NE JENJAVA RASPRAVA O PARAGRAFIMA KOJI UREDJUJU AKADEMSKI ZIVOT - ALI IZOSTAJE SVEOPSTI BUNT

Aktuelna vlast uspela je u svom naumu da atomizira i marginalizuje sve slobodnomislece drustvene grupe i institucije, sa SANU i Univerzitetom na celu

Rasprava o normama koje regulisu visokoskolski zivot ne jenjava ni posle proslonedeljnog prihvatanja ovog dokumenta u Skupstini Republike Srbije. Velikog odjeka ipak nema - dok predstavnici vlasti i resorni ministar uporno ponavljaju kako je donet zakon kojim se ne ukida autonomija, vec naprotiv, prosiruju prava i slobode, ali namece i odgovornost - samo mali deo akademske javnosti u prestonici ne moze da se pomiri sa nacinom na koji je usvojen Zakon o univerzitetu i njegovim glavnim odredbama. Reakcija se moze svesti na zanemarljiv otpor - jedan fakultet je proglasio generalni strajk u znak protesta, dok je jos samo nekoliko fakultetskih kolektiva glasalo za strajkove upozorenja. Pojedine visokoskolske ustanove nikako ne mogu da skupe kvorum za izjasnjavanje o bojkotu nastave, dok se neki kolektivi nisu ni okupili da raspravljaju o ovoj temi.

Nastavno-naucno vece Univerziteta u Beogradu jos nije zakazano, a ocekuje se da ce sednica biti odrzana u petak i da ce sa stupanjem na snagu novih paragrafa sa rektorske duznosti otici i dr Dragan Kuburovic. Ukoliko se to dogodi dr Kuburovic ce biti treci rektor BU koji je od ’92. do danas iz Kapetan Misinog zdanja otisao pre zavrsetka mandata. Za sada su zbog zakona svojevoljno otisla samo tri dekana, dr Marija Bogdanovic, dekan filozofskog fakulteta, dr Fedor Zdanski, dekan Tehnolosko“metalurskog fakulteta i dekan Hemijskog fakulteta dr Ivan Juranic. Neopozive ostavke potpisale su i kolege - prodekani s Filozofskog i Tehnolosko-metalurskog fakulteta.

Predstavnici vlasti na svoj nacin tumace otpor profesora i studenata u protestu - smatraju da su studenti zrtve profesora - manipulatora, koji zele na ulici, bez rada, da zastite svoje privilegije stecene u klanovima koji su “razbucani" novim propisima. Ministar prosvete najavljuje da ce do 5. jula vlada postaviti sve rektore i dekane, kao i clanove upravnih i nadzornih odbora, a da do 5. avgusta i svi zaposleni u ovim visokoskolskim ustanovama moraju da potpisu ugovor o radu i da pri tom nece biti “diskvalifikacija", odnosno revansizma aktuelnog rezima. To sto ce se sve okoncati za vreme letnjeg raspusta, naravno nema nikakve veze sa selekcijom o kojoj se govori medju zaposlenima na Univerzitetu u Beogradu.

I upravo taj, 165 clan Zakona o univerzitetu, dodao je ulje na vatru akademskom neraspolozenju, jer predvidja raspustanje visokoskolskih kolektiva i ponovni prijem u radni odnos. To za profesore formalno znaci i potpisivanje lojalnosti osnivacu, donosiocu zakona koji se u delu akademskog javnog mnjenja smatra spornim i neprihvatljivim. Najdosledniji protivnici ovih normi najavljuju da ce bojkotovati ovaj zahtev i da ce svesno ostati bez posla. Ti profesori kazu da ce uskratiti zadovoljstvo rezimu da ih oteraju s radnog mesta. Mnogi su ipak u dilemi sta da rade, a vecina sleze ramenima , baveci se naukom ili gledajuci svoja posla. Profesori - clanovi univerzitetskih komiteta JUL-a i SPS-a - podvlace da njihova partijska pripadnost nema nikakve veze sa njihovim agitovanjem za zakon i da partijska knjizica koju poseduju aktivira ideoloska osecanja samo u vreme kad nisu na redovnim fakulteskim duznostima.

