FELJTON TITO (15)

Eksplozija ispred Hrvatskog narodnog kazalista. Optuzeni pred sudom pokazuju oziljke od “ispitivanja". Tito ljut na Udbu. Direktan sudar Barovicevog automobila i kamiona pod misterioznim okolnostima. Dolanc i Ljubicic kao “poslednja prepreka" za razgovor sa Titom...

U septembru 1975. Tito je otisao u Zagreb da otvori Medjunarodni sajam, a uvece je prisustvovao svecanoj predstavi u operi. Istog dana pre podne oko sedam casova, pre nego sto je Tito trebalo da stigne u operu, eksplodirala je jedna mala bomba s druge strane parka, oko 300 metara od zgrade opere. Policija je saopstila da je u pitanju zavera atentata na Tita, mada je bomba bila premala da bi pricinila neku stetu na zgradi Hrvatskog narodnog kazalista, cak i da nije eksplodirala sedam sati pre nego sto je stigao Tito.

Posle dva meseca istrage policija je uhapsila pet hrvatskih mladica i optuzila ih za pokusaj atentata na Tita. Jedan od njih bio je vec odsluzio kaznu zatvora zbog nacionalisticke i kontrarevolucionarne delatnosti posle nemira 1971; ostala cetvorica tvrdili su da nemaju nikakve veze sa bilo kakvom politickom organizacijom. U policiji su bili podvrgnuti mucenju da bi im se iznudilo priznanje, a u zatvoru su drzani tri godine pre nego sto su izvedeni na sudjenje u Zagrebu u novembru 1978. Jovan Barovic je bio zastupnik odbrane. Koristeci znanje koje je stekao za vreme rata, kad je bio u partizanima, i svoja poznanstva sa vojnim oficirima, pozvao je svedoke koji su dokazali da bomba koju je optuzba iznela kao dokaz nije mogla eksplodirati. Takodje je rekao optuzenima da skinu kosulje u sudnici da bi pokazali oziljke od mucenja koja su pretrpeli u zatvoru i tvrdio je da su optuzeni na osnovu laznog iskaza.

Sudjenje je trajalo nekoliko sedmica, a o njemu je izvestavala jugoslovenska i strana stampa. Sud je odlucio da optuzeni nisu krivi za pokusaj atentata na Tita, ali su krivi zato sto su clanovi kontrarevolucionarne organizacije, zbog cega je jedan od njih osudjen na devet godina zatvora, a ostali na krace vremenske kazne. Govorilo se da je Tito bio vrlo ljut zbog pogresnog nacina na koji je Udba vodila ovaj slucaj.

Dva meseca kasnije, 6. februara 1979, Barovic se sam vozio svojim kolima od kuce u Beogradu u jedan grad u blizini, gde je na sudu trebalo da istupi kao zastupnik jedne stranke u nekom nevaznom nepolitickom slucaju. Vozio je dvosmernim putem bezbednom brzinom od oko 60 kilometara na sat, kada je njegov automobil naglo skrenuo na drugu stranu druma, ravno na liniju kretanja jednog kamiona koji je dolazio. Kamion je smrskao Barovicev automobil, a on je pretrpeo iznenadni srcani udar, ali medicinski dokazi u istrazi povodom smrti ovo su opovrgli. Njegova porodica i prijatelji i veliki deo javnosti bili su uvereni da ga je ubila Udba, koja mu nije zaboravila sto ju je raskrinkao na sudjenju u Zagrebu.

