STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Ono sto je bilo najavljeno za 9. mart, svrseno je tek 9.juna: predsednik Crne Gore konacno je uveden u duznost clana Vrhovnog saveta odbrane, cime je, via facti, priznato i da je, jos u januaru, pobedio na predsednickim izborima u Crnoj Gori.

Ali, ovim sastankom overen je i mandat novom saveznom premijeru: njegovo prisustvo na sednici VSO, tik uz Djukanovica, svedoci da je on, ipak, taj, za kojeg se izdaje. Drugim recima, razumeli smo da je Beli dvor postao kancelarija za overu (spornih) mandata. Republicke i savezna skupstina su samo kadrovske komisije, koje predlazu kandidate.

Sednica VSO donela nam je, dakle, privremene, barem, odgovore na kadrovska, da ne kazem, dvorska pitanja, sad nas, radoznale, interesuje sta ce s nama biti: hoce li se VJ povuci s Kosova, kao sto to svet trazi ili ce, naprotiv, tamo docekati NATO?

Svet se podelio oko toga da li NATO treba uopste da dodje na Kosovo: Jelcin misli da ne treba, Bler tvrdi da “Milosevic razume samo jezik sile", jedan visoki zvanicnik NATO pise da bi to bila agresija na suverenu zemlju, s njim se slaze i nemacki ministar odbrane, ali vise zbog toga da se ne bi, uoci predstojecih nemackih izbora, slozio sa svojim suparnikom, ministrom inostranih poslova.

Washington Post se pita sto se generali u Pentagonu toliko nakanjuju, a ovamo traze od Kongresa vise para za vojsku, Sirak, takodje, ocekuje od saveznika da budu odlucni prema Srbima i Milosevicu. Klinton lavira izmedju Stejt departmenta i Pentagona, a Englezi biraju vazdusne ciljeve koje bi saveznici, za pocetak, kad se dogovore, napali. Mi sve to slusamo i pitamo se: hocemo li se sresti s Brazilom u finalu?

Kako stvari, medjutim, stoje, moglo bi se dogoditi da nas, pre tog finala, snadje jedno drugo, u kojem se nemamo cemu nadati. Cuveni argentinski trener, Menoti, prica kako je jednog odbrambenog igraca, koji ga je pitao sta da radi s Ronaldom, posavetovao: “Moli se Bogu, prijatelju." Ima li neke sigurnije odbrane od NATO?

Naravno da ima. Nije, mozda, lose poceti od ponesto zakasnelog saznanja Vuka Draskovica da ’glupost nije patriotizam’, a zatim krenuti dalje u trezvenu procenu ne samo onoga sto se, danas, na Kosovu desava, nego i politicke recepcije tog desavanja u svetu.

Zamisao Belog dvora da se pregovaracka pozicija srpske strane ojaca silom - propala je.Svet, opet, pocinje da govori o Srbima kao o’serijskim ubicama’. Ova visestruko pogresna investicija donece, razume se, izvesne politicke gubitke, ali i na njih treba pristati pre nego sto stignu kamate, na dosadasnja ulaganja u silu. Pristajanjem na pregovore, bez prethodnih uslova - na koje, uostalom,mogu pristati kosovski Egipcani, ali ne i kosovski Albanci - mogu se, jedino, zaustaviti pripreme za vojnu intervenciju. Kad bude otklonjena vojna opasnost, moramo, konacno, pristati na politicku realnost. A ona je, sto bi rekli novinari - pocetnici, tradicionalno neprijatnija nego sluzbena saopstenja, koja se na nju odnose.

Uz ovaj mali operativni plan, za domacu upotrebu, treba, valjda,dodati i vaznu napomenu: ne kasniti, tri meseca, kao dosad. Ali, ne zbog toga da onaj cuveni Janko ne bi kasno na Kosovo stigao, nego da se, pocem, tamo i ne uputi.