TITO (13)

Krleza pledira za uhapsenog Tudjmana. Udba ponovo nemilosrdna kao u Rankovicevo vreme. Cistka u srbijanskom komunistickom rukovodstvu. Tito je ucinio mnogo za afirmaciju Muslimana, a Homeini ga naziva “progoniteljom islama". Makavejevljev film za kucnu predstavu...

Studenti su u Zagrebu sazvali protestne demonstracije, koje je policija razbila i uhapsila stotine demonstranata. Vecina je odvedena u policijsku stanicu, pretucena i onda pustena. Nekolicina je nekoliko meseci zadrzana u zatvoru, a u januaru 1972. vecina uglednih rukovodilaca i nekoliko knjizevnika koji su podrzavali hrvatski nacionalizam i Maticu hrvatsku osudjeni su na pet godina zatvora. Matica hrvatska bila je zabranjena.

Tripalo, Savka i Pirker nisu bili uhapseni, mada su ih ljudi iz Udbe stalno pratili. Kad su protestovali, Udba je rekla da ih oni prate radi njihove sopstvene zastite. Tudjman je bio uhapsen. Nekoliko godina ranije Tito je sprecio Rankovica da ga uhapsi zbog nacionalistickih kontrarevolucionarnih aktivnosti, a Tito je sada ponovo intervenisao da mu pomogne. Krleza je otisao da se sastane s Titom i pledirao je za Tudjmana, koji je uskoro posle toga oslobodjen.

Bakaric, Vrhovec i novo rukovodstvo Hrvatske bili su nezadovoljni svojim polozajem. Nisu zeleli da ih smatraju neprijateljima hrvatskog naroda i njegovih zakonitih teznji, ali bili su uvereni da su se Tripalo i Savka igrali vatrom ohrabrujuci nacionalisticki pokret, a zeleli su da pomognu Titu da porazi sovinizam i kontrarevoluciju u Hrvatskoj i sacuvaju ideju jugoslovenstva. Vrlo ih je uznemirilo nasilje policije nad studentima demonstrantima i izdali su naredbu da se to vise ne sme ponoviti, ali Tito je znao da je nasilje neminovno kad studenti i policija dodju u sukob. Dugo je odlagao da preduzme akciju protiv hrvatskih nacionalista, ali kad je jednom odlucio da dejstvuje, nije se zaustavio na polovicnim merama i pustio je policiju da radi po svojoj glavi. U toku preostalih godina Titovog zivota Udba je delovala zamalo onako nemilosrdno kao sto je radila pod Rankovicem, mada se Golim otokom sada upravljalo na relativno humanijim linijama zatvora za nepoliticke zatvorenike.

Liberalni elementi stekli su prevlast nad srpskom komunistickom partijom. Oni su se slagali u misljenju sa hrvatskim komunistima, koje je Tito obuzdavao, i mada je antihrvatski osecaj u Srbiji politicki onemogucavao srpske liberale da koordiniraju svoju opoziciju s otporom hrvatskih komunista, bar nisu iskoristili teskoce u Hrvatskoj da razdraze antihrvatsko raspolozenje u komunistickoj partiji Srbije; u januaru 1972. protestovali su protiv represije u Hrvatskoj. Kasnije te godine Tito je naredio cistku u komunistickoj partiji Srbije. To je sprovedeno mirnije nego u Hrvatskoj, ali su liberali udaljeni sa duznosti u partijskom rukovodstvu.

Tito je takodje morao da razmotri problem Kosova. Rankovicu je pripisana krivica, mozda nepravedno, za drzavnu represiju nad albanskim pokretom za nezavisnost na Kosovu, a posle njegovog pada Tito je prema njima sprovodio pomirljivu politiku. I na Kosovu i u Bosni ohrabrivao je Muslimane. Ucinio je sve da se Muslimani svrstaju pored Hrvata, Srba, Slovenaca, Crnogoraca i Makedonaca, mada je do tada rec “musliman" ukazivala samo na religiju, ne na nacionalnost.

