MOJ MARS KROZ SLOBODNE MEDIJE

Najveca dama srpske knjizevnosti gospodja Isidora Sekulic, povela me je ovih dana, u gotovo sokantnoj atmosferi, na uzbudljiv mars kroz beogradske (ne)slobodne medije. Obilazim, jednu po jednu dnevnu redakciju i, bezuspesno, pokusavam da objavim tekst koji sledi...

Natasa Markovic

Na cetrdesetogodisnjicu smrti Isidore Sekulic, objavila sam u "Dnevnom Telegrafu" (18. maj 1998) tekst pod naslovom: "Izvinjavam se Isidori". Zelela sam tim tekstom da skrenem paznju kulturne javnosti, kako je najbolja srpska knjizevnica u ovom veku, pala u nemilost, u okruzenju sitnicave, stihijne, malogradjanske i nacionalisticke kulturne politike.

Smeta mi sto pojedini novinari, gotovo i ne pocinju tekst o velikoj spisateljici, kao i autori pojedinih TV serijala, a da o njoj ne govore iskljucivo kao usedelici, nadzak babi, sivoj silueti, zeni koja je pisala iz muskih cipela. Bez osecanja za meru, previdjaju oni da je Isidora bila najugledniji i najobrazovaniji srpski pisac u ovom veku, da je zaduzila srpsku kulturu, da su se od nje ucili pismenosti i mnogi ugledni nasi knjizevnici. Bila je u to vreme, retko urbani, i u Evropu zagledani intelektualac.

Surova balkanska prica

Zamerila sam Ministarstvu kulture Srbije i Sekretarijatu za kulturu Beograda, sto ne zele da otkupe knjige velike spisateljice, za ionako osiromasene biblioteke. Zamerila sam drzavi i poslenicima kulture, sto je njen legat jedva dostupan javnosti, smesten u prolaznoj, memljivoj, natrpanoj drugim stvarima, podrumskoj prostoriji Univerzitetske biblioteke u Beogradu. Zamerila sam sto je cuvena kuca na Topcideru u kojoj je zivela, radila i umrla Isidora, prodata i razrusena, umesto da, sto bi bilo sasvim logicno, postane muzej pisaca.

U tom tekstu, izvinula sam se Isidori Sekulic za dva mracna dogadjaja iz njenog zivota koja svedoce o vremenu u kome je zivela. Isidora nije imala srece sa svojim kriticarima, najpre Skerlicem, a zatim Djilasom, posle cijeg je zestokog napada spalila svoju drugu knjigu o NJegosu. Drugi dogadjaj mi se cini jos monstruoznijim. Kada je velika spisateljica umrla, kazu da je iz udruzenja knjizevnika potekla ideja da se na obdukciji proveri da li je bila virgo intakta. kao da su pisci muskarci rezirali ovu surovu balkansku pricu, zaboravljajuci pritom da za velike umetnike nevinost nije smestena na tom mestu.

Kada sam pisala tekst: "Izvinjavam se Isidori", priznajem, nije me interesovao ni Dusan Kovacevic, a ni kuca u kojoj zivi na Topciderskoj zvezdi. Tom prilikom ime Dusana Kovacevica nisam ni pomenula!!! Pisalo je: "... jedan ugledni beogradski pisac...". Na tu zovku, javice se danas bar pedeset osoba u Beogradu. Povodom Duska Kovacevica zelim ovom prilikom da kazem, da smatram da je najbolji, najveci, najjaci srpski dramski pisac... I da sam veoma zadovoljna, sto se konacno i pisci naseljavaju u rezidencijalne cetvrti Beograda, i ne vidim razlog sto bi u njima ziveli samo visoki drzavni funkcioneri, novi bogatasi ili strane diplomate. Medjutim, za ocekivati je od kulturnog coveka, da ugledni pisac, uvazava drugog velikog pisca, a narocito ako zivi u njegovoj kuci.

Spomenik kulture

Meni je bilo sasvim logicno, da drzava koja drzi do svojih velikana, ovu kucu pretvori u muzej pisaca, jer je decenijama bila kulturno mesto, gde su se okupljali najveci intelektualci i pisci ovog veka, a ima ih jos i zivih, i mogu da posvedoce, narocito u ona za knjizevnike surova komunisticka vremena. Tim pre, kada se zna da je po poslednjoj volji velike spisateljice, Opstina Savski venac danas vlasnik njenih autorskih prava, i dodeljuje godisnju nagradu "Isidora Sekulic".

