Nemoc protiv zla

Milosevic ce u zavisnosti od politickih potreba aktivirati jednu po jednu kriznu situaciju. On nikada nije bio slabiji, ali opozicija je bar deset puta slabija nego sto je bila ranije u odnosu na tog istog Milosevica. Moj pesimizam povecava cinjenica da nema gradjanske alternative ovom rezimu

Milanka Saponja-Hadzic

I dve godine posle okoncanja rata u Bosni, u cestim i popularnim raspravama o ljudskim pravima, u Sandzaku je i dalje najaktuelnije ono osnovno - pravo na zivot. Kolone autobusa, punih policije, koje se sve cesce krecu prema Kosovu, izazivaju nedoumicu i nevericu kod Muslimana da je rat okoncan i da je ono najgore proslo. To pitanje, uostalom, nije ni nestajalo. Iz secanja ne izlazi vreme kada su Sandzakom vladali Milan Lukic, Milika Ceko Dacevic i njihove druzine. Posle zavrsetka crnogorskih izbora strepnja je tek neznatno smanjena. Sukobi Srba i Albanaca u obliznjoj pokrajini sve su cesci i sve brutalniji. “Sandzacki Muslimani Bosnjaci zive izmedju straha zbog nasilja na Kosovu i nade da ovde moze doci do potpune stabilizacije i normalizacije prilika. Zive izmedju neke potajne zelje da idu prema Sarajevu, prema Bosni, gde se ocekuje izvjesnija buducnost ovdasnje neizvjesne sadasnjosti. Zapravo, zive izmedju straha od represije i potajne nade da ovdje mogu dobiti izvesnu autonomiju", kaze Rasim Ljajic, lider koalicije “Sandzak", opisujuci politicke prilike i osecanja svojih sunarodnika.

- Uglavnom izmedju tih suprotstavljenih polova odvija se i politicki zivot i svakodnevica, biznis i trgovina, zahvaljujuci kojoj i zivi najvise stanovnistva. Medjutim, tu se stvara pogresna slika, pa se kroz Novi Pazar posmatra cio Sandzak. U ekonomskom pogledu Novi Pazar prednjaci u odnosu na druge gradove u Srbiji, a posebno u odnosu na Sandzak. Ali Tutin, Sjenica, Priboj ili Prijepolje zive istim zivotom kao, recimo, Kragujevac, Sabac, Valjevo ili bilo koji drugi grad. Preko Novog Pazara stvorena je iskrivljena slika o cijelom Sandzaku. Mi imamo podatke i radimo analizu o ekonomskim i socijalnim kretanjima i ti podaci su vise nego porazavajuci. Da nema rezima viza stanovnistvo Sandzaka bi se prepolovilo za mjesec dana. Najveci dio bi otisao u zapadnu Evropu zbog losih uslova zivota. U Sjenici, na primjer, ne radi ni parna pekara. Prakticno nema nijedne druge firme koja dobro posluje. Fabrika “Vesna" radi sa tridesetak odsto kapaciteta. Tako je i sa nekadasnjim gigantom FAP-om u Priboju. U Novom Pazaru nijedna drustvena firma ne radi punim kapacitetom i da nije tog privatnog sektora zivjelo bi se kao u bilo kom drugom gradu u Srbiji.

Kako se na Sandzak odrazavaju najnoviji dogadjaji na Kosovu?

- Situacija na Kosovu znacajno otezava funkcionisanje tog privatnog sektora, jer prakticno 500 radnji za proizvodnju konfekcije i oko 250-300 radnji za proizvodnju obuce u velikoj su mjeri zavisni od Kosova. Sada zbog zaostrene krize i otezanog saobracaja veliki dio tih malih pogona i fabrika je doveden u situaciju da stavi kljuc u bravu. Prakticno nema trzista, roba se lageruje i ceka neka stabilizacija, prije svega na Kosovu.