Tesko je objasniti zasto bi kola koja je vozio jedan oprezan vozac, brzinom od oko 60 kilometara na sat, naglo skrenula ispred kamiona, ali isto je tako tesko objasniti kako je Udba mogla namerno isplanirati njegovu smrt. Kamion nije pratio Barovicev automobil nego je dolazio iz suprotnog smera, a niko nije mogao podesiti da Barovic izgubi kontrolu nad kolima i da se ona okrenu upravo u trenutku kad je nailazio kamion. Porodica Barovic ne veruje da je vozac kamiona bio agent Udbe, niti da je namerno ubio Barovica. Ako je Udba ubila Barovica, to je mogla uciniti samo tako da pokvari upravljac mehanizma na njegovom automobilu, u nadi da ce on izgubiti kontrolu u momentu kad bude ucestvovao u saobracajnoj nesreci, kao sto se u stvari dogodilo. Sto god bila istina, mnogi ljudi u Jugoslaviji su verovali da bi Titova tajna policija savrseno bila u stanju da ubije zastupnika odbrane koji je njihove metode izlozio na sudu. Tito nije vise imao pomoc stare garde, onih koji su bili njegovi najblizi saradnici u ranim danima. Pijade i Kidric umrli su pre 1960, Djilas i Rankovic bili su iskljuceni iz partije i ziveli kao penzioneri. Samo je Kardelj, kao i uvek, ostao aktivan, pisuci svoje memoare i druge knjige, u kojima je razvijao nove teorije o jugoslovenskom putu u socijalizam i objasnjavao tekuce dogadjaje marksistickim izrazima i pored toga nastavio da igra svoju ulogu u upravljanju zemljom; medjutim, u februaru 1979. Kardelj je umro od raka u svojoj 69. godini.

Tako je Tito morao da nadje nove i mladje ljude, i posle 1974. pouzdao se uglavnom u generala Ljubicica i Staneta Dolanca. Ljubicic je bio Srbin, a mada je Dolanc bio Slovenac, i njega i LJubicica sve nacije su, osim Srba, smatrale orudjem srpske dominacije nad Jugoslavijom. Uticaj srpskih rukovodilaca u vladi Ljubicica i Dolanca vredjao je narod u svim drugim republikama, mada su se Srbi zalili da Hrvati i Slovenci u svakom vladinom komitetu imaju vecinu. Dolanc je vrlo brzo napredovao u partiji i vladi. Postavljen je na kljucni polozaj sekretara Predsednistva partije 1975. i - mada je ovo imenovanje prvobitno bilo samo na godinu dana - njegov mandat se posle produzio na cetiri godine.

Tito je uvek pokazivao sklonost da rutinsku administraciju ostavlja svojim potcinjenima, dok je on resavao samo znacajne politicke odluke u Belom dvoru ili na Brionima. No, ministrima je uvek bilo moguce, a i svakom drugom sa dobrim razlogom, da ga posete i da mu se obrate zbog vaznih problema. Sve cesce su sada ljudima koji su trazili audijenciju kod Tita saopstavali da se s njim ne mogu videti i da ce Ljubicic ili Dolanc s njima razgovarati. Proneo se glas da Tito postaje senilan i da ga zbog toga Ljubicic i Dolanc cuvaju od javnosti.

Neki ljudi koji su Tita samo malo poznavali, kad bi ga sada videli na televizijskim prenosima prijema i drugih drzavnickih funkcija, mislili su da izgleda i krece se do te mere drukcije nego ranije da mora da je imao nekakav udar i da se to prikriva od javnosti. Ali sva ta usporenost Titovih pokreta bila je, u stvari, samo posledica njegovog isijasa. Njegov sin Misa, koji je mogao da ga vidi kad god je zeleo, kaze da su ove price potpuno neistinite i da je Tito, kako se primicao svojim osamdesetim godinama, bio u odlicnoj kondiciji. Zasto je tih dana bilo tako tesko doci do Tita, objasnjavale su i neke druge glasine kao, na primer, da Dolanc iskoriscava Titovo poodmaklo doba kao izgovor da svakog spreci da dodje do njega, tako da svi poslovi moraju biti obavljeni preko Dolanca i Ljubicica. Tako ce oni postati jedini pravi gospodari zemlje i osigurati da niko drugi ne moze unistiti njihov uticaj na Tita.

Ove tvrdnje bile su preterane. Dolanc, kao i mnogi drugi efikasni sekretari i visoki izvrsni rukovodioci, imao je sklonost ka nastojanju da sve stvari uzme u svoje ruke i svime upravlja, ali ostali Titovi ministri kazu da, cak da je Dolanc zeleo da kontrolise Tita, nikad ne bi uspeo, jer Tito ovo ne bi dozvolio. Sami ministri nisu imali teskoca da dobiju prijem kod Tita kad god su zeleli da ga vide i uvek su smatrali da je o poslovima njihovog odeljenja diskutovao sa velikom bistrinom i razboritoscu.

Sutra: Lov kao izgovor