Pisma

POSTOVANI PROFESORE...

Juce smo zajedno bili na protestu protiv okupacije univerziteta. Ne mogu da Vas prepoznam. U Vasim recima i glasu nenadanje, ocajanje, malodusnost. Kazete da se osecate ponizeno, omalovazeno, jadno. Zbog buke koju ne cuju oni kojima je upucena, nisam uspela nista da Vam kazem dok smo setali Knez Mihailovom, na cijem kraju nas sacekuju cuvari okupacionog rezima. Beogradski korzo je zatvoren. U svima koji imaju cime da misle, i misle, vec je ukljucen alarm i zato su u panici jer fasizam je u Srbiji, profesore, i ovom zemljom i gradom u kome sam rodjena, vise se ne sme setati bez ausvajsa. Biju oni koji u palicama nose svu svoju moc. Vi ste sada, dragi profesore, a i mi, Vasi studenti koji su ostali uz Vas, otpisani ovim novim Zakonom o Univerzitetu, koji su silom nametnuli oni koji ne veruju ni u Boga, ni u zakone, ni u ljudskost, oni koji veruju samo u moc nasilja, moc novca i moc pendreka. Mi smo otpisani u ovoj zemlji, ali otpisani su uvek nalazili nacina da se provuku kroz iglene usi i da nadmudre okupacione vlasti.

Nisam stigla da Vam kazem, postovani profesore, da nije trenutak da ocajavate, i da nemate razloga da se osecate omalovazenim, jer su oni koji su zeleli da vas ponize bezvredni i nistavni. A onaj ko je duhovna i moralna nula ne moze da Vas dosegne svojim pokusajima da Vas uvredi i ponizi. Ne spominjem Vase ime da Vas ne dovedem u opasnost, jer u ovoj zemlji, otkad nam zakone donose, tj. svoju samovolju sprovode diktatori, opasno je spomenuti javno ime bilo kog coveka ko nije u tom vrzinom kolu. Ne spominjem Vase ime i zato sto sam na licima svih profesora koji su sacuvali moral, koji imaju savesti i dostojanstva, videla da osecaju isto sto i Vi, malodusnost i bezvoljnost, pa bih se istim recima obratila svakom od tih profesora, koji pruzaju, cini mi se, mlak otpor ovim okupacionim vlastima.

Nema vremena za malodusnost. Za jadikovanje jos manje. Oni to i zele, da slome, ponizavajuci duh, intelekt i jedinu vrednost ove zemlje kako bi ovekovecili svoju diktaturu. Ali, dragi profesore, ne mogu nistavni, oni bez duha i bez duse, znaci bez svih ljudskih vrednosti, da ponize nasu duhovnu elitu... Bezvredni ne mogu da dodirnu ono sto je vredno, ma koliko doneli zakona u svoju korist, a na stetu svih ostalih. I ma kakvu silu primenili kako bi se izdigli iznad onoga sto jesu. Oni su na dnu, moralnom, intelektualnom i duhovnom. Samo sila im daje privid da su mocni. Studenti ce ostati uz svoje profesore, jer su i profesori, oni koji nisu prodali svoje dostojanstvo za sigurnost u ponizenju i besmislu, uvek bili uz studente kada je trebalo.

Okupacione vlasti zele da na fakultetima ostanu samo ideoloski podobni kadrovi. Jedino sto ce dobiti su poslusnici od kojih nikad nijedna drzava nije imala vajde, na jednoj, i otpisane na drugoj strani. A otpisani ce se protiv okupacionih vlasti boriti onako kako je jedino moguce. Svojim duhom, znanjem, humorom, intelektualnim visinama do kojih se Mira, Seselj i Sloba, ma koliko pendreka bilo ispod njihovih nogu, nece uspeti. Zato, postovani profesore, malodusnost, bezvoljnost i zamor od svega, ono sto su donosioci ovog monstruoznog zakona i zeleli da izazovu, odbacite. Nije vreme i nije trenutak za depresiju i pesimizam. Otpisani profesori i studenti - u akciju!

Vas student,

Branka S.

Beograd

PISMO S PRAVNOG

Bio sam ponosan na cinjenicu da sam student Pravnog fakulteta u Beogradu. Na protestu tokom prosle zime bili smo najbrojniji, medju prvima smo obustavili nastavu, nas dekan je na Platou dobijao gromoglasne aplauze i ovacije.

Verovao sam u snagu studenata i profesora, posebno onih sa Pravnog koji su u vrhu skoro svih opozicionih stranaka. Verovao sam da me oni koji se bore protiv ovog rezima mogu nauciti osnovama na kojima pociva savremeni demokratski Zapad.

A danas cute i dekan Dejan Popovic, i profesori Cavoski, Paunovic, Lilic, Hiber, Knezevic, Stojanovic, Rakic-Vodinelic, Svilanovic, Labus... A svi su oni u vrhu opozicionih stranaka. Sramota je da profesori Pravnog fakulteta nemaju snage i hrabrosti da proglase potpunu obustavu svih aktivnosti. Sve su oci uprte u Pravni fakultet jer je logicno da se protiv novog crveno-crnog zakona pobune najpre oni koji znaju sta je pravo.

