Dr Jovica Trkulja, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu

Dakle, antiintelektualizam i ostrakizam intelektualaca jeste nasa sudbina. Njihove pojavne manifestacije su veoma razlicite: od enormnog devalviranja intelektualnog rada i usluga, do povremenih antiintelektualnih udara centara politicke moci po autonomnoj inteligenciji i hramovima kulture. Novi Zakon o univerzitetu je samo kruna tog antiintelektualizma

Spadam u one koji nisu nimalo iznenadjeni novim Zakonom o univerzitetu, tj. novom ratnickom pobedom na jednu od najstarijih, stozernih institucija srpske kulture - Univerzitet. Jos manje sam iznenadjen retorikom poslanika Narodne skupstine i najnovijim podacima po kojima vecina naseg naroda (ukljucujuci tu i studente) podrzava ovaj sramni i izopaceni Zakon od 26. maja. Ono sto me je jedino iznenadilo i obeshrabrilo jeste lakejska reakcija profesora Beogradskog univerziteta, posebno Pravnog fakulteta. Pledoaje kolege Danila Baste da odlucnim otporom pokusamo spasiti bar dusu, pretvorio se u sitno kalkulisanje i spasavanje mrvica tzv. porofesorskih privilegija.

Zasto nisam iznenadjen novim Zakonom o univerzitetu? Ja ga shvatam tek kao beocug u lancu slicnih kako proslih, tako i buducih ratnickih pohoda na “tvrdjave" kulture u Srbiji, kao usud antiintelektualizma na ovim prostorima. Tu se, zapravo, suocavamo s jednom velikom hipotekom nase tradicije koju ce intelektualni poslenici jos dugo nositi kao krst na svojim ledjima. Rec je o intelektualnom ostrakizmu, nepoverenju i najgorem odnosu Srba prema svojim najumnijim ljudima, oposebno intelektualcima. Nisu li Vuk, Svetozar, Slobodan Jovanovic, Crnjanski i mnogi drugi veci deo svog zivota proveli u tudjini, jer se pokazalo da je lakse sticati priznanja i slavu u svetu, nego u svojoj zemlji? Nije li ta sudbina ostala od Vuka Karadzica do Mihaila Djurica i desetine hiljada strucnjaka, koji odbaceni napustaju Srbiju i afirmaciju dozivljavaju u belom svetu? Otuda, ne zvuce li veoma aktuelno Vukove reci napisane jos 1832. godine: “Buduci da je Miloje Djak, koji je pocetkom 1825. s nahijom smederevskom bio ustao na Milosa, znao pomalo citati i pisati; za to se onda u dvoru Milosevu govorilo (a moze biti i sad da se misli) da skole ne trebaju nikako, jer uceni ljudi bune podizu protiv svoga praviteljstva. Milosav Lapovac, pak, predlagao je javno u to vreme da se pobiju svi koji znadu citati i pisati."

Nakon Drugog svetskog rata na ovaj ostrakizam “nakalemio" se boljsevicki antiintelektualizam: s partijom kao kolektivnim intelektualcem i strahom, odbojnoscu, cak i mrznjom prema intelektualcima. Stavise, jugoslovenski vlastodrsci su Staljinovu taktiku prema intelektualcima (“Omasovi ih da bi ih ponizio") doveli do apsurda, tako da je aforisticar Vib sedamdesetih godina lucidno primetio: “Uskoro ce u ovoj zemlji biti vise doktora nauka, nego pismenih ljudi". Tako je formirana citava armija politikantske, lakejske inteligencije.

Najzad, u poslednjoj deceniji desilo nam se najgore: izdaja i autokompromitacija intelektualaca. Naime, veliki broj vodecih srpskih intelektualaca usao je u politicku arenu i aktivno se angazovao: 1) kao lideri vodecih politickih stranaka; 2) kao “veliki veziri" i intelektualni vazali cija je uloga da svojim politickim sizerenima i njihovim politickim odlukama pribave naucnu vizu i legitimitet; 3) kao ketmeni i politicki kameleoni koji se prilagodjavaju svakom politickom trenutku, trce iz partije u partiju, menjajuci pritom svoje ideje i teorijske stavove kao kosulje; i 4) kao prodane duse i prisipetlje raznih svetskih fondova i fondacija, koji su po nalogu svojih sponzora spremni da pljuju po vlastitom narodu. Ulazeci u politicku arenu i angazujuci se na ovaj nacin, oni su sagoreli kao naucnici i istrazivaci, a potom kompromitovali i potrosili ionako skroman kredit inteligencije u Srbiji. O toj kompromitaciji i izdaji srpskih intelektualaca recito govore grafiti ispisani na zidovima skola i fakulteta: “Za sve ovo su nam krivi akademici i profesori", “Bravar je bio bolji". Na taj nacin oni su i pre ovog Zakona zadali tezak udarac autonomiji univerziteta, dovodeci u pitanje mogucnost opstanka i nas koji smo daleko od politike nastojali da se bavimo iskljucivo svojom strukom i naukom.

