dva pitanja koja su postavila moja deca blizanci odlazeci veceras na spavanje zasluzuju da budu navedena u novinama. Zeno: “A gde su sada bogovi iz Pajsta?" Alja: “A da li nas oni vole više od Isusa?"

PONEDELJAK, 8. juni

Nešto pre devet ujutru napustivši kucu, nešto nakon deset vec su gost i domacin pred Sibilinom pecinom u Kumi. Jedinstvena gradjevina u vulkanskom tufu ide u duzinu 130 metara i za glavni deo ima hodnik trapezolika preseka. Svetlost dolazi s desne, zapadne strane, kroz deset otvora. Na svom juznom kraju hodnik se završava velikom zasvodjenom dvoranom, a u svakom od triju zidova otvaraju se niše i vide se tri pristupa prema trima cisternama. Sa spoljašnje strane dadu se videti ostaci dvanaest slepih lukova, što otvara pretpostavku da je gradjevina imala višestruku namenu. Tu je stolovala rimska Sibila, mladja sestra delfijske Pitije. Ploce sa Vergilijevim stihovima oko ulaza, na latinskom, uglavnom bez prevoda dodatno daju hvalu pesniku za prizore iz šestog pevanja, koji su arheolozima bili veran putokaz i kriterij za konacno otkopavanje pravog prorocišta. Geteu i Njegošu, i svima koji su se amo zaputili pre 1932. godine, pokazivana je Sibilina pecina u onome što se danas zove Cripta Romana: anticki impresivan tunel uz sami ulaz u pravo Sibilino sedište. Zabludi je ucinio kraj slavni Napolitanac Amedeo Majuri. Bez njega bi i Pompeji i Herkulanej i Pajst bili drukciji i mnoge bi naše predstave bile drukcije. Kad god ovamo dodjem setim se onog svedocenja LJubomira Nenadovica: NJegoš ulazi u mracnu pecinu, a Djuka, odredjen da cuva strazu, pokazujuci na nepoznate ljude pred pecinom, vikne da ce, ako se Gospodaru dole nešto desi, sve “ove ovdje isjeci". Napustivši prorocište srecemo jednog debelog crnog smuka koji nam se munjevito sklanja s puta i zamice u bujno zbunje. Penjemo se na akropolu kumansku da, sklonjeni u hladu hrastova, slušamo huku mora Tirenskoga. Taj šum i to more podno Divova i Apolonovih svetilišta nešto je najcarobnije što covek sklon ovom kutku italske zemlje moze sebi darovati. U dva popodne vec smo iznad Avernskog jezera. Zapuštenom a dobro asfaltiranom krivudavom stazom spuštamo se do prvih kuca. Odustajemo od namere da se okupamo onde gde su Odisej i Ajneja sišli u carstvo senki, jer nam jedna zena iz dvorišta doviknu da, ukoliko podjemo dalje, moramo racunati na opasne pse a i na zmije otrovnice po vocnjacima. Ostavivši Arko Felice, Baja i Bakoli stizemo na Misenski rt. Iz luke se, preko Posilipa, vide jasno i Vezuv i Soma. Nismo nikad ni sumnjali da je Plinije mladji verodostojan svedok strašne vezuvske erupcije, no danas smo iskoristili priliku da svojim ocima podarimo onaj njegov vidni pravac i vidokrug te da im pridodamo i onu strašnu figuru nalik na borovo granato stablo izraslo iz Vezuva do pod nebo. Sa tom slikom stvaranom preko dva sata u senovitom jednom useku u ribarskoj misenskoj luci, otišli smo da natanko razgledamo dva podzemna graditeljska latinska cudesa: Piscina Mirabilis i Centum Celae. Prvo je najveca cisterna za slatku vodu u Rimskom carstvu, cetvorobrodna podzemna gradjevina sva u lukovima, dvanaest redova od po cetiri krstasta cetvrtasta stuba. Unutrašnjost je oblozena signinom, mešavinom kreca, puteolanske zemlje i mrvljene opeke. Voda se dovodila iz Hirpinskih planina, udaljenih sedamdesetak kilometara. Druga je gradjevina u neku ruku još cudesnija: na krajnjoj hridi baulijanskoj, na dva podzemna sprata, jednom iz doba republike, a drugom iz onog augustovskog, s hodnicima i lukovima koji zahtevaju poseban opis, cini da posmatracu zastaje dah. Britanski slikar Remzi ostavio je na jednom zidu svoj potpis i dopisao godinu 1737. Gradjevina je opsluzivala vodom vilu Kvinta Hortensija Hortala. Kraljica burbonska Karolina dala je da se na donjem spratu nacini otvor na onom zidu koji se spušta u more. Više od pola sata stajali smo na tim vratima imajuci more pod sobom, Vezuv pred sobom, sleva Bakoli, a zdesna Podjo. Ko ovamo dospe, trazice ovu gradjevinu po italijanskom nazivu Cento Camarelle pa ce upoznati staru gospodju Titinu, kljucarku, cija su obaveštenja o gradjevini i otmeno drzanje neodvojiv i drag dar pri gradjenju uspomene koja kasnije ne muci i ne boli.