Niko nema pravo da danas lamentira nad malim brojem studenata na Platou. Kako da idem na protest kada u junskom roku polazem tri ispita? Niko mi nece dati novi ispitni rok u kome bih mogao da nadoknadim ono sto propustim.

Sada je jasno da je i proslogodisnji studentski protest uspeo samo zahvaljujuci organizaciji, parama i ljudima iz Demokratske stranke i Srpskog pokreta obnove. Danas Djindjiceve demokrate imaju snage da sakupe samo par hiljada Beogradjana na protestu.

Sa druge strane su Vuk i SPO. Jasno je da u Beogradu ne moze da bude demonstracija bez Vuka Draskovica i njegove stranke. Na pocetku protesta je na Platou Vuku zvizdano i skandirano puno toga uvredljivog.

Kao da smo svi pokusali da sami od sebe sakrijemo cinjenicu da je od nove koalicije Univerzitet pokusao da odbrani samo SPO. U stampi i na televiziji sam procitao i cuo kritike koje su na racun crveno-crne vlade i novog zakona uputili poslanici SPO-a, pocevsi od Mikovica, Bozica i Kovacevica pa do Stevanovica, Cotrica, Krunica i odvazne Bojane Ristic. Zbog toga sebi dajem za pravo da porucim Vuku Draskovicu: vrati se Vuce, sve ti je oprosteno. I zaboravi one uvrede koje smo izvikivali. Nismo razmisljali svojom glavom.

Profesorima Beogradskog univerziteta, pre svega profesorima Pravnog fakulteta porucujem: gospodo, gore glave. Sta cekate? Da Antic bude dekan, da Seselj bude predsednik Upravnog odbora? Leta 1998. godine mozete da izgubite samo svoju cast, samo svoj ponos i ugled medju studentima. Kako da vas uvazavamo, kako da vas postujemo kad ne smete da dignete svoj glas protiv jednog ovakvog nakaradnog zakona?

Razmislite. Cast i bruka zive dovijeka.

Sasa Obradovic, student

Pravnog fakulteta u Beogradu

setac - sa visemesecnim iskustvom

(“U svetu nas skoro svi zaboravili", “Nasa Borba", 4. jun 1998)

U zelji da se daju prave informacije o “Loli Ribaru", da se pise o pedeset godina postojanja i rada tog kolektiva, da se govori o uspesima, ali i teskocama u kojima se “Lola" nasao, generalni direktor Bogdan Vlahovic, prihvatio je razgovor sa autorom pomenutog teksta, novinarkom Zoricom Mihajlovic. Najveci deo dvocasovnog razgovora generalni direktor je posvetio problemima zaposljavanja proizvodnih kapaciteta i obezbedjivanja sredstava za pokretanje proizvodnje i isplatu zarada. Posle tako kvalitetnog i iscrpnog razgovora (izjavila je tako novinarka Mihajlovic) ocekivalo se da ce i tekst objavljen u “Nasoj Borbi" biti u duhu iznetog tom prilikom.

Medjutim, ocekivanja se nisu ostvarila. Umesto da je postovala temu, novinarka Mihajlovic u tekstu se priseca i nekih ranijih “dogadjanja" u “Loli" koja ovom prilikom nisu bila predmet razgovora, nekorektno prenosi izjave generalnog direktora, stavljajuci ih u kontekst sa nezavisno datim izjavama predsednika JOSS “Lole" kao i “neimenovanih izvora", cime je tendenciozno stvorena nejasna slika u razlucivanju izvora iznetih podataka.

Nasa namera nije bila da se o “Loli" pisu hvalospevi, odnosno ocekivali smo samo profesionalno i korektno prenosenje tom prilikom iznetih podataka, koji su se, jos jednom ponavljamo, iskljucivo odnosili na problematiku zaposljavanja proizvodnih kapaciteta i nastup “Lole" na domacem i ino trzistu. Sektor za odnose sa janvoscu

“Lola" korporacija

Beograd

“Plahovita eticka pobuna", “Nasa Borba", 6-7. jun 1998)

Prilikom priredjivanja za stampu mog teksta o dogadjajima iz 1968. godine izostavljen je deo iz koga se vidi da je tekst pisan u prolece 1990. godine, kao odgovor na pitanje zagrebackog “Vjesnika", “Koji dogadjaj u Vasem politickom iskustvu smatrate najtezim i zasto?"

Ovu napomenu smatram vaznom, zbog preciznog razumevanja sadrzine i karaktera toga teksta.

Inace zahvalan sam Urednistvu, sto je taj tekst objavljen ovih dana, posto su u vreme kada ga je objavio “Vjesnik", sve medijske komunikacije, sem mrzilackih, bile u potpunom prekidu, tako da je ovaj tekst, koji se na osoben nacin bavi “junom ’68", ostao nepoznat upravo javnosti one sredine koja je za tu temu prirodno bila i ostala najzustrije zainteresovana.

Zivan Berisavljevic

Novi Sad