STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Ove sedmice svet se sprema da nam nesto vazno kaze. Savet bezbednosti i Kontakt grupa, NATO i ministri zemalja jugoistocne Evrope, naostrili su se na ovdasnju vlast, uvereni da se lepim s njom dalje ne moze. Kako stvari stoje, nove sankcije su najmanje zlo, sto ce nas zadesiti. Sta je gore od toga? Vojna intervencija? Ne, nego - totalni odgovor.

Dalji rodjak Hajduk Veljka, vodja srpskih radikala, koji je, izgleda, samome sebi dodelio zadatak da ugasi svetlo u ovoj nasoj balkanskoj krcmi, obecava da cemo, na agresiju, odgovoriti totalno, “svim sredstvima i voditi rat bez milosti". Ali, ko mu je rekao da nam preti agresija?

Savet bezbednosti priprema rezoluciju, na osnovu Glave 7 Povelje UN, po kojoj bi svaka eventualna vojna intervencija na ovom podrucju bila u sluzbi mira. Hocemo li se svi mi ovde dici da branimo pravo Hajduk Veljkovog potomka na “totalni odgovor"? Bojim se da bi desni saradnik tzv. levice mogao ostati prilicno usamljen u ulozi Robin Huda, koji brani Srbe od sveta. Nesto nemam utisak da bi cak ni njegovi koalicioni partneri zaratili sa svetom da bi se mogli hvaliti nerazrusivim savezom s radikalima. Obratno mi se, medjutim, cini verovatnijim: da bi mogli baciti radikale preko palube, da ne bi s njima zajedno potonuli. O tome cemo, kazu, vec u sredu, kad se sastanu socijalisti, bez svoje lepse, JULske trecine, znati nesto vise. Treba se nadati da je i levici jasno da je, od mnogo nacina da doceka sudnji cas, najgore, ipak, da je on snadje u narucju radikala.

Razmotrimo, za svaki slucaj, i najgoru mogucnost: da koalicioni partneri, kao da su se definitivno ispisali iz sveta, nastave svojim putem u provaliju. Tu se, medjutim, javlja jedno neprijatno pitanje: s kim ce nastaviti operacije na Kosovu? Dosad je nekih cetiristo policajaca odbilo da zavrsi zivot na Kosovu, tj. u kolevci, u kojoj su, navodno, rodjeni. Radije bi ljudi da zavrse u obicnom krevetu. Ne znam ni dokle ce roditelji vojnika pristajati da im, umesto sinova, vracaju mrtvacke sanduke s herojima.

Jednom recju, pretpostavke za “totalni odgovor" su sve tanje, ali se zato sve neodloznije mora postaviti jedno obicno pitanje: u cije ime radikali planiraju rat? Pred izbore, koji su ih uveli u vlast, o ratu nije bilo reci. Ocigledno su nam potrebni novi izbori ili, barem, popravni iz referenduma, da bismo proverili da li cemo se odreci rata na Kosovu ili onih koji ne znaju sta bi poceli u miru.

Svet ce, dakle, reci svoje, ali na nama nije da cutimo. Pristajuci na neodgovornu vlast, koja manjak politicke zrelosti pokusava da nadoknadi viskom avanturisticke raspojasanosti, neprestano se preporucujemo medjunarodnom politickom konzilijumu kao pacijenti koji traze novu dijagnozu da bi imali izgovor sto ne trose propisane lekove. Kao sto nema lekara kojima ovakav pacijent ne bi dosadio, tako nema ni bolesnika, koji ce od nove dijagnoze ozdraviti. Mi od sveta ne mozemo ocekivati da nas razume i saoseca s nama, ako ni sami nismo pokazali volju da ozdravimo.

Ako ovde vecini ne znaci mnogo autonomija univerziteta ili sloboda medija, valjda im jos uvek nesto znaci glava na ramenu. A ona nece dugo tu ostati, ako na “totalne odgovore" demagoga i politickih avanturista ne usledi i jedno, totalno, pitanje: dokle?