Sto se tice politickih posledica zbivanja na Kosovu i Crnoj Gori, samo se produbljuje etnicki jaz, koji ovde vec postoji u politickom smislu, hteli mi to da priznamo ili ne. Prica Jugoslovenske levice da ovdje vladaju “med i mlijeko" deplasirane su. Da bismo stanje mijenjali moramo najprije da ustanovimo pravu dijagnozu, a ona je da su etnicki odnosi u velikoj mjeri poremeceni. I to prije svega zbog politike vlasti prema cijelom ovom kraju, pa ako hocete i prema cijelom narodu. Mi imamo cak i kroz zakone koji su usvojeni u Skupstini Srbije prakticno institucionalizovano krsenje ljudskih prava. Pre svega kroz Zakon o nedovoljno razvijenim podrucjima Republike Srbije, zatim Zakon o prometu nekretninama i Zakon o prostornom planu Srbije do 2005. godine. Sandzak je prakticno izostavljen iz svih programa ekonomskog, kulturnog, privrednog i svakog drugog razvoja. Jednostavno, mi smo postali slijepo crijevo a sve to povecava osjecanje nepovjerenja u vlastitu drzavu. Zbog odnosa ove vlasti prema nama mi smo, jednostavno, stalno gurani u nekakav peti ili sesti eselon. U svojoj drzavi smo tretirani kao podstanari, koje svako moze da pomeri kad i gdje pozeli.

Zbog cega je to tako, sta je konacni strateski cilj?

- To je pravo pitanje. Nista nam ne daje osnova za verovanje da je ovakav odnos samo trenutni hir aktuelnog rezima. Medjutim, s obzirom na stavove koje zauzima vlast, a na zalost i na politicko ponasanje najveceg dela opozicije, mi se plasimo da je to veliki drzavni projekat, koji se moze sazeti u sintagmu - samo Srbi u srpskoj drzavi. Do sada je bilo - svi Srbi u srpskoj drzavi, ali odsada kad je taj proces na prostoru bivse Jugoslavije manje-vise okoncan, primenjuje se ovaj drugi princip. To, drugim recima, moze da znaci da nasi interesi zavise od naseg broja? Naime, veliki broj srpskih nacional-teoreticara govori da Srbija ne moze da bude stabilna nacionalna drzava dok procenat Srba u njoj ne bude bar 85 odsto. Ako znate da sada ima oko 65 odsto - kako se moze nadomestiti ta razlika od 20 odsto? Ili novim useljavanjem i povecavanjem broja Srba ili istuskivanjem “nesrba". Ja se plasim da je sada, razlicitim metodama pritisaka, u toku neko tiho bestidno ciscenje i da se menja demografska slika i struktura stanovnistva u Srbiji. Ako se nastavi ovakav trend iseljavanja Muslimana - Bosnjaka iz Sandzaka, mi cemo se zaista vrlo brzo prepoloviti, jer ce najveci dio stanovnistva ici prema Sarajevu i Bosni. To je sustina jedne globalne politike, koja se ovde vodi od dolaska Slobodana Milosevica na vlast.

Ta politika je pokazala da mnogo brine o teritorijama, a malo ili nimalo o ljudima, bez obzira na naciju kojoj pripadaju. Njene posledice su milioni raseljenih, stotine hiljada mrtvih, ogromna sirotinja.

Da li je jos aktuelna neka podela teritorije?

- Sto se Sandzaka tice, ne vidim mogucnost za neku podelu teritorije. Dok je trajao rat u Bosni postojale su neke ideje da bi moglo doci do zamene stanovnistva i nekih delova teritorija izmedju Sandzaka i Bosne. To je sada zavrseno potpisivanjem Dejtonskog sporazuma i time je stavljena tacka na jednu dramu, s njenom moralnom i politickom dimenzijom. Sto se Kosova tice mislim da bi se to moglo obaviti u tri faze.

Prvo, Albanci ce najpre traziti da se povuku policijske i vojne snage sa Kosova, da se puste na slobodu politicki zatvorenici, da se na posao vrate otpusteni radnici, da se normalizuje skolstvo... U drugoj fazi Kosovo ce zivjeti u nekom obliku institucionalnog povezivanja sa SRJ, da bi u trecoj fazi srpska vlast mogla da ponudi, kao trajno resenje podjelu Kosova izmedju Srba i Albanaca. I to bi bilo trajno rjesenje. U nekim srpskim politickim krugovima se govori o nekih 25 odsto teritorije, koja bi zadovoljila srpski nacionalni i drzavni interes i da bi time prakticno bio dugorocno resen srpsko-albanski spor. Naravno, ja nemam iluziju da ce to ici brzo, da ce se to desiti sada ili za deset godina, ali mislim da i ovo sto se sada radi, sve te vojne i policijske operacije na Kosovu, da su u funkciji pravljenja terena za kasniju podjelu. Milosevic ce reci, “mi sa njima ne mozemo da zivimo, ne mozemo da se dogovorimo, mi cemo sa njima godinama ratovati, pa bolje je da ih pustimo da idu".Ostace jedan dio zemlje koji je bogat ekonomskim resursima na kojima su srpski manastiri, zadovoljice se tako i srpski nacionalni mit. A s tim privrednim resursima ce baciti narodu prasinu u oci da je zadrzao najbolji i najbogatiji dio Kosova.

Koji bi deo Kosova po tim planovima pripao Srbima, a koji Albancima?

- Nisam dobar kartograf, a i flomaster mi je debeo pa bih mogao da pogrijesim.

Sandzacki Muslimani zive u obe republike i dosta je rasprostranjeno misljenje da je onima u crnogorskom delu mnogo bolje, da je ta sredina tolerantnija?

- Najveca greska sandzacke politike je sto nije imala smisla da napravi razliku izmedju cinjenice da zivimo u dvije republike i da u relativnom postotku cinimo razlicit promjer u Srbiji od onog u Crnoj Gori, u odnosu na cjelokupno stanovnistvo. Nas je u Srbiji svega 2,5 odsto, a u Crnoj Gori 14,6 odsto. Poslije Crnogoraca, Muslimani su tamo najbrojnija etnicka skupina. I njihova pozicija je potpuno drugacija i rekao bih povoljnija vec samim tim sto ih ima vise. Medjutim, sada su poslije ovih promjena Bosnjaci u Crnoj Gori u mnogo boljem polozaju od Bosnjaka ne samo u Srbiji, nego i u Hrvatskoj ili u bilo kom dijelu van matice. U Makedoniji su, recimo, svrstani u rubriku “ostali". Prema tome Bosnjaci su u Crnoj Gori u relativno najpovoljnijem polozaju od svih drugih dijelova bivse Jugoslavije.

Najnoviji dogadjaji na Kosovu i u Crnoj Gori ponovo su izbacili na povrsinu pitanje unutrasnjeg uredjenja drzave. Sta bi bilo najoptimalnije za postizanje trajne stabilnosti?

- Za razliku od nekih drugih politickih grupacija, mi zastupamo stanoviste da se situacija u Sandzaku nece promijeniti bez promjene globalne politicke klime u citavoj zemlji. To, drugim rijecima, znaci da mi kao manjinska politicka grupacija moramo u ovako oskudnoj ponudi birati one politicke grupacije koje su bile protiv rata, protiv nacionalizma, protiv drustvene svojine i centralizacije vlasti u Srbiji. I moramo praviti politicke saveze koji ce na nekim buducim izborima imati sanse da se suprotstave dosadasnjim velikodrzavnim politickim konceptima. A oni su, hteli mi to da priznamo ili ne, dominantni u ovom momentu. Resenje za Sandzak vidimo u demokratizaciji, decentralizaciji, odnosno regionalizaciji. Mi ovde ne mozemo praviti etnicke autonomije, jer zivimo potpuno izmesani. Zivimo u opstinama gde Bosnjaka ima 90 osto, ali i onih gdje ih je samo sedam odsto. Da bismo ovo sacuvali kao jedan region, kao istorijsku, geografsku i etnicku specificnost moramo zastupati jedan gradjanski koncept i pronaci ono sto je zajednicko i Srbima i Bosnjacima. I na osnovu najmanjeg zajednickog zahtijevati da se odrede stepen politickih i pravnih prerogativa, koje centralna vlast mora dodijeliti tim regionalnim. Mi smatramo da je interes i Srba i Bosnjaka da ovde imaju visu i visoku skolu, nezavisne elektronske medije, a sada nemamo nista. Da imamo razvijenu saobracajnu i drugu infrastrukturu, malu privredu. Dakle, da se skoncentrisemo oko onih pitanja oko kojih mozemo da postignemo saglasnost, a pitanja koja nas razdvajaju da ostavimo za neka druga mirnija vremena. Ako prema Beogradu nastupamo sa maksimalistickim zahtevima to ce biti odlican alibi za Milosevica da ne ispuni ni minimalne zahteve. Mi ne mozemo narodu govoriti da ce dobiti autonomiju ali da mora biti strpljiv. Mi moramo obezbediti elementarne pretpostavke za opstanak.

Da li postoji volja druge strane za takva resenja?

- Takva volja apsolutno ne postoji. Zabrinjava to sto su lokalni Srbi na proslim izborima poverenje poklonili Srpskoj radikalnoj stranci Vojislava Seselja. U Novom Pazaru je dobio 60 odsto glasova, a ostatak Milutinovic, ali je to bilo prvi put da je SRS dobila vise glasova od socijalista. Znate, ovde u ovim mesovitim sredinama postoji jedan klasican stereotip politickog ponasanja. Srbi su do sada glasali za vlast, ocekujuci da ce im ona pruziti zastitu, to je tzv. manjinski sindrom. I zato su glasali za vlast, iako su intimno bili za Seselja. Na ovim izborima oni su prakticno glasali u najvecoj meri zbog straha, cak i u Sjenici i Priboju, Prijepolju i to je bilo veliko iznenadjenje.

