STA ( DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Uoci izbora u Crnoj Gori, Sveti sinod SPC predlozio je predsedniku Jugoslavije da se sastane s predsednikom Crne Gore, u prisustvu patrijarha. Predsednik SRJ je pored ovog predloga prosao, kako to Srbi vole da kazu, “kao pored turskog groblja", ali se predsednik Crne Gore pozivu odazvao. Jedna agencija za istrazivanje javnog mnjenja, koja je prognozirala ubedljivu pobedu narodnih socijalista na izborima u Crnoj Gori, izvinila se javnosti zbog svoje greske, navodeci da je do nje, izmedju ostalog, doslo i zbog toga sto nije uzela u obzir povoljan efekat Djukanovicevog susreta sa patrijarhom.

U ovdasnjoj javnosti niko nije posebno komentarisao Milosevicevo ponasanje, osim uvredjenih episkopa: oni su izrekli nekoliko gnevnih opaski o njegovoj politickoj samovolji i predali ga u dalju nadleznost Stejt Departmentu, Kontakt grupi i NATO. Disciplinski postupak je u toku.

Ako se pomenuta agencija opet nije prevarila, mogli bismo zakljuciti da gradjani Crne Gore vole vlast koja je bliska Crkvi. U Srbiji, reklo bi se, gradjani mnogo ne mare sto se Crkva, poslednjih nedelja, izricito izjasnjava protiv vlasti. Znaci li to da su Srbi, za razliku od Crnogoraca, u vecini “bezboznici" ili, misle, kao i sav moderni svet, da Crkva i drzava treba da budu odvojeni?

U sred ove halabuke o Kosovu, sankcijama, buducnosti Jugoslavije, posle izbora u Crnoj Gori, u Beogradu je odrzan naucni skup na kojem se raspravljalo o odnosima drzave, Crkve i civilnog drustva. Mediji su o ovom skupu izvestavali, manje-vise, kao da traze odgovor na pitanje “koga to sad interesuje", ali se do javnosti, ipak, probio glas zagrebackog profesora Puhovskog, koji tvrdi da fundamentalizam nije ekskluzivno svojstvo islama, nego i pravoslavlja i katolicizma. On, takodje, misli da se u “nasim zemljama", dakle, u Hrvatskoj i Srbiji, nije dovoljno uradilo na odvajanju Crkve i drzave, a da je ta podela osnov modernih demokratija.

Ako se ove, elementarno tacne misli profesora Puhovskog, primene na deo domace opozicije, koja je, u sklopu “demokratskih promena", uvela i obicaj da osvestava opstinske zgrade u kojima vrsi vlast, izlazi da bi njena eventualna pobeda oznacila korak nazad u razvoju moderne demokratije: umesto provincijalno- mondenskog, levicarskog obozavanja Kine, koje Francuzi ironicno nazivaju chinoiserie, mogli bismo dobiti, s pobedom demokratskih snaga, varijantu pravoslavnog Irana, u kojem bi stranacki ajatolasi, u sprezi sa crkvenim velikodostojnicima, brinuli o politickoj sudbini naroda.

Ali, svi mi znamo da nasi politicari, pogotovu opozicioni, nisu fundamentalisti, nego - demagozi. Nije njima do Crkve jer u nju veruju, nego im je, u borbi za vlast, do pragmaticnog saveza sa institucijom na koju je, upravo aktuelna vlast, u vreme svog uspona, prenela deo politickih nadleznosti. K’o vele: ako je Crkva posluzila njima, sto ne bi i nama.

Ne vidim, medjutim, da je upotreba Crkve u politicke svrhe zasad donela opoziciji neku prednost u odnosu na vlast. Niti vidim da su crkve punije, osim o praznicima, kad se liturgije prenose preko televizije, otkad se opozicioni prvaci onako smerno krste pred ocima svojih biraca. Moc Crkve je, izgleda obrnuto proporcionalna njenoj bliskosti s politikom i konkretnom vlascu: sto je od nje dalje, to je mocnija i uticajnija.

A kad je rec o “korpi" patrijarhovom posredovanju u otvorenim srpsko-crnogorskim politickim sukobima, tu bi mogla biti tacna pomalo gruba opaska jednog slovenackog politicara, zaduzenog za srpsko- slovenacko pomirenje, koji kaze: “Samo se idioti ne dogovaraju i ne razgovaraju". Ne bi se reklo da je covek netom izisao sa mise, ali se i na ulici moze, ponekad, nesto pametno kupiti i prodati.