FELJTON TITO (11)

Zbor ustasa u Minhenu kao opomena. Savka Dabcevic Kucar, Pero Pirker i Miko Tripalo podrzavaju nacionalisticke zahteve. Breznjev preti u slucaju da “situacija izmakne kontroli". Govor u Brezicama kao prorocanstvo. Neplanirana setnja Ilicom...

Da ustaska pretnja jos postoji, Tito je opomenut kad su ostarele ustase, medju njima i strazari koncentracionog logora u Jasenovcu i drugi ratni zlocinci iz Juzne Amerike, prisustvovali zboru ustasa u Minhenu 1971, koji se odrzavao u spomen tridesete godisnjice proklamacije Paveliceve ustaske drzave. Da bude jos gore, dva mlada coveka, koji se 1941. jos nisu ni rodili, izvrsili su atentat na jugoslovenskog ambasadora u Stokholmu. Na svom sudjenju ponosno su tvrdili da jesu ustase i da su ambasadora ubili zato sto je bio predstavnik jedne komunisticke vlade koja je ugnjetavala narod Hrvatske.

U aprilu 1971. studenti Zagrebackog sveucilista izvrsili su malu revoluciju na svom univerzitetu. Sastali su se i objavili da su uklonili rektora i umesto njega za rektora postavili jednog od studentskih vodja. To je izazvalo veliko uzbudjenje u celoj Jugoslaviji. Predsednik hrvatske komunisticke vlade Savka Dabcevic Kucar bila je energicna mlada zena i slagala se sa nacionalistickim ciljevima. Isto su osecali rukovodioci partije Pero Pirker i Miko Tripalo, koji su vodili istragu u vezi s optuzbama protiv Rankovica. Oni su bili na strani studenata i protiv njih nisu preduzeli nikakve mere.

U govoru u Pristini 15. aprila Tito je upozorio na ozbiljnost situacije. “Ponasanje clanova Saveza komunista nije dobro... vi znate da sam dugo na celu Komunisticke partije i Saveza komunista Jugoslavije. Ali je mislim da nikad nismo imali takvu situaciju kakvu imamo danas."

U Beogradu je 15. juna 1971. odrzan sastanak Izvrsnog komiteta Predsednistva Saveza komunista Jugoslavije, a prisustvovali su predstavnici Hrvatske, medju njima i Tripalo. Tito je imao svoju privatnu sobu u toj zgradi, ali skoro nikad tamo nije isao. Ovom prilikom otisao je u nju i pozvao Tripala da dodje. Molio je Tripala da mu pomogne u resavanju problema u Hrvatskoj i rekao mu da ce ga unaprediti do neslucenih visina ako pristane da mu pomogne. Tripalo je rekao da se ne moze odreci nacela koja su ga vodila do toga da postane komunista i da ne bi mogao izneveriti svoju zemlju. Tito je rekao da je u Hrvatskoj problem sto imaju srpsku manjinu u Lici i drugim delovima zemlje, koja se ne moze ignorisati. Tripalo je rekao da problem koji treba resavati u Hrvatskoj nisu Srbi u Hrvatskoj vec Hrvati u Hrvatskoj. Bio je to za Tita obeshrabrujuci razgovor.

U spor je usao Breznjev. Posle invazije na Cehoslovacku 1968. isticao je politiku koja je postala poznata kao “Breznjevljeva doktrina". Sovjetski Savez ce primenom sile intervenisati da suzbije bilo kakvu kontrarevoluciju u komunistickim zemljama, kako bi ih sprecio da predju zapadnom bloku. Znao je kako je Tito osudio njegovu “bratsku pomoc" Cehoslovackoj u avgustu 1968, tako da je sasvim verovatno da je Titu govorio u zloj nameri kad mu je rekao da ce - ako situacija izmakne kontroli u Hrvatskoj - biti spreman da sovjetsku armiju posalje Titu kao bratsku pomoc u suzbijanju nemira. Tito nije rado primio ovu ponudu pomoci, ali je uspeo da Breznjevljevu izjavu okrene u svoju korist.

