Sedmogodisnji jugoslovenski ciklus

Funkcija kulture je da razvija toleranciju, pluralizam, postovanje prema drugom i prema razlicitim stavovima. U institucijama kulture, kao sto je Francuski kulturni centar, ne bi trebalo da bude mesta za politicki militantizam. Bavljenje kulturom sadrzi uvek i politicki stav, ali se taj stav iskazuje na drugaciji, manje direktan i meksi nacin

Zorica Banjac

U vreme sankcija uvedenih Jugoslaviji 1992. godine Internet jos nije bio svakodnevna cinjenica na ovim prostorima, a satelitske antene, usmerene ka svetu, bile su izuzeci. Retki direktni kontakti sa kulturnom Evropom i upoznavanje sa novinama u njoj obavljali su se zahvaljujuci entuzijazmu i snalazljivosti upucenih pojedinaca i preko kulturnih centara stranih zemalja. Francuski kulturni centar u Beogradu par godina je bio pravi izlog novih zbivanja i nas prozor u svet. Izmedju ostalog zahvaljujuci i direktoru ove institucije, mladom i preduzimljivom Liku Leviju, koji je u Jugoslaviju dosao pre vise od sest godina.

Povod za razgovor sa gospodinom Levijem je njegov skorasnji odlazak iz Beograda na novu duznost, najverovatnije u Moskvu. “Dosao sam u trenutku kad je ovde poceo rat, odlazim u trenutku koji, na zalost, nije mnogo bolji", kaze Lik Levi. “Smatra se da se svakih sedam godina ljudski zivot menja i da sam covek u tim ciklusima postaje razlicit, drugaciji. I ja osecam da sam se promenio tokom svog boravka u Jugoslaviji, koji je trajao nesto krace od sedam godina. Pod uticajem dramaticnih zbivanja koja su se ovde desavala obavio sam, da tako kazem, jedno ’unutrasnje putovanje’ u sebi samom. Mogao sam postati ironicniji ali desilo se upravo suprotno: mislim da sam postao osetljiviji, osecajniji, spremniji da razumem razlicite ljude i razlicite svetove.

Pred odlazak iz Beograda, da li biste mogli izneti svoje opste utiske o sedmogodisnjem boravku ovde: koje su Vam najdraze uspomene a cega ne biste voleli da se secate?

- Malo ste me zatekli ovim pitanjem, jer ja sam jos uvek u Beogradu, i fizicki i duhovno. Ne osecam da sam u odlasku. Da bi se covek secao proslosti, mora da se udalji od nje, vremenski i geografski. U meni su jos uvek prisutne sve ove godine koje sam proveo u Beogradu i ja zivim u njima, a dva meseca koja su mi preostala do odlaska cine mi se kao daleka buducnost.

Francuski kulturni centar organizovao je mnogo gostovanja, predavanja, pozorisnih i muzickih predstava. Sta smatrate najuspesnijim u ovom sedmogodisnjem kulturnom nizu?

- Sve sto smo pokusali da radimo ovde u Centru je da prenesemo univerzalne vrednosti kulture. Nasi umetnici su ucestvovali na velikim jugoslovenskim smotrama kao sto su BEMUS i BITEF, dolazili su muzicari, igraci, naucnici i pisci koji su drzali predavanja. Izbegavali smo sve sto je moglo da prouzrokuje konfrontacije i sterilne polemike, jer smo smatrali da je u datim okolnostima kontraproduktivno dovoditi iz Francuske ljude koji imaju tvrde stavove i u cijim polazima nema minimuma osnove za razumevanje sa ovdasnjom publikom.

Da li pravite razliku izmedju kulture i politike i gde je tacka u kojoj se one dodiruju?

- Po mom misljenju kultura nije nikad neutralna, ni onda kad nema direktnih politickih i militantnih manifestacija. Kultura uvek mora ici iznad politike, ona na jedan drugaciji, univerzalniji nacin izrazava politicke poruke. Mi smo se u Kulturnom centru trudili da dosledno sprovodimo ovakav pristup i program. Kultura treba da reflektuje politicke stavove, kroz emocije: ako probudite kod ljudi pravu emociju, budite sigurni da ce sve univerzalne vrednosti dopreti do njih.

