Samoubijanje iz daljine

Mihal Ramac

Ko jos pamti nezaboravnu 1991. godinu, lako ce se prisetiti prica zvanicnih glasila o podeli 200 "kalasnjikova" Hrvatima u Petrovaradinu, o zengama u vojvodjanskim selima sa manjinskim zivljem, o vukovarskim podzemnim tunelima u kojima mogu da se mimoidju dva teska kamiona, pa i o tome da zloglasne ustase nemilice ruse kucu po kucu u Vukovaru. Iako je sve zvucalo podjednako suludo, jer suludo i bezumno i bese, rezimskim glasilima se tad verovalo gotovo u istoj meri kao i danas, a pretezni deo ovdasnjih potrosaca informacija zaista nije sumnjao u tvrdnju da Tudjmanovi bojovnici nemaju pametnija posla nego da razaraju svoj grad.

Ko ne pamti 1991, ima danas istu vlast i iste nemastovite, ali zato jednako opake propagandiste. Opet su u modi podzemna skladista i bolnice, a pogotovo paljevine i rusenje sela i gradova iznutra. Cak su i stranim diplomatama pokazivane albanske kuce koje su, navodno, rusili albanski teroristi.

U ratovima je, naravno, moguce i to da se cini zlo sopstvenom narodu. Kao sto je u Vukovaru bilo slucajeva da su Srbi ubijali nedovoljno dobre Srbe i Hrvati nacionalno neosvescene Hrvate (navodnike staviti po zelji), nije iskljuceno da i pripadnici takozvane ili samozvane Oslobodilacke vojske Kosova, sa ili bez navodnika, ubijaju i svoje sunarodnike. Ali, svakako je iskljuceno da to cine samo oni. Ko ne veruje saopstenjima, neka se priseti poslednjeg pisma nesrecnog vojnika Tasica.

U razmisljanje na ovu temu sjajno se uklapa vest da je vojvodjanski pokrajinski sekretar zatrazio od javnog tuzioca u Novom Sadu da preduzme odgovarajuce mere protiv "Madjar soa", lista vojvodjanskih Madjara, jer je, toboze, u njemu prenet proglas terorista, a sve bez navodnika, "na mestima gde je trebalo da stoje".