Secanje na ’68. tadasnjeg ministra za obrazovanje i kulturu

Jos sredinom nedelje jedan od prvih ljudi Republike je u stanju neverovatne zapenusanosti najavio: da on nece dozvoliti da neki balavci ugroze poredak, da ce - ukoliko do ponedeonika (10. juna) studenti ne pocnu da rade, Univerzitet biti zatvoren, a studenti milicijom izbaceni sa fakulteta; pretio je zavodjenjem cenzure nekim informativnim glasilima i nagovestavao smenu nekih glavnih urednika

Pise: Zivan Berisavljevic

Juni 1968. godine zatekao me je na duznosti republickog sekretara za obrazovanje i kulturu SR Srbije. Tih je meseci i nedelja u duhovnom i politickom zivotu zemlje, Republike i Beograda, doslovce sve vrilo. Do kljucanja i vidljivih nagovestaja neminovnih, gejzirovitih izboja. Posebno na Beogradskom univerzitetu. (Secam se da sam, mislim pocetkom maja 1968. godine, u raspravi na sednici vlade o nekim materijalnim problemima univerziteta, upozorio najdramaticnije da su ukupne napetosti na Beogradskom univerzitetu tako zestoke da bih “kada bismo za to imali zakonske osnove, i kada ja ne bih bio neposredno odgovoran za sistem i rezultate procesa obrazovanja, skoro predlozio prevremeni odlazak ucenika i nastavnika Beogradskog univerziteta na letnje ferije".) Onda se gromotivo “zbio juni". Sticajem posve licnih okolnosti, od prapocetka tj. od drugog juna i “studentsko-omladinske tuce" prve veceri te jedinstvene nedelje, najneposrednije sam uronio u tok zbivanja i sve vreme u njima do iznurenosti bio danonocno agilno angazovan. Sve do desetog juna. Do srede ili cetvrtka uvece, nisam siguran, bio sam i nominalno clan takozvanog “Staba", koji je koordinirao aktivnosti republickih, gradskih i drugih politickih i drzavnih organa prema Univerzitetu i javnosti, a onda su me - zbog “kolebanja", (u stvari - zbog razlika u ocenama zbivanja) - prosto prestali zvati na sastanke. Kao i na neke druge. Samovlasno sam i dalje dolazio u zgradu Gradskog komiteta SK Beograda, gde je bilo sediste “Staba" i odlazio, kao i pre toga, na sednice Saveta univerziteta i Univerzitetskog odbora Saveza studenata, na Filozofski, Pravni i neke druge fakultete. Razgovarao sam tamo sa studentima i profesorima na njihovim permanentnim zborovima, a posebno sa mojim drugovima iz tada vrlo eksponiranog duhovnog kruga oko casopisa “Gledista", koji sam nekoliko godina sa nekima od njih sauredjivao.

Politicka matura

Titov govor docekao sam u uzasnom strahu da ce “oni" (jer, za tih osam dana politicki kadrovi Srbije, potpuno nezavisno od prethodnih pojedinacnih odnosa, podelili su se na “njih" i “nas"), intervenisati “snagama poretka" na Univerzitetu. Govorili su mi da ce tako postupiti, sve su cinili da tako zaista bude, a mnogo toga je ukazivalo na to da tako i mora biti. Za slucaj stvarne odluke za takvu “soluciju" vec sredinom nedelje pripremio sam pismeno obrazlozenu ostavku na funkciju u Vladi SRS. Uzasavao sam se i od pomisli na neizbezno krvave i neispravljivo pogubne posledice takvog raspleta, te nisam zeleo da moje ime ima bilo kakve veze sa tim. To sam, uostalom, usmeno energicno istakao jos prilikom prvog Stambolicevog nagovestaja orijentacije na tu bahatu i sumanutu “opciju".

I ne bih vise o fabuli.

