FELJTON TITO (18)

Vlasnik malog francuskog hotela impresioniran Titovim apetitom. Belje kao savezni park i zalog buducnosti Jugoslavije. Prvog januara 1980. izgledalo je da je jos odlicnog zdravlja. Operacija 13. januara, a amputacija 20. Posetila ga i Jovanka. Izmisljotina da je umro jos u fabruaru 1980. godine

Tito je u jesen 1977. imao uspesnu drzavnu posetu Moskvi, Pjongjangu i Pekingu, a onda je krenuo na drugo putovanje u Francusku, Portugal i Alzir. Posle zvanicne posete Parizu uspeo je da cetiri dana provede oporavljajuci se u jednom luksuznom hotelu u Mont Musanu na jugozapadu Francuske. Njegova pratnja od cetrdeset osoba, medju kojima su bila cetiri ministra, jugoslovenski ambasador, njegov lekar, njegov kuvar i njegov telohranitelj, zauzeli su ceo hotel, mada je u hotelu bilo samo trideset sedam soba za njih cetrdesetoro. Vlasnik hotela bio je i te kako impresioniran, videvsi Tita da doruckuje corbu od kupusa, kobasice, kuvano meso i pilece pecenje u sest sati ujutro, u podne seda za obed od osam jela, a vecera razne guste corbe i obilan caj sa kolacem od sira. No, ne malo bio je usplahiren kad su Tito i njegova pratnja otisli, ne plativsi racun, mada je kasnije, naravno, rucun bio namiren.

Tito se vratio u Beograd u decembru 1977. da primi Margaret Tacer, vodju konzervativne opozicije u Britaniji, a u prolece 1978. otisao je u Sjedinjene Drzave. Sastao se sa Dzimijem Karterom, cetvrtim predsednikom Sjedinjenih Drzava, sa kojim je uspostavio vrlo prijateljske odnose, a vracajuci se u Jugoslvaiju preko Londona, vecerao je sa kraljicom u Bakingemskoj palati.

U svojoj osamdeset sestoj godini bio je relativno zdrav, ali nije bio zadovoljan razvitkom dogadjaja. Kao i drugi veliki drzavnici, postao je svestan koliko zaista malo moze uciniti kako bi mogao upravljati razvojem dogadjaja. Kako je mogao da stane na kraj okrutnosti ljudske prirode, svireposti necovecnog kaplara u kasarni u Zagrebu 1913. godine, koji je jednog mladog regruta doveo do suza; kako je mogao obuzdati svirepost Kozaka u Rusiji 1917. godine ili necovestvo policije kralja Aleksandra u Jugoslaviji, partijskih rukovodilaca i agenata NKVD-a i to u zemlji socijalizma, u radnickom raju; kako zauzdati necovestvo ustasa, cetnika i muslimanskih fasista u toku Drugog svetskog rata, pa i brutalnost njegovih partizana, koji su ubijali ustase i cetnike bez sudjenja, uprkos svim onim vaznim naredbama koje je on potpisao o sudjenju pred vojnim sudovima, pa onda brutalnost strazara na Golom otoku, za koju se samo pretvarao da ne zna? Znao je za sve brutalnosti Udbe i znao je da kad se jednom sa zakasnjenjem i protiv svoje volje saglasio da je pusti s lanca na hrvatski nacionalni pokret, malo je sta mogao uciniti da je posle toga obuzda.

Takodje je znao da malo sta moze uciniti da bi usmerio buduce dogadjaje. Nagovorio je Saveznu skupstinu da njegovo omiljeno loviste Belje, severno od Beograda, koje je delimicno bilo u Vojvodini, a delimicno u Hrvatskoj, pretvori u savezni park koji nece pripadati nijednoj republici. Jednog dana 1978. otisao je tamo u lov sa jednim lovackim drustvom, u kojem je bio Zecevic. Za vreme rucka rekao je Zecevicu da se nada da ce, kada on umre, Zecevic uciniti sve sto moze kako bi sprecio da savezni park opet podele izmedju republika. I dodao je: “Ako im se pruzi i najmanja prilika, oni ce to imanje rastrgati posle moje smrti", a onda je dodao: “A rastrgace i jos mnogo drugih stvari takodje."