Zasto?

- Manjinski sindrom. Drugo, bar po recima radikala, pomogao im je i sam Ugljanin. Na osnovu toga Srbi su se homogenizirali i priklonili Seselju. Ocito da je vlast napravila debelu strategiju pre nego sto je pustila Ugljanina u zemlju: Mi smo smatrali da nema razloga da se njemu brani ulazak u zemlju, ali njegov dolazak samo mesec dana pred izbore sigurno je bio deo politickog marketinga. I kasnije se ispostavilo da su upravo oni bez ikakvih problema omogucili preuzimanje vlasti. Vec posle dva meseca pocela je medijska priprema za ovo sto ce dovesti do prinudne uprave u Novom Pazaru, 10. jula prosle godine.

U Crnoj Gori je Ugljaninova stranka dozivela fijasko. Tamo dominantna SDA, nasi politicki partneri, dozivela je jednu transformaciju, postala umerena stranka centra, koja je na reformskom kursu crnogorskog rukovodstva. Ugljaninova stranka nije cak mogla van Rozaja da preda listu za opstinske izbore. U Srbiji, Ugljanin jos uvek ima najveci broj pristalica, ali on drasticno opada u poredjenju s izborima iz 1990. godine. Na predsednickim izborima 1990. godine imao je 108.000 glasova, a 1997. oko 70.000. U odnosu na 1996. imao je punih 17.000 manje, i to u uslovima kada nije imao politicku konkurenciju. Mi smo odustali od izbora zbog straha da ne budemo optuzeni da razbijamo bosnjacko biracko tijelo i prakticno smo se povukli iz izborne utakmice. Ali se pripremamo za naredne izbore, predstavljamo respektabilnu alternativu u cijelom Sandzaku.

Projekat JUL-a, koji je ovde trebalo da bude instaliran kao jedina artikulacija bosnjackog interesa je propao. To je mozda najveci uspjeh nase politicke borbe tokom proteklih sedam godina. Uvjeren sam da cemo sa nasim projektom, koji podrazumjeva udruzivanje s politickim strankama u Sribji, prije svega sa regionalnim politickim snagama, uspjeti da se nametnemo kao dominantna politicka snaga.

Liberalno-demokratski deo zemlje veoma je zadovoljan pobedom koalicije Mila Djukanovica. Sta mislite kako ce to uticati na demokratizaciju ostalog dela jugoslovenskog prostora?

- Ja prvo mislim da Milosevic sasvim sigurno nece tako lako prihvatiti poraz svog kandidata u Crnoj Gori pa ce ga i ubuduce koristiti za dalje ruiniranje iznutra u politickom, ekonomskom, privrednom i svakom drugom smislu. Opstrukcija Crne Gore ce se znacajno pojacati. Mi cemo imati neobjavljeni rat izmedju Podgorice i Beograda, odnosno Milosevica i Crne Gore. S druge strane, ta kriza ce se odvijati u valovima i naizmenicno ce se pojacavati na Kosovu i u Crnoj Gori. Ali, postoji i mogucnsot eventualnog dogovora Milosevica sa Djukanovicem, ukoliko ga na to primora medjunarodna zajednica. On je do sada pokazivao misice samo prema ovom narodu u Srbiji, a svi koji su dolazili sa strane zavrtali su mu ruke. Naravno da ta pobjeda moze da ima neki pozitivni impuls u Srbiji, ukoliko ovde ima neko da se na to osloni. Vidite, Milosevic ce u zavisnosti od politickih potreba aktivirati jednu po jednu kriznu situaciju. Milosevic nikada nije bio slabiji, ali opozicija je bar deset puta slabija nego sto je bila ranije u odnosu na tog istog Milosevica. Moj pesimizam povecava cinjenica da nema gradjanske alternative ovom rezimu.

Neki efekat Djukanoviceve pobjede mogao bi biti tek ako ona proizvede neko prestrukturiranje u samoj opoziciji, ukoliko dodje do formiranja programskih politickih saveza. Mi smo do sada imali tehnicke koalicije. Takvi savezi nisu bili dovoljno uverljivi za birace. Ako budu formirana dva ili cak tri politicka saveza na programskim osnovama to bi vec bio dobar efekat Djukanoviceve pobjede. U svakom slucaju ne treba ocekivati cuda zbog opstrukcije Beograda.