Proleterska kataklizma

Zoran Radovanovic

Medju izgladnelim kragujevackim trudbenicima u poslednje vreme vri kao u loncu: bune se i strajkuju gladju “oruzari", protestuju - povremeno jos uvek, doduse - “automobildzije", “kamiondzije" i “masinovodje" (iz “Zastave-transporta"), nezadovoljni su “trgovci", sve glasnije gundjaju “beli mantili"... Da li ce sve izrazenije ogorcenje kragujevackih radnika zbog jada i bede u kojoj zive, a koja polagano silazi ispod granice podnosljivosti, da se izrodi u nevidjeni socijalni “krs i lom"?

Za sada, svi strajkovi i protesti ovdasnjih radnika zavrsavaju se pretecim upozorenjima i apelima za pomoc, upucenim na adrese rukovodstava “njihovih" propalih firmi i - Vlade od koje se, primerice, zahteva da regulise status “Namenske" ili “Zastavine" Fabrike automobila, a sto bi trebalo da predstavlja pocetak sanacije kragujevacke kataklizme. Jer, suvisno je valjda i podsecati da su “Zastavina" Fabrika automobila i “Namenska" ne tako davno predstavljale okosnicu ne samo ovdasnje, no i veceg dela srpske privrede, te da bi u nekim povoljnijim uslovima to mogle ponovo da budu.

Uvazavajuci i saucestvujuci, cak, u beznadju kragujevackog radnistva, a znajuci da su celnici (poslovodstva) ovdasnjih privrednih preduzeca uglavnom tek puki partijski izvrsioci i cuvari socijalnog mira, nesto cinicniji analiticari opskurne sumadijske zbilje bi na recene trudbenicke apele i preteca upozorenja mirne duse mogli da (se) upitaju (kao sto se i pitaju) - “a koja Vlada"?

Ovde, naime, samo jos oni najnaivniji veruju da Vlada Srbije moze da resi problem “Zastavine" Fabrike automobila. U stvari, sve i kad bi htela i umela, Milosevic-Seseljeva republicka vlada, koja Srbiju gura u sve dublju izolaciju od sveta, ne bi mogla da nadje leka za proizvodno-poslovni kolaps jedine domace autofirme. Pojednostavljeno, nema te automobilske industrije, ma koliko velika i mocna (nekada) bila koja moze da opstane u zemlji izopstenoj od sveta.

U jos goroj poziciji, cini se, nalazi se ovdasnja “Namenska" - najveca srpska fabrika oruzja i najstarije industrijsko preduzece na Balkanu - ciji radnici vec odavno ocekuju da Savezna vlada konacno odluci sta ce i kako ce s nekada mocnom “vojnom" (fabrikom). Do skora ova ocekivanja “oruzara" imala su neko realno pokrice u cinjenici da je postojala kakva-takva (Konticeva) Savezna vlada. Danas, kada vladu dvoclane jugoslovenske federacije ne priznaje, ni manje ni vise, nego citava jedna federalna jedinica, ocekivanja i nade radnika “Namenske", barem u dogledno vreme, gube svaki smisao.

Od stvarne komunikacije, na relaciji zvanicni Beograd - zvanicna Podgorica, ili Cetinje, svejedno, gotovo sigurno nece biti nista. I to ne zbog toga sto Milo Djukanovic i drugi celnici pobednicke crnogorske koalicije “Da zivimo bolje" ne vole Slobodana Milosevica, kao ni on njih. Sukob izmedju Beograda i Podgorice zasnovan je na dijametralno suprotnim politicko-ekonomskim konceptima

Posledice nece snositi samo “oruzari" i ostali kragujevacki radnici. Oni su tek prve i za sada najtransparentnije zrtve.