UTORAK, 9. juni

Zbog štajka zeleznicara, najavljenog za 10 pre podne ustaje se u pet i po, u šest i cetvrt ulazimo u voz na Flegrejskim poljima, a u osam izlazimo iz njega na Roma Termini. Pešice niz Via Cavour pravac Trajanov for. Za Nenada, koji se zadnjih godina posvetio proucavanju kasnoanticke historiografije svet je ovde na svom mestu. Nema valjana odgovora na pitanje kako je anticki gledalac mogao da razazna reljefne prikaze na Trajanovu stupu. Na Kapitoliju smo poslušali anglofonog jednog vodica koji je velikoj skupini okupljenoj oko slavne statue objašnjavao sandale Marka Aurelija. Santo bambino u crkvi Santa Maria Aracoeli, bambinello iz nezaboravnog spisa Ferdinanda Gregorovija “Figure romane", nacinjen je od drveta iz getsemanskog vrta i od Badnjaka 1995. ima novu krunu iskovanu u školi za kovanje medalja a pod pokroviteljstvom Poligrafskog instituta i drzavne kovnice novca. Hrpa pisama stoji mu oko nogu, na dvama se vide adrese, bez ikakvih postanskih brojeva: Holdz Child of Aracoeli, Church of Santa Maria Aracoeli, Rome, Italdz, pecat Glasgow, drugo iz Oldenburga: Santo Bambino di Aracoeli, Roma. Izlazimo, s Tarpejske hridi gledamo na Palatin. Roma jest ruina, no Palatin je ruina nad ruinama. Tuga zbog rastanka s Rimom opet mi stišce zeludac, taj se osecaj dade uporediti samo s onim kad se s dragom osobom rastavljaš, s onom bez koje ne valjaš ništa. Kao da više nikad amo necu doci, hvata me hitnja pa silazimo do Vestina i Volturnova hrama, udjemo u crkvu Svete Marije u Kosmedinu. Onde, pred slavnim mozaikom iz osmog stoleca, pred mnoštvom turista, jedna casna sestra masira vrat popu koji prodaje razglednice. “Si, si, proprio qui, ce dolore", razgovara pop sestru. Izlazimo na Circus Maximus sami, nigde nikoga, sunce je vec skratilo senku, ruke stavljam ne ledja da od sunca zaštitim svoje mrlje koje mi je po njima pre koju godina nacinila vitiligo. “Vitiligo" dolazi mozda od vitellus, tele, jer razlika u pigmentu tako šara kozu da lici na telecu. Nova tumacenja vele da vitiligo i nije bolest. Ne, no ne znam šta je!? Ne smeš na sunce, zaštitna krema jacine 30, a u Italiji si. Broj nacina na koji bozi mogu kazniti coveka stvarno je beskonacan. Takav je jedan eto zapao i mene. No ja sam bozima zahvalan što je broj nacina na koji su me usrecili neuporedivo veci. Šetnja uz zeleni Tibar, pa onda kroz rimski geto, jedno od najzalosnijih poglavlja rimske geografije i historije. Panteon, Rafaelov grob, pa sladoled u kremeriji “Monteforte". Sad znam zašto mi se sladoled nikad nije svidjao, tek sam ovde okusio pravi. Mikelandjelov Isus u Santa Marija sopra Minerva i Berninijev slon sa obeliskom na hrbatu, pa onda na Via del Corso, pravac Pjaca del Popolo, gde nas, u restoranu “Rosati", ceka Predrag Matvejevic, da zajedno rucamo. Nenad je Ivic na zagrebackom Sveucilištu bio asistent i docent Matvejevicev, sad je i Nenad profesor. Slaveni Predrag i Nenad zagrle se cvrsto u Rimu i pitaju za zdravlje. Matvejevic, kao i uvek, galantan, ne da se nikome uhvatiti za novcanik, znam samo još jednoga takvog, Boza Koprivicu. Matvejevic izgleda mladje no ikad od kako ga znam, slava koja ga je zadnjih godina zapala svakako je razlog za to. Od svih zivih pisaca srpskohrvatskoga jezickog podrucja mislim da je on sada najcešce prevodjen. Stalno je na putu, Istanbul, Japan, Pariz, njegova mediteranska ideja i njegovo casno i drzanje prema ratu u Bosni, ucinila ga je jednom od retkih neobrukanih juznoslavenskih glava i dalo mu mnogo prijatelja. Dakako, i neprijatelja dosta, no to ide uz to. Roma vale!

SREDA, 10. juni

U Pompeje Nenad ide sam, Sanja i ja ostajemo kod kuce zbog poslova koji ne dopuštaju odlaganje, sutra se putuje. Iz “Linguistsoftware" u Edmondsu, drzava Vašington dobijam odgovor da njihovi fontovi nemaju kratkosilazni akcenat srpskohrvatski. Vele da mi ga mogu napraviti, za sto dolara po naglašenu slovu. Pre desetak dana narucio sam i za cetiri dana dobio od njih sedam fontova za starogrcki, sve je savršeno, sve na tastaturi dostupno, svih 35 dijakritickih kombinacija i po razumoj ceni. Ali srpskohrvatskoga kratkosilaznog akcenta nemaju. Pitam se cime su se to godinama zanimali naši jezikoslovci putujuci po svetu kad nisu uspeli da se izbore da jedan nezaobilazan znak njihova jezika udje u kompjuterski standard. Kao što su se izborili Madjari i Finci. A srpskohrvatskih govornika ima skoro dvaput više no Madjara i Finaca skupa. Bi li mi ko mogao javiti, ima li, mozda, takav font u Beogradu? Evo moje zagrebacke adrese: sinan@zamir.net. Tacka posle “net" je interpunkcija, nije deo adrese.

(Autor je knjizevnik, moglo bi se reci iz Beograda, moglo bi i iz Zagreba, no najbolje bi bilo reci, bez stalnog mesta boravka)

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1995 - 1998 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /