STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Govoreci, krajem marta, na tribini svoje stranke u selu Buronje, u Ljesanskoj nahiji, aktuelni premijer savezne vlade, koji tada nije, valjda, ni slutio da ce to postati, rekao je da bi “sankcije, koje bi se odnosile samo na Srbiju, znacile kraj SRJ". I to smo docekali: onomad su u Luksemburgu evropski ministri ponovo uveli Srbiji sankcije, ali su zaduzili “odgovarajuce instance" da razmotre “spektar dalje pomoci Crnoj Gori".

Selektivne sankcije, ugrozavaju, bez svake sumnje, opstanak federacije, kakvu danas poznajemo i praktikujemo. Ali, bilo bi pogresno zakljuciti da bi ove sankcije mogle biti stvarni uzrok raspada federalne zajednice Srbije i Crne Gore: one dolaze kao posledica i komentar neodrzivosti principa na kojima ta zajednica traje, da ne kazem, tavori. Sankcije ne treba shvatiti kao kaznu zbog pomisli da Srbija i Crna Gora treba da budu u zajednickoj drzavi, nego kao opomenu da se tom drzavom ne moze upravljati kao dosad: iz jedne, dvorske, kancelarije, protiv volje jedne, a uz iznudjenu saglasnost druge federalne jedinice.

Iako su neposredno motivisane “prekomernom upotrebom sile od strane srpskih snaga bezbednosti" na Kosovu, sankcije su, zapravo, kondenzovan i vise nego opominjuci izraz rastuce odlucnosti sveta da se suprotstavi politici koja u primeni sile vidi resenje problema sto ih je upravo ta politika stvorila. Ovim se, naravno ne zeli reci da su, pre pobede “antibirokratske revolucije", na Kosovu tekli med i mleko, nego da, s pobedom probudjenog Srpstva, na Kosovu, posle Hrvatske i Bosne, tece samo krv. Albanska, ali i srpska.

U saopstenju uz sankcije, ta politika personalizovana je u liku, imenu i delu predsednika SRJ, cime se, valjda, hteo preduprediti prigovor ovdasnje javnosti da su sankcije usmerene protiv gradjana Srbije. Zauzimajuci se, medjutim, za pomoc Crnoj Gori, evropski ministri su ovu personalizaciju odgovornosti ucinili, u najmanju ruku, dvosmislenom: ako vec imaju nameru da nagrade Crnu Goru zbog pobede Djukanovica, onda nema druge nego da Srbiju kazne zbog toga sto njeni gradjani ne umeju da prirede poraz Milosevicu. Osim ako ne misle da su i sami ponesto doprineli da Milosevic stalno dobija.

Sankcijama se, kao sto je iskustvo pokazalo, ne moze resiti problem, zbog kojih su uvedene, ali se moze ukazati na nedostatnost dosadasnjih pokusaja da se on resi. Sankcije bi, dakle, trebalo, shvatiti kao tacku zaokreta, i to u oba tabora: niti srpska politika na Kosovu moze da ostane ista, niti politika medjunarodne zajednice prema toj politici treba da se nastavi putem usavrsavanja odmazde prema licu koje se smatra odgovornim za nju.

Medjunarodna zajednica kao da ponavlja gresku domace opozicije: s jedne strane je opsednuta likom, delom i autoritarnom vlascu predsednika SRJ, a s druge kao da veruje kako ce toj vlasti i njenom glavnom protagonisti najvise nauditi ako podrzava stanje “samoskrivljene nezrelosti" njegovih biraca. Od toga, definitivno, vajde nema: popu ima smisla reci da je pop, samo ako se gradjani uvere da je na njima da vec jednom kazu bobu da je bob.

Drugim recima, umesto da planeri NATO razbijaju glave oko “izlazne strategije" sa ovog podrucja , bolje bi bilo da se neko zamisli nad “ulaznom strategijom" demokratije u nase krajeve. Tako se jedino mogu sacuvati mir, Srbija, s Kosovom, Crna Gora i Jugoslavija, a dosadasnji njen predsednik i njegov premijer rasporediti na radna mesta koja odgovaraju njihovim sposobnostima i zaslugama.