U uspehe naseg Centra ubrajam i nedavno gosovanje Libanca Adela Akima sa monodramom “Egzekutor 14", koja se prikazivala u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Ta predstava je govorila o uzasima i ludilu gradjanskog rata u Libanu, ali je njena poruka bila univerzalna i mogla se shvatiti i kao prica o Bosni, o Kosovu - po meni to je dokaz snage kulturnog izraza. Ne sastoji se sve u jakim recima i porukama, mnoge stvari se mogu reci mekse i mogu se ublaziti rane, umesto da se ponovo otvaraju. Kultura, uostalom, i sluzi zato, da ljudima ucini zivot boljim i da im pomogne da zaborave ruzne stvari i traume.

Zadatak naseg Centra nije bio samo da prenese univerzalne poruke vec i poruke francuske kulture, a one se mogu izraziti recima: sloboda, tolerancija, postovanje ljudskih prava, tu vec idemo u domen politike. I tu se, eto, dodiruju politika i kultura. Po mom misljenju obe ove oblasti moraju imati i humane i humanisticke vrednosti: bez toga bi kultura bila samo razonoda, a politika bi se svela na agitprop, ideolosku propagandu.

Da li Vam je tokom svih ovih godina u nasoj zemlji nesto bilo nerazumljivo, neprihvatljivo, da li postoje stvari na koje niste mogli da se priviknete?

- Ja sam covek koji se lako prilagodjava i mogu da kazem da mi nije mnogo stvari smetalo, sem jedne - a to je rat. Rat je, na zalost, postao deo ovdasnjeg pejzaza i na to do kraja ne uspevam da se naviknem. Posto sam u Jugoslaviji proveo ovoliko godina, poceo sam da shvatam dijapazon (da se izrazim muzickim terminom) u kojem funkcionisu Jugosloveni. Boraveci u Jugoslaviji, u jednom vrlo teskom periodu za ovu zemlju i ljude poceo sam konkretno da shvatam sta znaci ono sto se u literaturi zove “svetski bol". Mislim pritom na jedan motiv koji sam nasao kod Prima Levija, pisca koji je preziveo Ausvic i koji je uspeo da pise i posle tog stravicnog iskustva. On je govorio da se ono sto se desava drugima desava i njemu samome. Kad sam bio u Francuskoj, citao sam o raznim dramaticnim zbivanjima sirom sveta, i saucestvovao sam u tome kao sa necim sto je daleko od mene, sto je deo nekog drugog sveta ali sto me se stvarno ne dotice, istorijski i geografski veoma daleko. U Jugoslaviji sam se nasao u okruzenju u kojem su konkretni ljudi patili, podnosili razne nedace. I tada sasvim spontano pocinjete da saosecate sa tim ljudima, kao da se to sve tice i vas licno. Ova zemlja je postala pomalo deo mene, a deo mene je u njoj. Govoreci o Jugoslaviji, govorim pomalo i o sebi.

Kad govorim o zbivanjima u Jugoslaviji ne delim ljude na ’dobre‘ i ’lose‘, ne pokusavam da uspostavim ’ravnotezu’, ne trudim se ni da budem ’objektivan’. Mislim da ne postoji kolektivna krivica ni kolektivna neduznost. Za mene je neprihvatljivo smestanje bivsih jugoslovenskih naroda u ove kategorije. Pokusavao sam sve vreme da uspostavim veze sa ljudima odavde (a ne sa narodima), da uspostavim razmenu emocija i ideja, i mogu reci da sam stvorio veoma cvrste veze sa ljudima sa ovih prostora. Mozda i zato sto nisam osoba koja funkcionise u nacionalnim kategorijama, vec u kategorijama koje su iznad nacionalnog, koje su univerzalne, ljudske.

Izbegavajuci da mislim u nacionalnim kategorijama, pokusavao sam i da izbegnem zauzimanje cvrstih pozicija i tvrdih stavova, koje sam tako cesto sretao ovde, a koje su cesto ispoljavali i neki intelektualci iz Francuske. Kao sto znate, u Francuskoj postoje intelektualci koji su se, uslovno receno, opredelili za jednu ili drugu stranu u sukobima u bivsoj Jugoslaviji, koji su pokusavali da ’utvrde’ cija je krivica veca i ko je ’prvi poceo’. Kao sto sam vec pomenuo, bez obzira na autoritet i renome ovakvih intelektualaca izbegavao sam da ih u ovom trenutku dovodim ovde, jer mislim da bi njihovi stavovi bili kontraproduktivni i da nije bilo sanse da predju barijere koje jos postoje. Ja sam, trudio sam se da budem tolerantan, a kad sam nailazio na ’tvrde’ sagovornike, nisam pokusavao da ih ’slomim‘, vec sam se povlacio. Ne mogu se ljudi uvek ubediti, naterati da promene misljenje, postoje jaka predubedjenja i barijere. Ali ono sto je vazno nije broj ljudi koje ste ’pobedili’, vec je najvazniji kvalitet odnosa koji uspostavite sa ljudima. Da svedem ovaj odgovor: po mom misljenju Francuski kulturni centar nije mesto za mitingovanje i militantizam - to nije nasa funkcija. Mi smo, kao sto rekoh, pokusavali da preko emocija uspostavimo komunikaciju sa ljudima koji su, pritisnuti tezinom dogadjanja, pomalo bili udaljeni od emocija koje budi umetnost.

