KO SE BORI NA KOSOVU

Dragan Banjac

Borislav Spasojevic, poznati sarajevski arhitekta (potpredsednik opstine Centar) koji ni tokom rata, gde je izdrzao sve, nije izgubio nista od svog pogolemog ugleda u svom gradu, pricao je prilikom svoje prve posleratne posete Beogradu, pre skoro tri godine, da je Srbija, vodeci “uvek sulude ratove", narocito bila nepravedna prema Srbima preko Drine, gurajuci ih u smrt, dok su se “pravi Srbi" (Srbijanci) nalazili skoro uvek iza njih. “Moj otac Spasoje je, treci dan poslije Gavrilovog pucnja preplivao Drinu. I nakon cetiri godine ’patriotisanja’od majcice Srbije dobio je toliko da je kupio sestri bundicu i meni bakandze".

Nesto slicno, posto ovaj put nema “uvoza" iz Bosne, ponavlja se poslednjih meseci na Kosovu. Razlika je u tome sto su na mestu prekodrinskih pravoslavaca sada uglavnom oni kojima je podvaljen patriotizam i oni za koje niko nije intervenisao da ne brane “kolevku".

Da li ste procitali pismo vojnika Dusana Tasica, Pozarevljanina (stradalog krajem maja na karauli Morina) koji bi za nekoliko dana napunio dvadesetjednu godinu. “Cao svima. Danas je 28. dan otkako sam na terenu. Primio sam Darkovo i kevino pismo i mnogo sam se obradovao. Mnogo toga se promenilo i izdesavalo. Trenutno sam pobegao od svih i nalazim se pored potoka... Za ovih dvadesetosam dana samo jednom sam se kupao... U kasarni je opsti haos. Vise ne znam gde su mi stvari. Po kasarni su tenkovi, ima puno vojske: vojna policija, pesadija, izvidjaci, rezervni sastav. Ma opsta zbrka. Oni spavaju u nasim spavaonama, a nas su odselili. Necemo skoro dole. Milicija ima puno posla u ovim selima. Ima dana kada se puca 24 sata dnevno..." Na kraju pisma ovaj mladi covek, uz zelju za tri para carapa i maminim kolacima, moli Boga “da sve bude u redu i da u ovom sranju ne ostanem vise godina". Tacno ste procitali - vise godina!

Ali Dusana vise nema i u njegovom slucaju se ispostavilo, kao toliko puta dosad, da je Srbiji, zapravo, najjevtiniji - Srbin. Potvrdio je to, pre sest nedelja, i jedan Beogradjanin, Dorcolac (iz Cara Dusanove) u glasnom monologu na glavnom trgu u Decanima. On kaze da je znao kako ga Kosovo nije moglo mimoici. “Vidi mi boju", kaze, navodeci na poreklo takozvanog mesanog braka. Otac mi je radnik, majka cistacica. Pa onda predstavlja svoje drugare. “Onaj je bez roditelja, onaj tamo je iz Vojvodine, onaj iz Bosne, ima ih iz Hrvatske, iz okoline Beograda, ali tatinih i maminih sinova ovde nema".

I neka ne misle gradjani kako je na tim sahranama sve onako “kako javlja TV". Cuje se tu toliko ostrih tonova, protesta protiv rata uopste, a bogami i lepih reci za Albance da ih ne treba beleziti naprosto zato sto niko u njih ne bi poverovao. Ili samo poneko.

A predstavnici Vojske, verovatno ne zeleci to, citaju nad tim mladim mrtvim telima ko zna cije reci. “Krasili su ga... Iskazao se kao dobar vojnik i nesebican drug... Rodjen je i odrastao u ovom mestu, u kome su njegovi dedovi zlatnim slovima pisali srpsku istoriju. Zlocinacka ruka siptarskih terorista, vodjena suludom idejom o otcepljenju Kosova i stvaranju velike Albanije, krenula je da rusi integritet nase zemlje, koji nasi vojnici brane svojim zivotima. Srpski narod je uvek iznova morao da radja Obilice i Sindjelice, a sada evo i... kako bi ziveo u slobodi". Ovo su reci “u ime Trece armije", potpukovnika cije ime i nije vazno za ovu pricu. Jer sve su ovakve price i sudbine iste. Sve besmisao i podvala.

