STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Govoreci, onomad, negde u Singapuru, kako ce izgledati Evropa u 21. veku, premijer Luksemburga rece da oseca, mada nije sasvim siguran, da ce svi delovi bivse Jugoslavije postati do kraja narednog stoleca clanovi Evropske unije, ali - "ne u narednih 20 godina". Nije pravo, kaze istinoljubivi Luksemburzanin, "buditi kod tamosnjih ljudi lazne nade".

Na pocetku rata u bivsoj Jugoslaviji, jedan drugi luksemburski politicar, ministar inostranih poslova i clan tadasnje "trojke" tadasnje Evropske zajednice, bio se proslavio izjavom da je "kucnuo cas Evrope". Kao, Evropa ce ocas dovesti u red razjarena balkanska plemena i od rata nece biti nista. Luksemburskog ministra demantovali su dogadjaji u roku od nekoliko nedelja. Oprezniji luksemburski premijer je sebi ostavio 20 godina da proverimo njegovu vidovitost, iako ovdasnja vlast vec sada cini sve da ne ostavi Luksemburzanina, nego nas, na cedilu.

Kad je, prosle nedelje, prvi put dosao u Jugoslaviju, ugledni spanski politicar, Havijer Ruperes, predsednik parlamentarne skupstine OEBS-a, docekan je uvodnikom, u "Politici", kakav ni Staljin nije "popio" u vreme Rezolucije IB-a: te otkud jos jedan Spanac, posle mrskog nam Gonsalesa, koji se onako lose pokazao priznajuci pobedu opozicije na lokalnim izborima, te zasto stalno ljudi iz Spanije svrsavaju "prljave poslove", te hoce li barem Ruperes imati snage da vidi kako su izbori u Crnoj Gori unapred falsifikovani.

Ruperes nije, naravno, smogao snage da ponisti izbore u Crnoj Gori - rekao je, naprotiv, da je Djukanoviceva pobeda cista i ubedljiva - i zato je jos jednom bio kaznjen: predsednik SRJ ga nije primio, nego ga je prepustio svom ministru spoljnih poslova, na zavrsnu obradu. Sta je Ruperes rekao ministru ne znamo, ali je u razgovoru za nas list potvrdio da je prorocanstvo luksemburskog premijera na najboljem putu da se ostvari.

On, recimo, misli da je komentar u novinama, kojim je docekan, na pocetku svoje prve misije u ovoj zemlji, nesto necuveno, "nada se da ce od ovdasnje vlade dobiti objasnjenje, iako je zapazio da je ono sto je posle imao procitati, najpre cuo, u razgovoru s gospodom Tomicem i Minicem; ne razume, kaze, kako ova zemlja misli da stekne prijatelje i medjunarodnu podrsku, dok se njena vlast ovako ponasa, niti vidi kako bi se, s takvim ponasanjem, mogla vratiti u medjunarodnu zajednicu.

Iznoseci, bez uvijanja, svoje utiske o razgovorima, koje je imao s perjanicama ovdasnjeg rezima, Ruperes nam nije otkrio nista sto i sami, o tim perjanicama, ne znamo, ali nas je upozorio da se, u Evropi i u svetu, nemamo cemu nadati, dokle god oni budu govorili u nase ime. Mi, i bez Ruperesove pomoci, nismo imali iluzija o mentalnom kapacitetu nase (spoljne) politike, za koji on veli da je ogranicen, ali smo verovali da bi elementarni nagon za samoodrzanjem kod nasih odlicnika mogao nadoknaditi odsustvo njihovog politickog vaspitanja i civilizovanog ponasanja.

Tu smo se, prema Ruperesovom svedocenju, jos jednom prevarili. Ovo sto danas vodi nasu spoljnu politiku, jos uvek misli da je Hruscov pokazao svoju diplomatsku umesnost kad je lupao cipelom po klupama u Ujedinjenim nacijama, a ne kad je povukao rakete s Kube. Vreme muzicke diplomatije, na veliku zalost nasih antibirokratskih revolucionara, proslo je, a mi ni nuklearnu bombu jos nismo napravili.

A kad smo kod Spanaca, koje nasa vlast, odnekud, ne voli, nije naodmet napomenuti da nam se jos jedan Spanac vrzma oko kuce: taj se zove Solana, i rukovodi firmom koja se specijalizovala za zemljane radove - gde oni prodju, tu trava ne raste. Njega nikako ne bi valjalo ljutiti i zato - Servantesa u sake, gospodo na vlasti, kad vec od Domanovica nista naucili niste.