Kad se prisecamo manifestacija i gostovanja koje ste organizovali u Kulturnom centru, stice se utisak da je muzika bila oblast koja je Vama licno najbliza.

- To je tacno, narocito sam insistirao na gostovanjima muzickih interpretatora. Zasto? - Zato sto je muzika najvise u stanju da prenese one univerzalne poruke o kojima sam govorio. Kad nedostaju sve reci, muzika je tu da iskaze ono sto bi drukcije ostalo neiskazano. Muzika je i umetnost povucenih, potlacenih, marginalizovanih ljudi i naroda, svih onih koji ne mogu da se izraze drugacije. Nije cudo sto je muzicki izraz vrlo jak kod Cigana, kod Jevreja u Srednjoj Evropi - muzika, u sustini, sluzi da se prevazidje ogranicenje u komunikaciji, nemoc ili nedostatak reci. Navescu vam jedan divan primer koji daje Nikola Buvije, svajcarski pisac, pisac brojnih putopisa, koji je putovao i Balkanom. (Uzgred, njegova knjiga “Upotreba sveta", prevedena je i na srpski i objavljena u “Geopoetici"). U jednom intervjuu datom za svajcarsku televiziju Buvije je pricao kako je pedesetih godina docekao jutro u jednom sumornom bifeu u Sarajevu, u blizini groblja, sa radnicima koji su vec od ranog jutra poceli da se nalivaju rakijom. U jednom trenutku kroz bife je protrcao pacov, covek za barom ga je gadjao flasom, pogodio ga i krv zivotinje je jos vise doprinela sumornom i tuznom utisku ovog kutka u kome se Buvije slucajno zatekao. Ali istovremeno je barmen ukljucio i radio, i odjeknuli su zvuci jedne narodne pesme. Buvije kaze da je ta divna muzika odjednom transformisala celu sumornu atmosferu i realnost u nesto bozansko, puno dubokih i dirljivih emocija. Eto, to je za mene paradigma snage muzike. Kad je covek u nekoj situaciji gde ima problema, kad je u novoj zemlji koja je ocigledno u nevoljama, muzika pomaze da se pobegne od stvarnosti i da se otkrije i druga, plemenitija dimenzija te zemlje u nevoljama.

Sudeci po pozorisnim predstavama koje ste dovodili u Beograd, verbalni pozorisni izraz u Francuskoj uveliko je zamenjen izrazom tela, koreografijom?

- Tacno je: u ovom trenutku klasicno pozoriste reci je ustupilo mesto jednom hrabrom eksperimentu: na sceni se mesaju muzika, teatar, balet, cak cirkus. To je nacin da se izbegne ogranicenost govora i u tom domenu koreografski eksperimenti u Francuskoj su dali izuzetne rezultate. Drago mi je da mogu da kazem da su dva vrhunska savremena koreografa u Francuskoj poreklom Jugosloveni: to su Preljokaj sa Kosova i Nadj iz Vojvodine, iz Kanjize. Oni daju ton novom trendu izrazavanja telom, koje ce, po meni, biti karakteristika 21. veka.

Kako biste ocenili uticaj frankofonije i rasprostranjenost francuskog jezika u ovdasnjoj kulturi?

- Uticaj frankofonije je slabiji u Jugoslaviji nego u susednim zemljama Bugarskoj i Rumuniji, na primer. Ali imam pritom u vidu i cinjenicu da je rumunski jezik latinski jezik, mnogo blizi francuskom nego srpski. U skolama u Jugoslaviji francuski uci oko 20 odsto djaka. To nije lose ali naravno da nismo time ni do kraja zadovoljni. Uloga francuskog jezika u Jugoslaviji nije marginalna, ali je treba jacati. Mislim da smo na dobrom putu da to ucinimo, stimulisuci ucenje francuskog u skolama i na fakultetima. Na Pravnom fakultetu u Beogradu uvedena je jedna novina: u okviru ciklusa evropskih prava za postdiplomce postoje casovi na francuskom, a predavanja drze ugledni profesori iz Francuske. To je projekat koji mnogo obecava, iako je tek nedavno uveden.