Zasto su se polemisuci sa mnom u tekstu: "Dusan Kovacevic - epilog na sudu" (DT, 22. maj 1998) poznati pisac i njegov advokat, sami prozvali, oni to najbolje znaju. Gospodin advokat, preteci sudom, i postavljajuci meni neka navodno krucijalna pitanja, samo zamajava javnost. On tvrdi da sam napala na ugled Dusana Kovacevica i njegove porodice. Da je poznati pisac spasio kucu od propadanja, da kuca nije spomenik kulture, da nije kupljena od opstine, gde je jedino u pravu. Ali taj podatak nigde nije izmenio sustinu mog teksta i protesta.

Priznajem, advokat poznatog pisca zadao mi je mnogo muka, morala sam ceo pretprosli vikend da provedem tragajuci po Beogradu za cinjenicom oko kuce u kojoj je zivela Isidora Sekulic. Zatim, da proniknem, kako je izveden taj drustveni skec sa cuvenom kucom na Topcideru. U kome je po svemu sudeci ucestvovao poznati pisac i njegov advokat.

Tesko je poverovati da Dusan Kovacevic nije znao da se useljava u kucu Isidore Sekulic, da nije znao da je ova kuca proglasena spomenikom kulture grada Beograda, da nije znao da je to mesto bilo duhovno svetiliste generacija pisaca. I to covek koji pretenduje da bude mag pisane reci, da dizajnira nas svakodnevni kulturni zivot, clan Krunskog saveta, da o njegovim drugim ambicijama i ne govorim. Moj odgovor Dusanu Kovacevicu i njegovom advokatu, Slavko Curuvija, glavni i odgovorni urednik i vlasnik "Dnevnog Telegrafa" nije zeleo da objavi, a po zakonu je bio obavezan, nije zeleo cak ni da ga procita. Rekao mi je: "Dusko me je nasao na tenisu, molio me je da vise nista ne objavljujem o toj kuci, a ja sam mu obecao... "Na moje insistiranje da ce tim gestom pogaziti svoju profesionalnu obavezu, i da cu tekst objaviti u nekim drugim novinama, rekao je: " ...Obecao sam, a rec je rec..." Rastali smo se uz osmeh. u tom trenutku naisao je mladi urednik koji je trebalo da objavi moj odgovor, primetio je: " ... odlican vam je tekst, objavite ga negde, da li ste vi nekad bili novinar..." Posle mnogo godina prijalo mi je, priznajem... Divlja gradnja

Evo sta je pisalo u mom odgovoru Dusanu Kovacevicu i njegovom advokatu:

Prvo. Svojina nije sporna. "Evroleks" je kucu kupio, tacno onako kako je rekao advokat od predhodnog vlasnika Mirjane i Svetislava Jovanovica, i postao vlasnik kuce u kojoj je nekada zivela, radila i umrla Isidora Sekulic. Kako saznajem, "Evroleks" je kucu ustupio Dusanu Kovacevicu, kao nadoknadu za dozivotno vlasnistvo nad njegovim autorskim pravima. U vreme kad je Sekuliceva zivela i umrla u toj kuci, kuca je bila drustveno vlasnistvo. U vreme otkupljivanja drustvenih stanova, kuca je prodata pomenutim ljudima, koji su u njoj ziveli.

Drugo. Lepa, ogradjena, jednospratna vila sa bakarnim krovom, u kojoj danas zivi Dusan Kovacevic, nije kuca u kojoj je nekada zivela Isidora. Nema ni obelezja. Ona cuvena, skromna, prizemna mala kuca na Topcideru, gde su se svakog cetvrtka sastajali poznati pisci, vise ne postoji!? Zajednicka im je samo ista adresa, Vase Pelagica 70, isti temelji, ali neka to istrazuju profesionalci. Za obicne radoznalce, fotografije obe kuce kao i ostali podaci, mogu se naci u Zavodu za zastitu spomenika kulture grada Beograda. Ona prelepa zgrada na Kalemegdanu.

