TITO (14)

O pregovorima partizana i Nemaca 1943. godine u Zagrebu nijedna rec nije ni napisana, ni izgovorena u zvanicnoj istoriografiji. Tito sprecio Britance da preseku odstupnicu Nemcima iz Grcke. Velebit predlaze da se objavi istina o ovim pregovorima. Prvi put se pominju u Dedijerovom ratnom dnevniku. Zasto se ljutio Koca Popovic. Tito i Causesku dogovaraju hapsenje Vlade Dapcevica...

Prica o “martovskim pregovorima" pobudjivala je vrlo veliko interesovanje medju Jugoslovenima, od kojih je tako dugo skrivana kao strogo cuvana tajna. Nijedna rec nije ni napisana ni izgovorena o ovim pregovorima ni u jednoj zvanicnoj istoriji partizanskih operacija u toku Drugog svetskog rata, niti u govorima odrzanim na svim proslavama godisnjice Cetvrte ofanzive na Neretvi. Dedijer je zabelezio u svom ratnom Dnevniku da mu je Djilas rekao da je bio u Zagrebu u martu 1943, medjutim, ovaj pasus je izbacen kad je Dnevnik objavljen u Beogradu 1945.

Sovjetski obavestajci i agenti kominformovskih zemalja nisu saznali o martovskim pregovorima. Otkrili su da je Tito sprecio britanske snage pod sifrovanim nazivom “Flojdfors" da preseku nemacku odstupnicu iz Grcke u novembru 1944, a to su koristili u svojoj propagandi posle sudjenja Rajku i Trajci Kostovu 1949; medjutim, mada su neodredjeno govorili o fasisti Titu, da je tajno kovao zaveru s Nemcima u toku Drugog svetskog rata, nista nisu rekli o martovskim pregovorima, dok ih nije otkrio bivsi nemacki obavestajni oficir Valter Hetl u svojoj knjizi “Tajni front" 1950. godine. Posto je Hetlova knjiga ukljucivala i neka prilicno neverovatna otkrica o nemackoj spijunazi u doba rata, a pisana je pomalo senzacionalistickim stilom, njegovoj prici o martovskim pregovorima nije se mnogo verovalo sve dok americki kulturni atase u Beogradu Volter Roberts nije 1973. objavio u Sjedinjenim Drzavama naucnu istoriju Drugog svetskog rata u Jugoslaviji. Roberts je medju zaplenjenim nemackim dokumentima pronasao zvanican nemacki izvestaj o martovskim pregovorima. Njegova knjiga nije objavljena u Jugoslaviji.

Nekoliko godina nakon objavljivanja Hetlove knjige 1950, Velebitu, koji je tada bio ambasador u Londonu, obratio se njegov prijatelj, poljski marksista, knjizevnik Isak Dojcer, koji je Velebitu predlozio da bi bilo u interesu Jugoslavije, kao i istoricara, kad bi jugoslovenska vlada objavila istinu o martovskim pregovorima. Kad se Velebit vratio u Beograd, to je predlozio Titu, koji se s njim slozio, ali ni posle godinu dana nista nije bilo objavljeno. Velebit je tada ponovo pokrenuo ovo pitanje pred Titom, a Tito se opet slozio da ovaj istorijski dogadjaj treba zvanicno objaviti u Jugoslaviji, ali nista se opet nije dogodilo.

Godine, 1968. u toku liberalnog perioda u Jugoslaviji, urednik beogradskog dnevnika Politika obavestio je Velebita da bi zeleli da objave izvestaj o martovskim pregovorima i zamolio je Velebita da ga napise. Velebit je napisao i svoj tekst poslao Politici, ali ga ona nije objavila. U oktobru iste godine, 1968, Tito je dao intervju britanskoj knjizevnici Filis Oti, koja je pisala njegovu prvu biografiju. Kad ga je upitala o martovskim pregovorima, rekao joj je da su ti pregovori resavali razmenu zarobljenika i nista vise.

Novo izdanje Dedijerovog ratnog dnevnika objavljeno je u Jugoslaviji 1972. Po prvi put bili su izneti podaci o Djilasovoj poseti Zagrebu u martu 1943, ali to je tada ostao jedini pomen martovskih pregovora objavljen u Jugoslaviji, dok Tito nije 1978. govorio na trideset petoj godisnjici bitke na Neretvi. Tito je rekao svojim slusaocima da je u toj vrlo teskoj situaciji u kojoj su se partizani nalazili u toku Cetvrte ofanzive on uputio svoje izaslanike da pregovaraju s Nemcima o razmeni zarobljenika i o drugim pitanjima, ali da su izaslanici prekoracili svoja uputstva kad su ponudili da zakljuce primirje s Nemcima. Velebit je bio ljut, a isto tako i Koca Popovic, zato sto su oni pamtili da su izvestavali Tita i da su postupili po njegovim izricitim uputstvima u svakoj fazi pregovora.