Da li i Vi delite bojazan nekih francuskih jezickih strucnjaka da je vas jezik ugrozen poplavom engleskih izraza u svakodnevnom zivotu i da on gubi ulogu kao jezik medjunarodnog sporazumevanja?

- Francuski se, na zalost, povlaci pred engleskim u medjunarodnoj komunikaciji, ali to je cinjenica protiv koje se nista ne moze postici jadikovanjem i preteranim jezickim cistunstvom. Ja nisam jezicki cistunac i mislim da jezik treba da je bogat uticajima i tudjicama: Francuska je uvek bila raskrsnica evropskih kultura i stoga je, po meni, normalno da ima mnogo mesanja i u jeziku, uticaja arapskog, slovenskih i germanskih jezika.

Mene vise brine sto danas u Francuskoj nemaju svi mogucnosti da dostignu visok nivo jezicke kulture i pismenosti, da se dobro izrazavaju, a pravilno vladanje jezikom je vrlo vazno za socijalni polozaj pojedinca. U osnovi covek ima sve manje vremena i mogucnosti da izrazi ideje. Ta funkcija jezika, da izrazi misli i ideje, nije vise zagarantovana: ljudi stalno prekidaju jedni druge, ubrzavaju i skracuju govor. To je narocito uocljivo na televiziji: zbog vremenskog ogranicenja novinari upadaju sagovornicima u rec, prekidaju ih usred misli i svode jezik na telegrafski brz raspored prostih cinjenica. Ovo ubrzavanje govora i sazimanje jezika moze biti vrlo opasno za njegovu buducnost.

Sta ste tokom svog sedmogodisnjeg boravka u nasoj zemlji najvise voleli?

- Ono sto me oduvek najvise fasciniralo u Jugoslaviji, pa i na Balkanu, jeste razlicitost: jezicka, etnicka, verska, kulturna, folklorna, istorijska. Mozete reci da sam preterano emotivan, ali mene zaista uzbudi kad se nadjem u zemlji gde ima izrazitih mesavina rasa, jezika, obicaja. Ovde me odusevilo to sto smo se nalazili u Evropi, ali pomalo i na Orijentu. Balkan bi po meni skoro mogao biti srce Evrope, zato sto je to raskrisnica civilizacija i kultura. Sustinu evropske ideje zapravo cine mesanja, sudari civilizacija. I danasnja Zapadna Evropa postala je jaka i razvijena zato sto je predstavljala raskrsnicu, u njoj su se sudarali interesi Rima, Jerusalima, katolicizma, protestantizma i islama...

Verujem da u zivotu postoje srecni i nesrecni ciklusi. Balkan, moguca raskrsnica i srce Evrope, nalazi se trenutno u nesrecnom ciklusu. Ali mislim da je to problem i Evrope u celini, na celom kontinentu postoji stalni ritam otvaranja prema drugima, a zatim povlacenja u sebe i otpora prema razlicitostima. Ova balkanska mesavina za mene je prava magija: poceo sam da skupljam slike gradova na kojima se nalaze simboli mesavina: na primer, minaret pored crkve - to me prosto odusevljava. Jedan od tih lepih primera je i Konak kneginje Ljubice.

Proputovali ste celu Jugoslaviju, imate li neke “favorite" medju gradovima?

- Plasim se da cu, ako istaknem posebno neki grad, da se zamerim ostalima, a za sve mislim da su veoma lepi. Dopadaju mi se vojvodjanski gradovi, jer lice na srednju Evropu, kao i oni sa juga jer se u njima vide jasne odlike Orijenta. Dacu ipak ’omaz’ Pirotu zbog divnih cilima (imam veliku kolekciju). Naravno, i Beograd je postao moj grad. Posebne emocije me vezuju za dva mala grada: predivni Kotor u kojem ima rafiniranosti venecijanskih gradova uklopljenih u pravi nordijski fjord. Fjord na Mediteranu! - to narocito budi u meni moju nordijsku prirodu, jer sam Norvezanin po majci. Istakao bih i lepotu Prizrena zbog one divne mesavine kultura i stilova koje sam pomenuo.

Ima li nesto sto smo propustili u ovom intervju, sto biste hteli da porucite?

- Pa, naravno, hteo bih da zahvalim svim jugoslovenskim prijateljima koji su pomogli da Francuski kulturni centar funkcionise i da ne bude samo zvanicna institucija, vec mesto zive razmene ideja i kulturnih iskustava.