Posle nedavnih dogadjaja u Bosni, Tita ponekad kritikuju zbog toga sto je proglasio postojanje muslimanske nacije. Imao je tri razloga da tako uradi. To je odgovaralo njegovoj politici ravnoteze izmedju izvrsne, zakonodavne i sudske vlasti, kako bi ojacao Muslimane nasuprot mocnijih Srba; ovo se slagalo s njegovom spoljnom politikom saveznistva sa nesvrstanim muslimanskim zemljama Bliskog istoka i Severne Afrike; a nadao se da ce oslabiti muslimanski fundamentalizam ako se prihvati da je za Muslimana po religiji, vec komunista, ateista po doktrini, a Musliman po nacionalnosti. Znao je da nece dobiti podrsku od muslimanskih fundamentalista, cak pre nego sto ga je Ajatola Homeini proglasio ateistom i progoniteljem islama.

Nacrt Ustava spremno je usvojen 1974; Ustav je dao skoro potpunu autonomiju republikama, ukljucujuci pravo na otcepljenje od jugoslovenske federacije, koje su uvek imale pod Titom. Tripalo i Savka Dabcevic Kucar mislili su da je Tito ukrao i ispunio njihov program nakon sto ih je onemogucio, ali iza fasade Ustava centar politicke moci ostao je u rukama centralne vlade u Beogradu i posebno Udbe.

Intelektualci su bili nezadovoljni, ali nisu disciplinom dovedeni u red na staljinisticki nacin. Kad je filmski reziser Makavejev snimio jedan ironican film koji je s nepostovanjem prikazivao licnost po imenu Vladimir Ilic, Breznjev i Rusi uzbudili su se zbog te uvrede Lenjina. Film je bio pohvaljen na filmskom festivalu u Kanu 1971. Tito je dozvolio da se prikaze na filmskom festivalu u Puli, ali je sredio da Udba na sve moguce nacine ometa i spreci prikazivanje filma u Jugoslaviji, mada je ovaj film Tito video u svom kucnom bioskopu i on mu se, izgleda, svideo.

Delovanja Udbe nisu sprecavana ni po medjunarodnoj deklaraciji o ljudskim pravima koju su potpisale skoro sve zemlje na svetu, medju kojima i Jugoslavija i Sovjetski Savez, na Medjunarodnoj konferenciji u Helsinkiju 1975, na kojoj je Tito igrao istaknutu ulogu. Ma sta da je Tito ucinio u Helsinkiju, liberali i intelektualci u Jugoslaviji tuzno su razmisljali o svojim izgubljenim slobodama i nostalgicno su se osvrtali na pet liberalnih godina u toku trideset pet godina Titove vlasti - kad su knjizevnici Jugoslavije bili relativno slobodni.

Sada je Udba bar Djilasa ostavila na miru, jer su bili suvise zauzeti traganjem za hrvatskim nacionalistima. Vlasti ga vise nisu hapsile, ni proganjale, kad je objavio svoje knjige u Sjedinjenim Drzavama, vec su samo zabranile uvoz tih knjiga u Jugoslaviju. Udba nije preduzela dalje mere kad je Djilas 1977. objavio svoju knjigu “Ratno vreme" u Sjedinjenim Drzavama i Britaniji. Knjiga je sadrzavala najpotpuniji izvestaj do tada dat o tajnim pregovorima koje su on, Koca Popovic i Velebit vodili s Nemcima u martu 1943. Djilas je u toj knjizi napisao da on ne bi objavio te sluzbene tajne da njih vec nisu objavili strani pisci u inostranstvu. Ovde se izvrgnuo opasnosti jer, kad je 1962. osudjen na zatvor zbog objavljivanja knjige “Razgovori sa Staljinom" - u Sjedinjenim Drzavama - sud je odlucio da pokazati da su te tajne drugi vec otkrili nije dovoljna odbrana na optuzbe za otkrivanje sluzbenih tajni.

Sutra: Uzbudjenje zbog tajnih pregovora sa Nemcima iz 1943. godine