Trece. Sudeci po propisima, kuca u kojoj danas zivi Dusan Kovacevic ima status dvilje gradnje! Skupstina opstine Savski venac nikada nije izdala gradjevinsku dozvolu za rekonstrukciju, nadogradnju, ili mozda izgradnju nove kuce na istim temeljima. Nije trazena ni saglasnost Zavoda za zastitu spomenika Beograda, bez koje se u ovom slucaju ne moze dobiti opstinska dozvola za izgradnju, jer kuca ima status spomenika kulture. Ocito je neko mocan stajao precutno iza ovog neimarskog poduhvata. Poznata su cak i imena ljudi koji su tada radili na odgovornim mestima u Opstini Savski venac, zna se i kojim strankama pripadaju, ali je danas neukusno javno o tome govoriti, jer zvanicne dozvole opstine nema.

Cetvrto. Pristajem da idem na sud ako Dusan Kovacevic i njegov advokat nemaju preca posla. Zelim samo da ih podsetim da se za rusenje kulturnih spomenika krivicno odgovara i u ratu i u miru!

Peto. Da budem konstruktivna. Iz ove situacije postoje dva izlaza. Jedan je, da Skupstina opstine Savski venac donese odluku da se objekat vrati u predjasnje stanje, sto je priznacete, besmisleno. Drugi je, da Skupstina opstine zbog zasluga u kulturi grada, ako ih ima, legalizuje ovaj objekt, i obaveze pisca da nekim odgovarajucim obelezjem oznaci to nekad kultno mesto. Kako bi ugledni pisac radio u miru, i ne bi se stalno trzao i trcao po sudovima, na svaku carsijsku pricu, ili nedaj boze novinsku prozivku: "... jedan pisac i jedna kuca..."

Razlivena energija

Izlazim ponovo na ulicu, sada se vec osecam bespomocno, vrti mi se u glavi. Iduci vidim kao na monitoru kako Dusan Kovacevic vrti jednog po jednog glavnog urednika, i kao da svuda stize pre mene. U sledecem trenutku kazem sebi, ne preteruj, drma te paranoja, novinarska ostavstina iz brozovih vremena. Idemo dalje...

Poenjem se u trecu dnevnu redakciju koja slovi takodje kao opoziciono glasilo. Odgovorni urednik me tri dana zavlaci sa odgovorom, sledeca cetiri dana ne zeli da se javi na telefon kada ga zovem. Pitam se, kakva li sudbina u medijima ceka obicne smrtnike? Sva trojica znaju ko sam, znaju da sam bila 15 godina profesionalni novinar, uverena sam da me cak i uvazavaju... Ne mogu pritom da ne kazem, da sva trojica nisu i odlicni profesionalci.

Pokusavam ovaj moj mars kroz slobodne medije negde da smestim u mozaik svega onoga sto nam se vec duze vreme dogadja. Na Trgu republike, uvece, na protestu za slobodni univerzitet, saka jada, nema Beogradjana, jedva hiljadu ljudi, sve sa kisobranima... Pred ocima mi titraju sekvence iz januara 1997. godine, masa Beogradjana, razlivena sjajna energija. Buci mi u glavi, progoni me pitanje, zasto su opozicioni lideri izdali demokratsku Srbiju? Ima li nade da cemo uskoro smislenije ziveti?

Odlazim u cetvrtu redakciju, opet nista. U petoj moj dugogodisnji poznanik i kolega, kaze: "... Stavila si me u tezak procep, zar ja sada treba da budem demokraticniji od drugih, daj mi priliku da procitam tekst pre nego sto ti odgovorim..." Tesim ga, ti si jedini koji je trazio da procita tekst! Sutradan u novinama citam da je Dusan Kovacevic predlozen za akademika Srpske akademije nauka. Predlog nije prihvacen.

U sledecoj redakciji tekst je predug. Razmisljam da dignem ruke, odustanem od svega. Pomisao da ce nekog bezimenog i nevidljivog cenzora zameniti Dusan Kovacevic, ili neko slican njemu, uzasava me! Pitam se, zar je uzaludan svaki ljudski protest i angazman.

Te noci sanjam kako Isidora Sekulic, drma, Dusana Kovacevica iz sna, a mene poziva u njegovu bastu, da razgovaramo. Nije ona zato da se dize tolika prasina oko nje... i... nikad to nije volela. Znam, bila je iskreni monah knjizevnosti, umetnosti, muzike i volela je svoj narod.

Volim Beograd, sto kad ti zatvore i poslednja vrata, uvek postoje neka otvorena... Zapocinjem drugu nedelju svog marsa za slobodne medije, i dostojanstveno novinarske profesije, za slobodnu i odgovornu javnost.