Sedma sila

Pise: Branislav Milosevic

Drzava nas opominje, glasom stranke koja je uzela deo drzave pod arendu, da ne smemo imati drugih izvora informacija o Kosovu osim drzavnih. Cak i kad bismo pristali na ovaj patriotski deal, stanje na Kosovu se ne bi popravilo: do svetskih mocnika dolaze informacije koje se razlikuju od onih, sto ih emituju ovdasnji drzavni izvori, i tu novinski patriotizam malo pomaze. U sukobu s cinjenicama najpre stradaju oni koji ih ignorisu. To pravilo ne vazi samo za medije, nego i za drzave.

Nasa drzava misli, medjutim, da su cinjenice drzavna svojina i da se njima moze upravljati, kao univerzitetom, na primer. Biva, cinjenicama upravlja vlada, preko svojih medija, a sve sto je izvan njene kontrole, nisu cinjenice, nego “antidrzavne i antisrpske budalastine". I to bi moglo da bude tacno, pod uslovom da citavom zemljom zavlada Srpska radikalna stranka. Ali, kako stvari stoje, od tog projekta nema nista dok u Crnoj Gori postoje “jogi letaci".

Neko ko pazljivije od resornog lica u srpskoj vladi cita sta se u svetu pise i govori o Kosovu morao bi zakljuciti da mediji i politicari pokusavaju da ozive izvesne analogije s dogadjajima u Bosni, pre Dejtona. Sve se vise govori, na primer, o etnickom ciscenju Albanaca na Kosovu, iako je prilicno tesko zamisliti da neko zaista veruje kako moze da uspostavi srpsku vecinu na prostoru gde je Albanaca devet puta vise. Medjutim, posezanje za “bosanskim stereotipima", da ih tako nazovem, priziva i resenja primenjena u Bosni. Ko to ne razume, ne treba da se paca u medije. Eto mu resor sporta i omladine, s posebnim zaduzenjem za borbu protiv devijantnog omladinskog ponasanja, u obliku “jogi letaca".

Od analogija s Bosnom treba na Kosovu svakojako bezati, ali kuda? Ako Kosovo nije “druga Bosna", onda moze biti jos samo druga Cecenija? Ima li drzavna politika smelosti da pogleda ovoj istini, sa svim njenim posledicama, u oci?

Ako cemo pravo, nije na medijima da vode politiku, nego da o njoj izvestavaju i, ako je dozvoljeno, komentarisu njene namere i posledice. Nekadasnja “sedma sila" je, svakako, nesto uznapredovala na lestvici globalnih mocnika, ali ipak ne toliko da bi odlucivala o sudbinama naroda i drzava. Moc danasnjih medija zasniva se, medjutim, na sirokoj pristupacnosti ogromnog broja cinjenica koje, posredstvom medija, stoje na raspolaganju svima - pojedincima i vladama, nasilnicima i njihovim zrtvama, trezvenima i fanaticima, Srbima i onima koji to nisu.

U doba kad svaki talentovani “haker" moze da provali najcuvanije vojne tajne Pentagona, treba biti srpski radikal - pocetnik pa verovati da se moze sakriti od sveta da su, na primer, sela oko Decana porusena. Uostalom, zvanican drzavni izvor tvrdi da nisu porusena sela, nego kuce - tvrdjave, iz kojih se pucalo na policiju. A posto tih kuca ima mnogo, a selo je malo, eto, desilo se...

Tokom cetvorogodisnjeg rata u Hrvatskoj i Bosni, u kojem, kao sto je poznato, Srbija, vesta u poslovima propagande, nije ucestvovala, drzava je, putem svojih medija, tvrdila da svet, odnekud, mrzi Srbe. Ako medijska borba za Kosovo po radikalskom receptu bude potrajala, svet ce poverovati da Srbi mrze sami sebe. A onda niko nece mariti kako ce, na Kosovu, Srbija proci.