Mondijal iz drugog ugla

Stade de France - najnoviji i najveci stadion u Francuskoj - nalazi se nadomak Pariza, u Saint Denisu. Nekad davno grad kraljeva, danas je jedno od najsiromsnijih predgradja Pariza. Za njegove stanovnike grandiozni stadion, sto podseca na svemirski brod koji kao da je upravo aterirao, znaci mnogo vise nego cudo arhitekture i tehnike

Pise: Milina Vrtunski

Festa je pocela. Svetsko prvenstvo u fudbalu koje se ove godine odrzava u Francuskoj, jeste za prosecnog francuskog gradjanina pre svega narodno slavlje. Cela zemlja je od pocetka godine zivela s pripremama za Mondijal, sada kad je Prvenstvo pocelo, uzbudjenje dostize kulminaciju. Fudbal je centralni dogadjaj oko kojeg se ujedinila (skoro) cela zemlja. Izuzetak su piloti Air Francea i deo osoblja podzemnih zeljeznica, koji su cinjenicu da su sve oci uprte u Francusku iskoristili kao sredstvo pritiska na vladu u zahtevima za povecanje plata. Javno mnenje, koje vrlo cesto simpatise sa strajkacima, je ovog puta prema njima vrlo kriticno nastrojeno.

Na suprotnom polu od strajkaca se nalazi armija volontera koji su svoj entuzijazam stavili na raspolaganje organizatoru Mondijala. Ima ih cak dvanaest hiljada u celoj zemlji, najvise u deset gradova u kojima se odrzavaju utakmice. Studenti, inzenjeri, domacice, nezaposleni, sekretarice, penzioneri. Pomazu profesionalnim organizatorima u svim mogucim domenima, od prevodilacke sluzbe do obezbedjenja. Da bi bili kompetentni, svi volonteri su apsolvirali specijalne kurseve. Na najcesce pitanje novinara sta ih motivise na dobrovoljni rad, odgovaraju:

- Obozavam fudbal.

- To je velika cast.

- Prilika da se sretnu zanimljivi ljudi.

Jedan od volontera je i Santijago Soto, elektrotehnicar zaposlen na odrzavanju postrojenja za signalizaciju u pariskim podzemnim zeleznicama. Zavrsio je francuske skole, kod kuce sa roditeljima govori spanski, sluzi se engleskim, fudbalom ga je otac zarazio jos u najranijem detinjstvu. Sretan je sto su ga primili da prevodi za vreme Mondijala. Jer iako se radi o dobrovoljnom radu, nisu primljeni svi zainteresovani. Prijavljenih osoba je bilo duplo vise . Selekcija je bila stroga.

Dobrovoljni rad kao sansu da budu zapazeni - i da zahvaljujuci tome dobiju kasnije neki placeni posao - pominju samo oni koji vec dugo obijaju pragove raznih firmi u potrazi za zaposlenjem. Nekom ce se sreca mozda i osmehnuti.

Saint Denis - grad kraljeva i siromaha

I u gradic St. Denis, koji se naslanja na severne kapije Pariza, su se jos ranije pocele nastanjivati siromasnije porodice. Taj trend je postao jos izrazitiji kada je administrativno postao predgradje Pariza. U organizaciji velikih gradova naime prednosti bivaju rezervisane za centralni deo; prigradska naselja zive na neki nacin u funkciji grada, koji profitira vecinu ulaganja u infrastrukturu. Autoput koji ulazi u Pariz je gradu na Seni doneo puno prednosti - predgradjima uglavnom buku, buku i zagadjenje. St Denis je osakatio jer je grad presekao napola. Dehumanizacija covekove okoline je takodje jedan od razloga delinkvencije, izrazite narocito u predgradjima.

Posao zahvaljujuci Mondijalu

- Sada ne dizemo glavu od posla, ali sve je to i prijatno. Imam utisak kao da se ceo svet sjatio kod nas. Nadam se da posle prvenstva necemo pasti u zaborav. Saint Denis zaista ima sta da pokaze turistima. Stade France je privukao i neke firme, koje su zaposlile devojke i mladice iz St. Denis. Sportska radnja Dekatlon, filmsko preduzece Gaumont i fastfood restoran Quick su nasle svoj interes da u blizini stadiona otvore svoje ekspoziture, a gradsko saobracajno preduzece da u ovom predgradju Pariza izgradi dodatna krila podzemne zeljeznice. Time taj punkt postaje interesantan i za druge investitore koji ce se vremenom mozda odluciti da dodju u blizinu Stade de France.

Kako sacuvati pozitivnu energiju

St. Denis je ovih dana, kada su u njega posredstvom dvanaest hiljada novinara uprte oci sveta, obukao svecano ruho. Prodavnice i restorani rade non stop, turisticki biro je raspolaze bogatom dokumentacijom o svemu sto posetioca moze da zanima, odgovori na pitanja se mogu dobiti na nekoliko svetskih jezika. Patrik Braouzec: Svestan sam da ne mozemo konkurisati Parizu. Pariz je jedan i jedinstven. Ali ovo svetsko prvenstvo je za nas sansa da pokazemo turistima da vredi skoknuti i do St. Denis, ne samo kada na Stade de France ima neki spektakularni dogadjaj.

Istina je da je osam vekova stara bazilika St. Denis, kulturni spomenik par excellence, nekako po strani interesovanja prosecnog turiste.

- Moracemo vise uloziti u reklamu, kaze Francis Dubrac, direktor gradskog turistickog biroa. - Treba naci nesto atraktivno.

Mozda i nije neophodno izmisljati slogane. Dovoljno bi mozda bilo na reklamnom materijalu, uz slike karakteristicnih objekata, ispricati neku od legendi koje je narod ispleo tokom proteklih vekova. Kao sto je naprimer ona o imenu grada i sudbini prvog biskup Lutecije (stari naziv za Pariz) Denisu, koji je ulagao veliki trud da pokrsti sto vise svojih sugradjana. Pagani su ga smatrali za neprijatelja naroda. Jednog dana, kada je prelazio preko Mont Martra, napadne ga grupa naoruzanih neznabozaca i odrubi mu glavu. Vera je biskupu navodno dala takvu snagu, da je sa vlastitom glavom u rukama hodao jos nekoliko kilometara. Na mestu gde je izdahnuo niknulo je naselje u koje su vernici poceli da odlaze na hodocasce. Saint Denis. Danas siromasno predgradje Pariza, koje je nedavno dobilo jos jedan simbol. Pored bazilike, na novim razglednicama tog gradica, se sada kocoperi i supermoderni Stade de France.