U avgustu 1979. otputovao je na VI konferenciju nesvrstanih zemalja u Havani. Brinula ga je namera njihovog domacina Fidela Kastra, da se ukljuci u vojne poduhvate u Angoli i uvuce pokret nesvrstanih u savez sa Sovjetskim Savezom protiv komunisticke Kine. Nakon sto su zajednicki porazile Sjedinjene Drzave, nastao je sukob izmedju komunistickog Vijetnama i komunisticke Kambodze. Sovjetski Savez podrzavao je Vijetnam, a Kina je podrzavala Kambodzu. Masovni pokolji, koji su uhvatili maha u rezimu Pola Pota u Kambodzi dali su Vijetnamu opravdanje da upadne u Kambodzu, obori Pola Pota i u stvari prisajedini Kambodzu, posle cega je Kina upala u Vijetnam. Tito, koji je uspostavio prijateljske veze sa komunistickom Kinom posle mnogo godina neprijateljstva, zeleo je da pokret nesvrstanosti ostane neutralan u ovom sukobu i da deluje kao posrednik izmedju dva komunisticka bloka. Onoga dana kad je stigao na Kubu, Kastro ga je posetio u njegovoj vili u predgradju Havane i Tito je pokusao da nagovori Kastra da usvoji neutralniji stav; ali, na Konferenciji nije bilo ozbiljnih javnih neslaganja. Vratio se u Beograd i pocetkom decembra otisao je u Karadjordjevo, gde je docekao Novu godinu. Prvog januara 1980. sedeo je u celo stola pri uobicajenom novogodisnjem rucku priredjenom za clanove Centralnog komiteta Saveza komunista, i njegov novogodisnji govor naciji emitovan je preko televizije.

Cinilo se da je odlicnog zdravlja i raspolozenja, ali dva dana kasnije otisao je u Ljubljanu da bi mu se u najboljoj klinici u zemlji pregledala leva noga, koja je bila zapaljena. Otpusten je sa klinike nakon cetrdeset osam sati, ali lekari nisu bili zadovoljni njegovim stanjem i odlucili su da mu operisu levu nogu. Predsedavao je na sastanku 12. januara pre podne, a onda usao na kliniku koju za zivota vise nikad nece napustiti. Operacija je izvrsena narednog dana, ali posto nije bila uspesna, lekari su odlucili da je potrebno da mu amputiraju nogu, kako bi sprecili razvoj gangrene. Leva noga mu je amputirana 20. januara. Izgledalo je da se oporavlja od ove operacije, i 23. januara ustao je iz kreveta i bio vedro rasplozen. Posetili su ga njegovi sinovi Zarko i Misa, a takodje i Jovanka, jer joj je posle prvobitnog oklevanja i protivljenja lekara ipak bilo dozvoljeno da dodje.

Sredinom februra pojavile su se tegobe sa bubregom, a krajem meseca svakog dana bio je na dijalizi, a istovremeno razvila se i upala pluca, pa unutrasnje krvarenje i srcane tegobe. U aprilu pocela je da otkazuje jetra; njegovo opste stanje se pogorsalo i stalno je bio na intenzivnoj nezi. Do neznatnog poboljsanja doslo je 3. maja, ali sledeceg dana, 4. maja 1980. godine, u pet caosova posle podne, tri dana pre njegovog osamdeset osmog rodjendana, na televiziji je saopsteno da Centralni komitet Saveza komunista Jugoslavije obavestava narod da je u 15,05 casova umro drug Josip Broz Tito. Oni koji su uporni u tome da postoji neka misterija o Titovoj smrti, kao i o njegovom pravom identitetu, tvrdili su da je Tito umro 13. februara 1980. i da je vest o njegovoj smrti zataskavana skoro tri meseca. To bi znacilo da su sva tri meseca dnevni bilteni o stanju njegovog zdravlja bili potpuna izmisljotina, sto izgleda vrlo neverovatno, posto nije postojao dobar razlog da se tri meseca odgadja saopstenje o njegovoj smrti. Ovu pricu poricu oni koji su bili clanovi njegove vlade 1980. godine.

(Kraj)