Desetak dana nakon Titovog govora, napornih dana u kojima se groznicavo u javnosti i Skupstini Srbije i za mene “produzavao juni", pod izgovorom da treba da pisem politicke teze za jedan znacajni sistemski zakon o kulturi, premoren od mnozine susreta, od svakojakih interpretacija, i javno nametanih lazi, od zucnih raspri i silnih razgovora i ljudi, i od zestine novih zbivanja i sukoba. Otisao sam na nekoliko dana u jednu sumu van Beograda. Tri prva dana nisam bio u stanju da bilo sta radim. Onda sam, u jednom dahu, prosto izdusio na hartiju ono sto mi je u tom momentu izgledalo da jeste sustina zbivanja koja su posle, pomalo ironicno, nazivana “lipanjskim gibanjima".

Od tada nisam nista zapisao ni za sebe, niti sam - koliko se secam - kasnije javno bilo gde uopste govorio o tzv. “studentskim dogadjajima". Uz sve sto sam procitao, smatram i danas da ni ja, kao ni mnogi koji su o tome - vise ili manje dobro, ili lose - pisali, mnogo toga ne znamo, sto je inace veoma relevantno za konacnije sudove. U prvoj polovini 1988. godine me je kcerka, tada jos studentkinja, podstaknuta pisanjem stampe povodom dvadesetogodisnjice junskih dogadjaja, upitala sta ja o tome znam i mislim. Odgovorio sam otprilike da puno toga znam, a jos vise ne znam, pa je mozda najbolje da sama otvori koverat koji od juna 1968. nisam dotakao, i procita ono sto sam zapisao i mislio o svemu neposredno nakon tih zbivanja.

Ovde bih naveo samo nekoliko izvornih citata iz nekih od tih pregnantnih, a dosta celovitih desetak zapisa u kojima sam, dabome fragmentarno, pokusao sebi razjasniti znacenje i sustinu tih zbivanja i ukazati na njihovo moguce dejstvo na buduci razvoj nase zemlje i komunistickog pokreta u njoj.

Samovlasna cenzura

Ali, i da zanemarimo aktuelne, ostaju dugorocniji interesi. Razlike, kako sam ih ja doziveo, nisu ni sitne, ni usputne, nego sustinske. U kom smislu? Sustinske su za dalji proces demokratizacije iz jednog elementarnog razloga: pokazalo se da znacajan deo nase politicke strukture demokratizam shvata kao taktiku, a vlast i poredak kao strategiju pokreta. Onog trenutka kada je doslo do tezeg konflikta u procesu demokratizacije, oni su bacili (ili hteli da bace) pod noge sve demokratske politicke mere i metode i latili se (ili hteli da se late) autoritarnih mera. Jos sredinom nedelje jedan od prvih ljudi Republike je u stanju neverovatne zapenusanosti i najavio: da on nece dozvoliti da neki balavci ugroze poredak za koji je on i drugovi trideset godina krvario; da ce - ukoliko do ponedeonika (10. juna) studenti ne pocnu da rade, Univerzitet biti zatvoren, a studenti milicijom izbaceni sa fakulteta; pretio je zavodjenjem cenzure nekim informativnim glasilima i nagovestavao smenu nekih glavnih urednika; nudio je svoju ostavku “ako se smeni i jedan jedini komandir milicije", i tome slicno.

Pitam se: kako se moze verovati u demokratsku orijentaciju ljudi koji su u prvoj demokratskoj pobuni masa (a njih ce biti kada god institucionalni sistem ne bude u stanju da resava neka krupnija pitanja) okrenuli ledja tim masama i komunistima medju njima, a bratski prigrlili mere i snage poretka? I kakav je to nivo demokratske svesti kada se, za tili cas, komandovanjem zameni i eliminise ceo ustavni poredak stvari, pa se akcijom svih direktno rukovodi iz (“centrale") Partije; samovlasno zavodi cenzura, bez odgovarajucih odluka i na osnovu zakona; ne ukljuci ni deo raspolozivog aktiva u kontakte sa studentima itd.

Mudar potez Tita

Ako se, u borbi za studente, stvorio savez raznih neprijateljskih struja, i u nasim forumima se, u borbi protiv tih struja (sa kojima su studenti bili olako identifikovani) stvorio novi savez - savez ortodoksne birokratije i njene mladje brace - forumskih ’samoupravljaca’ i ’demokrata’, koji su to samo onoliko koliko samoupravljaci i demos dopustaju da budu od njih manipulisani.