Tito je 4. i 5. jula 1971. prisustvovao sastanku rukovodstva hrvatske komunisticke partije u Brezicama, nekih trideset dva kilometra zapadno od Zagreba. U vreme odrzavanja sastanka, dnevni red je drzan u tajnosti, ali je Titov govor objavljen u maju 1972. Danas se taj govor cita kao prorocanstvo. “Pod maskom ’nacionalnih interesa’ pakao nam se sprema. Moze to ici i do kontrarevolucije. U nekim selima Srbi se iz straha obucavaju i naoruzavaju. Da li mi zelimo da opet imamo 1941?" Tada je rekao svojim slusaocima o Breznjevljevoj ponudi “bratske pomoci", da se uguse nemiri u Hrvatskoj. “Da li shvacate, ako dodje do nemira, drugi ce odmah biti ovde? ... Vise bih voleo uspostaviti red sa nasom vlastitom armijom nego dozvoliti da to ucine drugi. Mi smo u inostranstvu izgubili ugled i tesko cemo ga opet steci. Oni racunaju ’kada Tito ode, cela stvar ce propasti’, a neki ozbiljno na to cekaju. Velike sile ce iskoristiti svakog vraga koji hoce raditi za njih, pa bio on i komunista."

Znao je da iskoristi Breznjevljevu ljubaznu ponudu da pomogne, da bi jugoslovenski narod upozorio da - ako dozvole da njihove nesuglasice dovedu do gradjanskog rata, velika sila ceka spremna da intervenise kad za to dodje vreme. Medjutim, kad se ostvarilo ono cega se Tito najvise bojao, Sovjetski Savez vise nije postojao, a pretnja od strane intervencije dosla je sa jedne druge strane...

Sastanak je odlozen da bi delegati mogli prisustvovati obilnom rucku. Posle rucka Tito je prisao Tripalu i Savki Dabcevic Kucar i, nasavsi se izmedju njih, ovio ruke oko njega i nje. “Ovih dana vama dvoma u Hrvatskoj vise aplaudiraju nego meni", rekao je ljubazno. Oni bi bili vise voleli da nisu dobili ovaj kompliment.

Tito je u septembru ucinio zvanicnu posetu Zagrebu. Na aerodromu su ga docekali rukovodioci hrvatske komunisticke partije i vojni orkestar, koji je odsvirao jugoslovensku drzavnu himnu, pesmu Slovena “Hej Sloveni". Kad je himna zavrsena, Tito je hteo da krene, ali vojni orkestar zasvirao je hrvatsku nacionalnu pesmu “Lijepa nasa domovina", koja datira iz doba Jelacica; vrlo je malo Hrvata znalo da je reci ove pesme napisao pesnik koji je bio pravoslavne vere i u tesnoj vezi sa srpskom kraljevskom porodicom Obrenovic. Tito je bio iznenadjen, ali je stajao u stavu mirno za vreme sviranja himne. Kad je to bilo zavrseno, ministar odbrane, general Ljubicic, inace Srbin, koji je iz Beograda dosao sa Titom, rekao je vojnom orkestru da vise ne smeju svirati hrvatsku himnu.

Tita i njegovu pratnju odvezli su od aerodroma do centra Zagreba. Toliko su guste bile mase sveta kad su stigli na Trg republike (danas Jelacicev trg), da je bilo skoro nemoguce proci automobilima, pa je Tripalo, koji je Tita pratio od aerodroma, predlozio da izadju i idu pesice. Tito je pristao i grupa je polako krenula Ilicom, od Trga republike do Britanskog trga. Tito je bio vrlo zamisljen dok je posmatrao gomile sveta na ulicama i na prozorima kuca duz puta.

General Ljubicic i Srbi koji su bili u vladi u Beogradu i u armiji zahtevali su da preduzme cvrscu akciju protiv hrvatskog nacionalistickog pokreta. Njih je podrzavala Bakariceva grupa u rukovodstvu hrvatskih komunista. Medjutim, Tito je bio resen da pridobije Tripala i Savku i hrvatske komunisticke rukovodioce koji su flertovali sa nacionalizmom, te izbegne konfrontaciju i upotrebu sile. Pre nego sto je napustio Zagreb, dao je izjavu da je situacijom u Hrvatskoj zadovoljan i da je uvideo da je bojazan od opasnog porasta nacionalizma vrlo preterana.

Sutra: Rasplet u Karadjordjevu