Ili jedna jos nepostenija s pocetka devedesetih. Jos je “ziva" JNA. Radnja se desava u okolini Peljesca. Nasi bajni oficiri greskom su bacili na svoje jednu “krmacu", kako se zargonski zove ogromna granata (oko 300 kilograma teska) koju obavezno nosi avion. Stradalo je sesnaest mladih vojnika. Prilazim potpukovniku Mustafi Hadzicu, nepopravljivom Jugoslovenu, koji tada jos nije verovao u pricu o buducem “ciscenja" njegove JNA. Divno izbrijan, sa brkovima i preplanuo na suncu nista nije hteo da kaze. Ne zato sto ne veruje novinama. Ali hoce njegov pretpostavljeni, pukovnik. “Ima dece, prave se svakog dana", rekao je u sali koju je bilo krajnje tesko razumeti. I sta se desilo? Pukovnik O. uskoro se vratio u Beograd, dobio veliki stan, otkupio ga verovatno za vrednost nekoliko pakli stranih cigareta i polako krcka penzijicu. Naravno, deca se skoluju u inostranstvu, a ako ga neko pita - naravno Kosovo je sveta srpska zemlja.

Sve se uglavnom ponavlja. Pa tako i slucajevi da se na Kosovo zovu radnicki sinovi stradali na ratistima po Hrvatskoj, Bosni. A mozda je u Beogradu ponovo u modi ono od pre par godina - da pozive Beogradjanima, buducim braniocima Kosova, raznose ovi “sa strane". Tako je bilo tokom rata u kome nasa zemlja “nije ucestvovala". Jedan slab patriota sa Korduna cak je i stan zaradio zaposlivsi se u jednom beogradskom vojnom odseku, kucajuci na vrata i urucivajuci pozive onima koji treba da ga nadomeste u “srpskoj krajini".

Steta sto se zbog krajnje nezahvalne situacije ne moze predociti koja sveza kosovska prica na ovu temu. Ali zato evo jedne samo naoko daleko od teme. Komsiji Srbinu pozali se Albanac da ga proganja policija. Isprica mu “slucaj", a ovaj ode u policiju i ubrzo ga ostave na miru. Sada su oba na mukama. Albanac ne valja svojima i nigde ne izlazi, a Srbin cija je akcija zaista za pohvalu (ali je manjkava zbog izostanka glavnih detalja) sada se plasi - i Srba i Albanaca. Jer, za svoje je izdajica, jer je branio “Arnauta", makar koliko da je posten, a nema volju (ni mogucnost) svakom se Albancu predstavljati.

Seca li se jos neko sta je predlagao onaj Remarkov junak, razmisljajuci o besmislu rata na francusko- pruskom frontu. Ako je verovati novinama, prvi znacajniji bunt izrazili su beogradski policajci. Mada bi publika htela da se na Kosovu pojavi, recimo, mladi vlasnik one diskoteke i radio stanice, ali stvar nije u tome. Gori od svih su oni koji bi da se na takav nacin ratosiljaju sirotinjskih sinova. Jer, zaboga, velike su ideje na delu. Stoga je onom akademiku, kome je nekoliko doktora nauka pomagalo cerki oko magistarskog rada, svejedno koliko ce sve da traje. Ocu poslovnog coveka koji je ovih dana kupio dobar deo skopske zelezare (a da se niko nije zapitao kako je dosao do tolike sume) takodje. Sirotinja i dalje “rado" gine na Kosovu, a bogatasi se cuvaju. Morace neko jednog dana da ulaze u obnovu porusenog.