To su perfidni advokati postojeceg. Oni cuvaju institucionalno samoupravljanje i institucionalnu demokratiju, a ne njen revolucionarni ekstrakt - mogucnost radnog coveka i gradjanina da stvarno resava drustvena pitanja i zahtev da ne bude manipulisan."

“Tito je, genijalno, osetio o cemu se radi i - premda po maniru harizmatski, ali po sustini najdublje revolucionarno i mudro - pruzio ruku jednom istinski demokratskom pokretu intelektualne omladine. Time je u sendvic po prvi put stavio sve one koji su taj pokret (jos i u nedelju, 8. juna pre podne) videli kao razbucanu gomilu nestasne dece zavedene od strane svakovrsnih neprijatelja.

Ali, akcenti Titovog govora su vrlo zanimljivo pomerani: neke napomene su dobile ravnopravni znacaj sa glavnim tezama, a iza tog obrta viri neslaganje sa sustinom Titovih reci.

Nije pateticno ako se kaze: ili ce snage samoupravljanja i demokratije iskoristiti sansu koju im je pruzio istorijski Titov govor za najkrace moguce vreme, ili ce pobediti mrak birokratske prilagodljivosti koja do ogavnosti licemerno velica principe, a do grcevitosti zainteresovano bdije nad postojecim stanjem i svojom politickom i materijalnom gotovinom u njemu."

“Tito je - u prvoj velikoj i stvarnoj bici generacije samoupravljaca - usao sa njom u cvrst politicki zagrljaj. Od coveka koga vladarski velicaju njihove citanke i iskreno priznaju njihovi ocevi, on je prvi put - suocen bez maski sa njihovim ljudskim, politickim i moralnim pobunama i nedoumicama - pokazao snagu rasnog revolucionara i stvarnog kreatora istorije.

Njih je to odusevilo i ponelo. Tita ogromno obavezuje."

“... Predstoji nam: ili teska i bolna polarizacija ili - produzetak krize politickog rukovodjenja, sa perfidnim, jakim osloncem na vlast i licemernim glorifikovanjem modela, umesto kreativnog unapredjivanja politickog sistema, uz takvo moguce zaostravanje politickih odnosa koje ne iskljucuje ni ilegalne akcije ultraskog krila studentskog pokreta.

(Za posebnu je analizu neka vrsta sprege naseg ideologijskog, sitnicavog koliko i grlatog sektastva i ovog provokativnog ultrastva. To su sijamski blizanci kojima uzajamna mrznja daje novu snagu, a u stvari stete i jednima i drugima podjednako.)"

Sutiranje u vis

Ali, ono bitno sto sam ovim autenticnim fragmentima hteo da pokazem svakako nije licna sudbina. Bitna je sledeca istina: u osnovi iste one tendencije i snage sa kojima sam se tada, kada sam imao nesto vise od trideset godina, i licno zestoko sukobio, a koje sam u tim lomovima prvi put sa zaprepascenjem prepoznao, upravo poslednjih godina, eskaliraju sve vise, trijumfuju. Uprkos svih mimikrija i prilagodjavanja okolnostima i odnosu snaga u drustvu i poletu u medjuvremenu. Podmladjene, u svom “Slobo slobodarskom" izdanju ociscene od mnogih umnijih i boljih sa kojima su do ranih sedamdesetih godina jako surovale, pa cak i od svojih likvidiranih duhovnih “dedova" i politickih “oceva", do ogoljenosti su konacno redukovane na svoja sustinska odredjenja - populisticki nacionalizam, karijeristicko vlastohleplje i birokratsku despotiju, koja dabome ne moze opstajati bez jednoumlja. Zamaskirane u odoru “ujedinitelja drzave" i “spasilaca nacije", u otvorenom savezu sa svim reakcionarnim “skolama" i “strujama" balkanskog pravoslavlja, a u precutnom kondominijumu sa drugim jguoslovenskim sovinizmima, one su sa SK i zemljom ucinile sto su ucinile. U kratkovidoj borbi za svoju svevlast nad Partijom i Jugoslavijom, sto je toj tendenciji decenijama imanentni cilj, ostala im je trenutno jedino gola vlast. Za sada - “samo bez komunista i Partije".

Da li, sutra, i bez Jugoslavije?