BEOGRADSKI CENTAR ZA KULTURNU DEKONTAMINACIJU USPESNO GOSTUJE U STOKHOLMU

- Ovaj projekat smo pripremali dve godine i on se tice kako onoga sto mi dole zivimo, tako i onoga sto je svedska stvarnost - kaze Borka Pavicevic, dramaturg i "idejni" lider Centra za kulturnu dekontaminaciju

Zorica Miladinovic
specijalni izvestac "Nase Borbe" iz Stokholma

Svi putevi etabliranih zaljubljenika u kulturu bar ove godine definitivno vode Stokholmu koji je proglasen za prestonicu evropske kulture '98. U vanrednom kulturnom hepeningu koji traje svaki dan i na svakom mestu do kraja godine zainteresovani ce moci da ucestvuju u cak 1.700 kulturnih dogadjaja koje ce im prirediti umetnici iz razlicitih delova starog kontinenta.

Unutar kapija stokholmskog zdanja Rihstakiven, paznju kulturne javnosti ovih dana izazivaju upravo umetnici iz Beograda. Hladne, sumorne i mracne prostorije ove gradjevine oziveo je Centar za kulturnu dekontaminaciju svojim multidisciplinarnim projektom koji ima ambiciju da priblizi beznadezno haotican i podeljen Balkan onima koji zive u dijametralno drugacijoj drzavi.

- Ovaj projekat smo pripremali dve godine i on se tice kako onoga sto mi dole zivimo, tako i onoga sto je svedska stvarnost - kaze Borka Pavicevic, dramaturg i "idejni" lider Centra za kulturnu dekontaminaciju. Njegova tema su i nase granice i mape i stvaranje novih drzava i konsekvence svega toga, ali i nova organizacija Evrope i sasvim drugih procesa koji se u njoj desavaju. Posle 15 dana boravka ovde sasvim je ocigledno da postoji veoma solidan interes Svedjana za nasu frakturalnu situaciju i da je stvorena veoma dobra javna tenzija. Po svemu sudeci, Svedjani, ili bar oni krugovi koji zive intenzivnim kulturnim i politickim zivotom, i te kako se zanimaju za nase zice i mape.

Ona kaze da je dosadasnje prikazivanje ovog projekta izborilo dosta kritika u svedskim medijima, pa i naslovne stranice kulturnih rubrika u uglednim i tiraznim novinama. Prema njenim recima, na nekim premijerama je bio "ceo Stokholm". Ne bezi od toga da je ovakav umetnicki i kulturni projekat, koji ima ozbiljnu integrativnu i mirotvornu politiku i sasvim politicka stvar. "Covek je politicko bice, sve je politika i ovo sto mi radimo je politika", kaze ona.

I doista, beogradski Centar za kulturnu dekontaminaciju je omogucio zainteresovanim Svedjanima da bar naslute karakter i ucinak aktuelne jugoslovenske politike. U drugom delu projekta prikazana je vizuelna i zvucna instalacija grupe "Skart", pa "Soba s mapama" Branka Pavica koje je jedna od beogradskih glumica lepila, prala i sastavljala, da bi stvar kulminirala premijerom predstave "Proces" Franca Kafke, koju je uradila balerina Sonja Vukicevic. "Nije bilo boljeg mesta na svetu, osim naravno Paviljona Veljkovic u Beogradu za ovakvu predstavu. Na jednom od zidova ovog zdanja u kojem je ranije bio drzavni arhiv i zapravo sve ovo o cemu je Kafka pisao cak je stajalo i slovo K. Ja sam mislila da je to uradio nas dizajner, ali sam saznala da to K tu stoji 200 godina. U ovoj zgradi je Kafka zaista mogao ziveti", kaze Borka Pavicevic.

U sledecoj fazi projekta reditelj Ana Miljanic je sa televizijskom ekipom i svedskim glumcima izasla na ulice Stokholma i tu napravila scene u performansu "Slusaj mali covece" Vilhema Rajta. Inscenirane demonstracije, u kojima su dobrovoljno ucestvovali i gradjani, obogacene slikama iz glavnog grada Svedske u kombinaciji sa ranije snimljenim prizorima sa beogradske pijace, medju taksistima, ispred ambasada, ili u kuci zene koja prica sta joj je ucinio rat na prostorima eks Jugoslavije, prerasle su u performans "imidz". Sve sto ga je cinilo mogli su da vide posetioci Centra za kulturnu dekontaminaciju iz Beograda i stokholmskog Rihstakivena, jer je izmedju njih uspostavljena satelitska televizijska veza. Citav projekat okoncan je predstavom "Aldhajdmer" Sonje Vukicevic, koja je predstavila "istoriju koja se desava Jugoslaviji u poslednjih deset godina".

- Prikazivanje ovog projekta je samo kraj prve faze nase saradnje sa Svedskom i pocetak jedne nove. U Centru za kulturnu dekontaminaciju su vec neko vreme dolazili poznati i ugledni ljudi iz Svedske. Mogu da kazem da to vec jeste jedno lepo prijateljstvo - tvrdi Borka Pavicevic.

Prijatelji su, izgleda, prilicno dobro prepoznali potrebu uspostavljanja satelitskih i drugih veza izmedju sebe. Publika je takodje veoma dobro razumela objasnjenja da postavljanje tarabe i zice u Rihstakivenu predstavljaju granice koje su previse kostale eks-jugoslovenske narode. Valjda su se zato u mesovitoj svedsko-jugoslovenskoj publici zarazenoj "godinom kulture" i mogli cuti uzvici: "Bravo". Jugosloveni su se mogli zakleti da su ih beogradskim umetnicima upucivali upravo Svedjani.