Jedan od profesora rezignirano kaze da aktuelna vlast odlicno poznaje mentalitet svojih podanika, a narocito univerzitetskih profesora. Doneli su, veli ovaj nastavnik, ovakav restriktivan zakon jer su znali da nece biti mnogo onih koji ce se pobuniti protiv ponudjenih resenja. Siri otpor je, kao sto je poznato, izostao, sto je za analiticare dokaz kako je aktuelna vlast uspela u svom naumu da za vreme svoje vladavine atomizira i marginalizuje sve slobodnomislece drustvene grupe i institucije, sa SANU i univerzitetom na celu. Beogradska visokoskolska ustanova, sa slavnom prosloscu i zavidnim renomeom imala je snage i hrabrosti da se suprotstavi u nekim drugim vremenima nekim drugim reformama koje su bile u suprotnosti sa visedecenijskom tradicijom.

O tim dogadjajima pisao je i istoricar Branko Petranovic u knjizi “Okupator i Beogradski univerzitet od ’41. do ’44." Profesor univerziteta dr Gavrilo Mihaljevic povlaci paralelu izmedju ondasnje i sadasnje vlasti koja takodje izgara u “fasistoidnoj zelji da disciplinuje univerzitet u Beogradu a time i u celoj Srbiji i utvrdi autoritarnu vlast".

Pisuci o reformi univerziteta iz 1941. dr Branko Petranovic je ocenio da je tada zamisljena reforma pocivala na dijametralno suprotnim shvatanjima u poredjenju sa tradicionalnom autonomijom univerziteta. “Umesto autonomnog univerziteta, okupator i kvislinzi su nameravali da stvore dirigovani univerzitet. Svima onima koji su u fasistoidnoj verziji ’potkopavali temelje drzavnog nacionalnog zivota‘ i ugrozavali interese ’narodne zajednice‘ nije bilo mesta na univerzitetu... Meta ... napada bio je prestonicki univerzitet". Dr Petranovic takodje pise da se univerzitetski senat suprotstavio ovoj reformi. “Momenti u kojima se nalazi nasa zemlja nalazu da se kod ovako vaznih reformi postupi sa svom obazrivoscu i lagano...Senat nije stedeo Komisiju za reformu nastave koju nisu cinili profesori univerziteta... Senat se pitao da li je Komisija tako sastavljena da moze dati objektivan sud o univerzitetu?"

“Anatomskim rasclanjavanjem kvinsliskog projekta ovaj je do kraja obezvredjen i ukazano je na prave namere njegovih tvoraca. Njime nije bilo predvidjeno vece, funkcije senata su bile beznacajne (misljenja i tumacenja bez prava odlucivanja), rektor je ostao bez autoriteta i vlasti. Profesori su projektom stavljani na raspolaganje. Odredbom politickog karaktera ministar je mogao da postavi nastavnika univerziteta ad personam i bez predloga univerzitetskog saveta. Univerzitet vise nije postojao kao celina, a hijerarhijski bio rdjavo uredjen, harmonija u radu onemogucena, disciplina poremecena, autoritet univerzitetskih vlasti bio sveden na minimum. Senat je zakljucio da bi usvajanje takve reforme dovelo univerzitet na rub rasula".

“Sloboda nastave i nauke je jedina moguca osnova za naucni napredak i jedna od najdragocenijih tekovina covecanstva, zbog cega moramo zadrzati sistem autonomije Univerziteta", pisao je dr Petranovic, uz zakljucak da “otpor Univerzitetskog senata, za pouku tadasnjim i buducim generacijama, nije mogao da spreci reformu Univerziteta, ali se njegovi predstavnici nisu ustrucavali da jasno i otvoreno pokazu da se s njom ne slazu".

Profesori koji se sada ne slazu sa odredbama Zakona o univerzitetu nisu tako slozni kao njihove kolege pre pedeset i kusur godina. Smatraju da se taj dokument nece moci ni primenjivati i da ce ga vreme pregaziti. Najavljuju i tuzbu Ustavnom sudu Srbije, a kao mogucnost ne iskljucuju ni osnivanje privatnih univerziteta. Na ruku im ide i zakonsko resenje da univerzitet moze postojati i ako se sastoji samo od tri fakultetske jedinice.

O. Nikolic