Mada je Udba ostavila Djilasa na miru, jos su je interesovali Jugosloveni koji su podrzavali Kominform. Tito nije oprostio pristalicama Kominforma. Dosledno je odbijao Hruscovljeve zahteve da onima koji su pobegli u Sovjetski Savez dozvoli da se vrate u Jugoslaviju a kominformovci u Jugoslaviji koji su pusteni sa Golog otoka bili su pod prismotrom Udbe jos skoro trideset godina. Kao svaki diktator u istoriji, Tito se neobicno bojao svojih disidenata koji su pobegli u inostranstvo, bez obzira na to sto je njihov jedini posao bio da ga napadaju u nepoznatim malim novinama koje su kruzile medju nekoliko stotina drugih izbeglica.

Kad je pusten iz zatvora, Vlado Dapcevic je 1955. pobegao u Sovjetski Savez; ali 1968. godine napustio je Sovjetski Savez i otisao u Brisel, gde je u napoznatim novinama pisao protiv Tita. Godine 1975. jugoslovenske i rumunske vlasti su se sporazumele da Causeskuova tajna policija namami Dapcevica u Rumuniju i preda ga Udbi. Prema Jonu Pacepi, sefu rumunske tajne policije, koji je prebegao u Sjedinjene Drzave 1978, o ovom pitanju Tito i Causesku su u poverenju raspravljali i uz pice se dogovorili kad je Causesku posetio Tita na Brionima. Price prebeglih agenata tajne policije moraju se primati s izvesnom merom skepticizma. Ako je prica Jona Pacepe istinita, ona je neocekivana; dogovori o kidnapovanju izbeglica obicno se obavljaju izmedju obavestajnih agenata na tajnim sastancima, a ne izmedju sefova drzava kad jedan drugom dodju u posetu.

Medjutim, Dapcevica je sigurno rumunska tajna policija nagovorila da dodje u Rumuniju. S njihovim znanjem Udba ga je u Bukurestu na silu uhvatila i dovela u Jugoslaviju nakon sto su Udbini obavestajci ubili dvojicu njegovih prijatelja koji su pokusali da ih u tome sprece. Kad je izveden pred sud u Beogradu, prica o kidnapovanju bila je zabranjena, a on je optuzen za ilegalni ulazak u Jugoslaviju da bi se angazovao u subverzivnom otporu protiv rezima.

Medjutim, Dapcevica je branio advokat Jovan Barovic, koji je verovao u tradicionalne zapadnjacke ideje da optuzeni ima pravo na posteno sudjenje ma koja bila njegova politicka uverenja i da se istina ne sme pred sudom iskrivljavati. Barovic je bio Crnogorac koji se borio sa Titovim partizanima i bio stari Djilasov prijatelj. Poslednjih godina Titove vladavine Barovic je zastupao odbranu u vise politickih sudjenja i vodio je parnicu u najboljim tradicijama velikih politickih zastupnika odbrane iz XVIII stoleca, kao Tomas Erskin i Dzon Filpot Karan. On nije uvek mogao da dobije oslobadjajucu presudu zbog predubedjenosti suda koji je vec unapred odlucio presudu, ali je cesto otkrivao delatnosti Udbe i drugih vlasti. Bilo je prirodno sto je sebe ucinio vrlo nepopularnim kod tajne policije i vlasti, ali cinjenica da je on mogao da izvrsava svoje duznosti advokata odbrane pokazuje da se Titov rezim, sa svim svojim manama i mnogim nedelima Udbe, vrlo razlikovao od rezima Sovjetskog Saveza za vreme Staljina.

Na sudjenju Dapcevicu Barovic je tvrdio da Dapcevic nije kriv za ilegalni ulazak u Jugoslaviju jer nije usao u zemlju po sopstvenoj slobodnoj volji vec ga je u Rumuniji kidnapovala Udba. Ovaj iskaz zastupnik optuzbe je gnevno osporavao i sud ga nije prihvatio, no u ovaj iskaz verovalo se sirom Jugoslavije. Dapcevic je osudjen na smrt, ali mu je kazna ublazena na dvadeset godina zatvora.

Sutra: Smrt advokata Barovica