ZAKONOM PROTIV UNIVERZITETA

Dr Stanko Pihler

Novi Zakon o univerzitetu, nastavak je nase tragedije koja se sve vise ispoljava kao samodestrukcija drustva i neka vrsta duhovnog suicida. Odavno je to zapocelo, a ovim zakonom pogadja samo bice zajednice. Zanimljivo je koliko nam tvorci ovakvog stanja vec godinama govore o “duhovnosti" naroda, a sve su ucinili da svaku umstvenost u korenu satru. Udarili su na univerzitet odavno, a Zakon deluje kao zavrsnica.

Istorija moderne civilizacije svakog naroda je - istorija univerziteta. Vrlo uzbudljiva istorija. Kod nas je prica o univerzitetu tuzna, da tuznija valjda ne moze biti.

Jedna od najvecih nevolja nasih je, sto je ovde tako malo onih koji dozivljavaju osecaj stida povodom javnih i opstih stvari. Umesto njega, pratimo dalje cinizam vlasti, koji nam se demonstrira i kroz ovaj zakon, vidljiv pre svega u njegovim osnovnim odredbama, i ravnodusnost puka, nezrelog i otupelog. U takvom ambijentu caruje strah.

Sloboda, autonomija, javnost rada, obavestenost, otvorenost i odgovornost su uslov postojanja univerziteta, opste je mesto svakog razgovora o ovoj instituciji, posebno u nasem vremenu. Predlog zakona i sada Zakon kritikujemo ne zato sto je dosadasnje stanje na univerzitetu dobro, a Zakon to dobro ugrozava. Zakon iz 1992. godine nije dobar, i povodom njegovog donosenja ostro se nastupalo u ime autonomije. Univerzitet je deo nase tuzne stvarnosti, ali njen vitalni deo. Znamo da odavno materijalno propada i da je kadrovski sve ugrozeniji. Manje isticemo, a mnogo je indicija za to, da je univerzitet i u moralnom posrnucu. U univerzitet se tiho uvlacila korupcija, o kojoj se nerado govori. Univerzitet je, uz sva moguca pravdanja objektivnom situacijom, dobrim delom odgovoran za svoje stanje kao, uostalom, i za opste stanje.

Mozemo se, dakako, pozivati na “mracna vremena" u kojima zivimo, na odgovornost drugih koji nas nisu razumeli ili hteli da razumeju itd., ali nam je jednako duznost da ukazemo i na to, da nasi univerziteti nisu recimo: javno dovoljno (ili nikako) podrzavali prosvetne radnike osnovnih i srednjih skola u njihovim opravdanim zahtevima, tj. nisu shvatili da im je sudbina zajednicka, dok su nase kolege koji rade u osnovnom i srednjem skolstvu putem svojih sindikalnih organiazacija to uvek cinili, pa i ovih dana, u odnosu na univerzitet, nisu nikad reagovali na visegodisnji kulturni aparthejd na Kosovu - naprotiv, neki ljudi sa univerziteta, ukljucujuci i studente, cak su bili otvoreno za njega.

Na nasim univerzitetima je doslo do razvoja nacionalizma, a neki vrlo ugledni njegovi poslenici (medju inim i aktuelni rektor naseg najveceg univerziteta) potpisnici su moralno sumnjivih peticija i deklaracija kojima se trazi abolicija optuzenih za ratne zlocine, uz svesrdnu pomoc nekih izuzetno agilnih konzervativnih klerikalnih krugova koji nastoje da se direktno ukljuce u zivot univerziteta. Nas univerzitet nije bio u stanju da se istinski zalozi za svaki oblik autonomnosti, tj. nije u svemu razumeo procese savremene demokratizacije drustva, pa je cak bilo i takvih ideja da se izvrsi centralizacija univerziteta poput one u “drzavi". Sa univerziteta je od pocetka “novog kursa" hegemonisticke politike regrutovan znacajan broj uticajnih politicara, a ne zaboravimo ni izuzetnu podrsku ne malog broja i studenata i profesora totalitarnom populistickom pokretu, koji je izazvao velika stradanja ljudi na prostorima bivse nam drzave, a nema ni reagovanja na trenutna vrlo slicna zbivanja u ovoj.

Nije, dakle, univerzitet “cist" i doista nije cudno to sta mu se desilo, ma koliko inace mozemo naci valjanih razloga, iz skorije i ranije proslosti, koji nam objasnjavaju, ali ne opravdavaju takvo ponasanje.

Nas svet je zlurad, posebno u odnosu na svoju inteligenciju. Nasa sira javnost, tzv. javno mnjenje, malo mari za univerzitet. Ona je duhovno neizgradjena, opterecena svakodnevnim tegobama. Univerzitet razvija samosvest jednog drustva, a ovakav odnos prema univerzitetu govori o nepostojanju potrebe za tom samosvescu.

Kadrovska politika, koja je uvek bila bolna tacka nasih univerziteta, sada ce po svemu biti katastrofalna. Sve ce vise biti slican policijskim akademijama, koje ce negovati “najbolje" studente koje su iskusni profesori imali prilike da srecu u svojoj karijeri.

Kod nas se vec odavno primecivalo (Zakon ce to jos vise omoguciti), da su na univerzitetu sve prisutnija dva tipa univerzitetskih nastavnika: tip politikanta i tip biznismena. Ni jedan ni drugi ne odgovaraju duhu univerziteta. Medjusobno su povezani i imaju zajednicku osnovu. Ta osnova je njihova naglasena pragmaticnost i moralna beskrupuloznost. Oni su pogodan personalni uslov za konformizam i korumpiranje univerziteta. Na takav mentalni sklop se prosto “lepi" model univerziteta kao javnog preduzeca. Politikantu primarno treba ono “javno", “biznismenu" - “preduzece", a obojici citava ta nakaradna sintagma pod firmom univerziteta i fakulteta.

Univerzitet se pacifikuje strahom i neizvesnoscu ljudi koji na njemu rade, kao i besperspektivnoscu omladine kojoj ne ostaje nista osim da “studira" na nacin i sa sadrzajima na koje ne moze uticati. Tako univerzitet postaje zajednica studenata i ucitelja sa identicnom sudbinom nemocnih i depersonalizovanih bica.

Istorija univerziteta je i istorija totalitarne vlasti koja nastoji da ga potcini; to je i istorija policajaca duha, inkvizicije i lomaca knjiga i ljudskih sudbina.

(Autor je profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu)