Pisma

OTVORENO PISMO MINISTRU ALEKSANDRU VUCICU

Moram priznati da sam jos nakon 21. aprila naivno ocekivao Vas angazman povodom problema nase medijske kuce. Da Vas podsetim, toga dana su nam Vase kolege iz Saveznog ministarstva za telekomunikacije oduzele televizijsku opremu. Niste se oglasili ni kao ministar, ni kao diplomirani pravnik kada je Prvi opstinski sud u Beogradu 7. maja izrekao privremenu meru vracanja oduzete opreme radi daljeg emitovanja naseg televizijskog programa.

Medjutim, u jucerasnjoj stampi nazivate nas "licemernim amaterima" koji cenzurisu "Novosti dana" Radio Beograda?!

Gospodine ministre, Radio Pirot, u nameri da realizuje svoju programsku semu preuzima emitovanje "Novosti dana" u okviru dogovorenih trideset minuta, izmedju 15.00 i 15.30 casova. O cenzuri nema ni govora - to nije nas manir, a nemamo ni sredstva za tehnicku realizaciju! No, ocigledno je da Vi i Vase kolege iz pomenutog Dojcilovog ministarstva ne dajete dozvole onima koji vode racuna o svojoj programskoj semi. Dozvole dobijaju uglavnom stanice koje semu i nemaju i koje, s obzirom na sadrzaj programa, slobodno mozemo nazvati "elektronskim kafanama". Nazalost, izgleda da je Srbija kao losa kafana u kojoj su pogasena svetla i kojoj su Kina i Kuba blize od zemalja evropske demokratije, ona Srbija kojoj Vi tezite. Ali, posto ste usli u koaliciju sa "vesticom sa Dedinja" i "najvecim izdajnikom srpskog naroda" (citati Vaseg "Vodje"), bolje od Vas nismo mogli ni ocekivati.

Da bismo sve nedoumice otklonili, pozivam Vas na otvoreni razgovor na talasima Radio Pirota. To ce za Vas biti prava prilika da nasim sugradjanima objasnite sta zaista mislite o slobodi medija i buducnosti ovakve Srbije. Nadam se da cete, za razliku od saveznog poslanika Vase stranke iz Pirota, doci u nas grad i studio bez telohranitelja i bez oruzja. Mi Vam garantujemo punu bezbednost!

Momcilo Djurdjic,

glavni i odgovorni urednik RTV Pirot

DOPUNA JEDNE NEOBJAVLJENE KNJIGE

U januaru sam zavrsio pisanje knjige "Olovojde bljuju", a u februaru su ocenjivaci dali svoj sud o njoj. U toku su pripreme za njeno stampanje. U medjuvremenu su nasi najvisi drzavni organi preduzeli akcije od kojih najveci broj nas boli glava, a posledice mogu da budu i kobne.

Klasifikovane su u tri skupa: drsko ponasanje prema aktuelnom drzavnom rukovodstvu Crne Gore, politicka i policijska avantura na Kosovu i Metohiji bez usaglasenog i na odgovarajuci valjan nacin usvojenog Programa resavanja tog problema, i ocigledno zavodjenje diktature u Srbiji i to sa pocetnim i najjacim udarom na autonomiju univerziteta.

Da bi u tim akcijama bio uspesniji, nas sve gori rezim je stvorio koaliciju sa Srpskom radikalnom strankom. Tako je i u sadasnjoj praksi dokazana teza da izmedju nasih crvenih i crnih politickih aktivista nema sustinske razlike, narocito u domenu nacionalne politike. Seseljevi radikali su, izmedju ostalog, naprasno zaboravili na obecanja i zaklinjanja da ce se kosmetski problem u njihovoj reziji resavati pomocu maticnih i zemljisnih knjiga i primenom medjunarodnih normi proisteklih iz Drugog svetskog rata. Iz tih i takvih razloga sam odlucio da knjigu dopunim najkracom (novom) dijagnozom stanja u nas i receptom za njegovu izmenu nabolje. Za nacin obrade sam pomoc potrazio u sadrzaju naziva biljke dubljih voda (uvijuse ili vrtice) koja vodu jako obogacuje kiseonikom. Tako su nastali moji

Utoreni gazda vrse na strmom kamenom guvnu masuci bicem od smrdljivih ostataka... Konjima treba naostriti potkovice.

Crveno-crno kontriranje u Srbiji je obogatilo dijalektiku. Preraslo je u crvenocrno kastriranje Srpstva. Na redu su suprotnosti u (tom) jedinstvu.

- Da li cemo odbraniti Kosmet, ostati sa Crnom Gorom i opstati kao narod? - govedar pita sevarskog vojvodu, a pogledava u tranzistor.

- Ne mozemo. Vodjenje zemlje je espesjulovano u drp, odgovara sevarlija, pa unezverenom pastiru objasnjava da mu to dodje kao dedinjsko radikalizovano patricijalizovanje.

- Valjaaaa...? Snebiva se govedar i napeto slusa vojvodin tranzistor.

- Mora se vihorno osveziti jezerce i prilagoditi ga okolini, uverljivo nastavlja vlasnik tranzistora.

Radoje Andjelkovic

Vlasinac

"Ne batinajte studente", "Nasa Borba", 4. jun 1998.

Posto sam tek sada nekako poceo da kupujem - povremeno "Nasu Borbu" i "Danas" - kako bih u ovim teskim uslovima prezivljavanja na Jugu Srbije mogao da duhovno i bioloski sa porodicom opstanem, resio sam posle desetogodisnjeg "cutanja" da progovorim u javnosti. Za pocetak je povod mladog studenta Zorana Stojanovica rodom iz Lebana, koji studira u Beogradu, koji se u "Nasoj Borbi" od 5. juna 1998. godine oglasio Pismom "ALAL VERA, BOJANA".

Posto je i moj sin na studijama u Beogradu, sigurno su sa ostalim studentima iz Jablanicko-pcinjskog okruga ucestvovali u studentskim protestima 96/97. No, svako od roditelja koji su u svojoj mladosti imali ideale da menjaju svet, bio je ponosan na svoju decu koja su ucestvovala u demokratskom buntu protiv jednog okorelog dogmatskog poimanja sveta. Nazalost taj studentski bunt je bio iskoriscen za uskostranacke interese i liderske ambicije tadasnje koalicije "Zajedno".

Druga grupa studenata koja sebe naziva "studentskom levicom", iskoristila je da vam zavedu teror na fakultetima - donosenjem Zakona o univerzitetu.

Ogorcenje roditelja zbog intervencije policije u ovom kraju je veliko. Mladi student nije dobro upucen u pravi drustveno-politicki zivot svoga kraja i uopste u Srbiji. Bilo bi opasno da nam se mladi ponovo zaslepljuju raznoraznim ideologijama i uskostranackim interesima lidera stranaka. Mladi u skolama i na fakultetima mora da se uce da misle svojom glavom.

Citavu mladost i svoj zivot zrtvujuci sebe i porodicu za ideale; socijalnu pravdu i slobodu misljenja i izrazavanja, u proslom sistemu bio sam sest godina izbacen iz prosvete, da bih, kao pecalbar, morao da spasem svoju porodicu iz bioloske propasti. Naravno da sam zbog zloupotrebe zakona sudstva i lekarske etike doziveo bio nervni slom i jedva se izvukao od sigurne smrti.

Mladi student iz Lebana, moj sin student nije protestovao ni za cije stranacke interese, nego je zeleo da digne glas za svoju majku-radnicu muciteljku i sve majke radnice tekstilne struke u leskovackom i vranjskom kraju, za iznemogle penzionere po planinskim selima, za bolesne oceve i majke koji nemaju nemacke marke da kupuju lekove i za nedostojni nacin zivota njihovih roditelja bez prava na zivot slobodnog coveka na Jugu Srbije. Mora da odu sa scene svi: Draskovic, Djindjic, Seseljevci, Milosevicevci i Markovicevci - kako bi Srbija pocela normalno da dise, da bi potom uzela zamah da se demokratski pocne razvijati u jedno slobodno drustvo, bez straha.

Miroslav Mladenovic,

prosvetni radnik

Vlasotince