Moze li se pomoci Milosevicu

Posle izigravanja dogovora jugoslovenskog predsednika sa Holbrukom i Gelbardom medjunarodnoj zajednici nije preostalo nista drugo nego da upotrebi sve vrste pritisaka da bi zaustavila sve izgledniji novi balkanski rat. Da li ce vojna intervencija biti jedini nacin da se to spreci

Pise: Vojislava Vignjevic

Sva je prilika da glavnom akteru i scenaristi ovdasnjeg teatra apsurda koji i dalje pokusava da se odrzi starim piromanskim trikovima tipa “mir za rat" i(li) “rat za mir", stvari opasno izmicu kontroli preteci da i njega samog, njegovu svitu i brojne ideoloske prirepase, ali i citav narod, povuku u ambis. O kakvom je zapravo trendu rec u prepoznatljivoj politici autoritarnog vodje, vise nego ubedljivo ovih dana govore dogadjaji i potezi koji se povodom kosovske krize nizu i povlace na medjunarodnoj sceni munjevitom brzinom. Tako zvanicnici rezima vise ni ne pominju famozni Milosevicev referendum i odlucno, istorijsko “NE" stranom mesanju u unutrasnje stvari Srbije, racunajuci valjda na kratko pamcenje domaceg zivlja i prirodno saglasje rukovodstva sa plebsom. Valja im se, izgleda, danas suprotstaviti NATO paktu (!?), to jest, kako rece portparol vladajucih socijalista I. Dacic, “Mi nasu teritoriju necemo dati", odnosno kako tvrdi celnik radikala i potpredsednik Vlade Srbije V. Seselj, “NATO na nasu teritoriju ne moze da dodje", a ukoliko ipak dodje “nasa zemlja to mora spreciti po svaku cenu".

Dokle su nas dovela slicna busanja u junacke grudi pokazali su porazni rezultati promasene i pogubne ratne politike na tlu bivse Jugoslavije, ali izgleda da cena kojom se to placa i kojom ce se jos dugi niz godina placati, nije dovoljna za usijane glave i za odrzavanje rezima, vec se igra nova hazarderska partija, na kartu novih trikova, zamazivanja ociju i prodaje magle, ne samo kod kuce, vec i izvan nje. Racunajuci verovatno da je dovoljno to sto je, uz Holbrukovo posredovanje, razgovarao sa Rugovom, a za uzvrat dobio ublazavanje sankcija, Milosevic je nastavio sa “antiteroristickim dejstvima" svoje policijske vojske na Kosovu potpaljujuci novi balkanski ratni pozar s kojim je vec krenuo talas izbeglica. Takvim potezima samo je pojacan otpor Albanaca i ohrabreni radikalni krugovi. Time je samo povecana popularnost OVK. Umesto da je Milisevic iskoristio cvrst i izricit stav medjunarodne zajednice o tome kako je Kosovo sastavni deo Jugoslavije, i da se granice ne mogu menjati, kao glavni argument u otpocinjanju pravog dijaloga o statusu pokrajine, on je postigao suprotno.

Ne predstavlja stoga nikakvo iznenadjenje to sto su i americka administracija i Savet ministara Evropske unije ovih dana doneli gotovo unisone odluke o uvodjenju sankcija, to jest zamrzavanju jugoslovenskih sredstava u inostranstvu i zabrani ulaganja u SRJ. Nevolja je, medjutim u tome, sto jacanje izolacije zemlje potpuno odgovara ovdasnjem rezimu uprkos cinjenicama da su drzavne finansije u jadnom stanju, a socijalni prag izdrzljivosti sve visi, zbog opterecenja enormnih troskova policijsko-vojnog angazovanja u pokrajini. Kosovska kriza je, medjutim, stigla, hteli to da priznaju domaci vlastodrsci ili ne, i do Saveta bezbednosti UN Britanskom rezolucijom. U njoj se trazi “preduzimanje svih mera kojima bi se stabilizovala situacija na Kosovu i zaustavilo etnicko ciscenje albanskog stanovnistva", a ministri odbrane NATO usvojili su u cetvrtak Deklaraciju o Kosovu kojom se zapravo otpocinje priprema plana vojne intervencije sto se moze povezati i sa predstojecim odrzavanjem manevara avijacije NATO u Albaniji i Makedoniji. Usvajanje rezolucije o vojnoj intervenciji, po svoj prilici, samo je pitanje dana.