Dakle, antiintelektualizam i ostrakizam intelektualaca je nasa sudbina. Njihove pojavne manifestacije su veoma razlicite: od enormnog devalviranja intelektualnog rada i usluga, do povremenih antiintelektualnih udara centara politicke moci po autonomnoj inteligenciji i hramovima kulture. Novi Zakon o univerzitetu je samo kruna tog antiintelektualizma. Zapravo, to je zakon protiv univerziteta, jer je usmeren na zatiranje same ideje univerziteta i ponistavanje njegovog bica. Novim zakonskim resenjima vrsi se otvoreno i bezocno potcinjavanje univerziteta vlasti, stvara se veoma sirok prostor za politicko arbitriranje, cak i za udaljavanje s fakulteta nastavnika i saradnika koji su politicki nepodobni.

Medjutim, izvesno je da se ostrica ostrakizma u ovom Zakonu ne odnosi, niti ce se odnositi, na citavu armiju oficijelnih ideologa, partijskih analiticara, kabinetskih savetnika, ali i korumpiranih profesora univerziteta, novinara, umetnika i drugih intelektualnih poslenika koji, zarad viseg statusa, ekspresne politicke i profesionalne promocije, prihvataju podanicki odnos “intelektualnih vazala" politickih mocnika. Iz tih razloga ja sam ovaj nas skup danas, bez obzira na njegovu uzaludnost, shvatio kao izraz otpora pogubnom ostrakizu, kao teznju da osnazimo etos postovanja i odgovornosti za srpsku kulturu i njene hramove. Najzad, kao upozorenje na istinu: da je prisustvo intelektualaca u modernom polisu, zapravo, kljuc demokratije, te da bi rasulo intelektualnog habitusa imalo kobne posledice za razvoj ljudske civilizacije. Uostalom, istorija srpske kulture jasno ukazuje da je udar po hramovima i protagonistima kulture - bio nagovestaj velikih nesreca.

Doduse, ja nemam iluzija da ovaj i ovakvi skupovi mogu biti odbrana od ratnickih pohoda na institucije nauke i kulture, jos manje da mogu odoleti gvozdenoj logici intelektualnog ostrakizma u Srbiji. Ipak, uprkos tome, oni imaju siri, moralni znacaj. Jer, taj cin u nasem vremenu dominacije nasrtljive politicke moci i velikih apetita gladnih vlasti, u ovim godinama smutnji i moralnih posrtanja - budi nadu da nisu poruseni svi mostovi koji nas povezuju s civilizacijskim tekovinama slobode misljenja i autonomije naucnog rada. Nazalost, nakon tragicnih zbivanja protekle nedelje na Beogradskom univerzitetu, ta nada je sve slabija. Drama na Pravnom fakultetu u Beogradu s radnim naslovom “Spasavanje duse" pretvorila se, kao u teatru apsurda, u farsu spasavanja tzv. profesorskih privilegija. Pravni fakultet u Beogradu, cija je povest duga i tegobna, jos jednom je pao na ispitu. On nije smogao snage da se odupore ovom drasticnom pozivu. Za njegove nastavnike i saradnike ostaje otvoreno moralno pitanje: kako ce se odnositi prema ponizavajucim odredbama novog Zakona o univerzitetu. Na to odsudno pitanje kao licnu moralnu dilemu, svako od nas ce morati da da svoj odgovor.

Da zakljucim. Po svemu sudeci, Srbija je, izilazeci iz “vunenih vremena", usla u “mracno vreme" (Breht) - nasla se u tunelu bez izlaza. Bojim se da ce novim Zakonom o univerzitetu biti ugasena jedna od poslednjih sveca na kojoj smo podgrevali nadu i veru da ima izlaza, da je na ovim “prostorima moguce uspostavljanje modernog drustva pune slobode, stabilne demokratije i kvalitetnijeg nacina zivota.

(Autorizovano izlaganje na sednici od 5. juna Nastavno-naucnog veca Pravnog fakulteta)