Vise je nego ozbiljno upozorenje da medjunarodna zajednica nece dozvoliti dalju destabilizaciju regiona i ugrozavanje Dejtonskog sporazuma i mira u BiH, opasnim rasplamsavanjem kosovske krize koja je vec na ivici pravog rata. Za to se najdirektnije proziva zvanicni Beograd. Indikativna je i ocena Toni Lojda, britanskog drzavnog sekretara koji je pre dva dana izjavio, nakon posete Jugoslaviji, da je “sada sve vraceno u krug iz proslosti", posle “ohrabrujuceg pocetka pregovora i posete Holbruka kada je Kontakt grupa priznala napredak suspenzijom zabrane stranog ulaganja u Jugoslaviju". Tu je i izjava visokog predstavnika medjunarodne zajednice za BiH Karlosa Vestendorpa koji je Milosevica ocenio kao “coveka apsolutno bez morala", kritikujuci lidere zapadnih zemalja sto mu idu u pohode i zalazuci se za njegovu potpunu izolaciju. S tim u vezi, medjutim, predstojecu Miliosevicevu posetu Moskvi na poziv Kremlja (na intervenciju Helmuta Kola), koju su drzavni mediji plasirali kao “jos jednu potvrdu znacaja SRJ za stabilnost u regionu", ne treba razumeti kao znak promene stava prema protagonisti poslednjeg, istorijski prevazidjenog rezima u Evropi, vec kao iznudjen potez koji je povucen u “tesnoj komunikaciji NATO i Rusije".

U zgusnutoj medjunarodnoj aktivnosti koja se narocito intenzivira u ovoj nedelji povodom opasnog kosovskog bureta baruta, ne treba preskociti jos jedan momenat. Naime, Haski tribunal ce Beogradu uputiti zvanican zahtev da omoguci upucivanje istrazivackog tima na podrucje juzne pokrajine u cilju pokretanja zvanicne istrage, buduci da Haski sud ima teritorijalnu nadleznost nad citavim podrucjem bivse Jugoslavije, te da se na Kosovu radi o oruzanom konfliktu, a ne o antiteroristickoj akciji. A otkrice holandske televizije da policija na Kosovu koristi transportere koji su jula ’95. u Srebrenici snage generala Mladica otele holandskim plavim slemovima, predstavlja, po oceni zvanicnika suda, “znacajan trag koji ce Tuzilastvo istraziti, jer baca novo svetlo na odnose Karadzica i Mladica sa Milosevicem".

U istoj nedelji u kojoj je medjunarodna zajednica, kako se vidi, donela niz ostrih mera kojima je nedvosmisleno porucila sta ocekuje od Milosevica, domacoj javnosti se predstavljaju “istorijske sednice",kojima se zapravo skrece paznja sa opasnosti koje, po svoj prilici, slede. Prvo se odrzava sednica Vrhovnog saveta odbrane na koju sef jugoslovenske drzave poziva i crnogorskog predsednika, predvodnika pobednicke koalicije “Da zivimo bolje" na nedavnim parlamentarnim izborima, a kojeg do sada nije priznavao. Milosevic, medjutim, upravo u ovom momentu zeli da pokaze kako on jeste za neku vrstu koegzistencije sa Djukanovicem, ne zbog toga sto ga tretira kao ravnopravnog partnera u Federaciji, vec zato sto mu je ovaj dobro dosao upravo u momentu kulminacije losih odnosa sa zapadnim zemljama. Time pokusava da iskoristi dobar rejting koji je u tim zemljama postigao crnogorski predsednik. Iz ovoga je, medjutim, prerano izvlaciti neke dalekosezne zakljucke, jer je Djukanovic vec pokazao da je vest politicar i strateg, koji zna uspesno da izbegne zamke, koje mu postavlja nenaklonjeni beogradski rezim.

Glavni odbor SPS je prethodno medijski iskoriscen da se digne prasina kako bi se zabasurilo uvodjenje sankcija Jugoslaviji. Fraza o potrebi daljeg organizacionog jacanja vladajuce stranke koja se toliko potencira u drzavnim medijima i zvanicne propagande uz vec poodmakle akcije cistki na Univerzitetu i novog ugrozavanja slobode medija, samo su znak vise da je rezim u velikom skripcu. Uostalom, potvrdjuju to i sve cesce vesti koje stizu iz Srbije da policajci skidaju uniforme masovno bezeci od ratnog pozara na Kosovu. Treba ocekivati da ce toga biti jos vise posle sahrane vojnika u Beogradu, koji je poginuo u sukobima u pokrajini.

Da li ce se i kako i ovoga puta, po vec isprobanom ali i izbledelom receptu vladanja, Milosevic izvuci i iz ove najnovije krize koju su proizveli on i njegov rezim, ostaje da se vidi. Simbolike, u svakom slucaju, ima: tamo gde je pre gotovo deceniju sve pocelo, na Kosovu, krug se sada polako zatvara. Samo je pitanje - hoce li se dugogodisnja agonija okoncati krvavom dramom, ili ne? Resenje je, po svemu sudeci, samo u rukama medjunarodne zajednice.