ZANEMARIVANJE PSIHOFIZICKOG RAZVOJA DECE U SRBIJI

Dr sci. Ivan Zdanski

U cilju i zadacima osnovnog vaspitanja i obrazovanja nedvosmisleno je postavljeno da “svi cinioci osnovnog obrazovanja i vaspitanja duzni su da doprinose svestranom razvoju licnosti, negovanju i razvijanju individualnih sklonosti, sposobnosti i interesovanja svakog ucenika, razvitku intelektualnih, drustvenih, moralnih, estetskih i drugih svojstava svestrane, slobodne stvaralacke licnosti"...

Svoju nastavnu obavezu, poucavanje u kome ucenik usvaja nova znanja, vestine i navike ucitelji realizuju delimicno; kada su u pitanju nastavni sadrzaji koji uticu iskljucivo na intelektualnu komponentu licnosti deteta u celosti, kada je u pitanju psihofizicka komponenta deteta - nikakvo! To predstavlja direktno nepostovanje nastavnog plana i programa, neizvrsavanje zakonskih obaveza.

Prema zvanicnim podacima, u Republici Srbiji se ne realizuje svake godine vise od 1,5 miliona casova fizickog vaspitanja u mladjim razredima osnovne skole. Neophodno je napomenuti da su ti casovi placeni, a neodrzani! Lako je izracunati materijalnu stetu koja se nanosi drustvu. Suma naplacenog a neizvrsenog rada je znacajna ali u odnosu na stetne posledice po psihofizicki razvoj dece, materijalna steta je zanemarljiva. Propusti i neaktivnost na psihofizickom razvoju, na uskracivanju prava dece na kretanje, vezbanje i igru, ne mogu se vise nadoknaditi.

Savremena znanja iz medicine, posebno kada su u pitanju kardiovaskularne bolesti, ukazuju da se koreni smetnji i oboljenja u zrelom dobu nalaze u najranijoj mladosti, u detinjstvu, kada se organizam ne pripremi za napore koje savremeni zivot zahteva. Nedovoljno kretanje i nedostatak misicne aktivnosti narocito su opasni za organizam koji raste. Naucno je dokazano da stalne fizicke aktivnosti pozitivno uticu na kognitivni i konativni razvoj dece i citav niz pozitivnih promena u bio-psiho-socijalnoj strukturi. Akceleracija, u sustini pozitivna pojava, nosi sa sobom i negativne crte. Lekari su konstatovali da se pored poboljsanja fizickog razvoja sve vise primecuje i stanje pre bolesti, narusavanje normalnog bioloskog razvoja. Glavni uzrok tome je hipodinamija - nedostatak kretanja i fizickih aktivnosti. Posledice su: atrofija misica (deformiteti i poremecaji rasta", deo muskulature zamenjuje masno tkivo, dolazi do gubitka belancevine u organizmu. Neredovno i malo kretanja izaziva promene i u funkcionalnom stanju kardiovaskularnog sistema. Dete sve duze “vezano za stolicu" oko osamdeset odsto budnog stanja provodi sedeci; sa snom, to je vise od osamnaest sati dnevno. A ucitelji i ono malo casova, sto je predvidjeno za psihofizicki razvoj deteta, ne odrzavaju! U mladjim razredima osnovnih skola u Republici Srbiji nastavu pohadja oko 500.000 ucenika. Njihov pravilan psihofizicki razvoj, njihovo sadasnje i buduce zdravlje je indirektno u rukama ucitelja, koji svojim neradom na podrucju fizickog vaspitanja u znatnoj meri svesno doprinose nezadovoljavajucem razvoju najmladjih.

Hipodinamija se sve vise siri, najstrasnije je sto se prema hipodinamiji pocinjemo odnositi kao prema sasvim normalnoj pojavi. Stavise “ljubav prema hipodinamiji" pocinjemo da negujemo i kod svoje dece, od prvih godina zivota.

Skola ne privlaci decu, ne predstavlja radost za njih, oni “beze od skole", ona im je teret. “Zar mesto gde deca sticu znanje i gde provode najlepsi deo svojih mladih godina nije takodje neka vrsta zatvora?" - pita se Langran, i dodaje: “Bez slobode, s nametnutim zadacima, i odlukama svemocnog ucitelja cija je duznost da neposredno sudi."

Sve izrazenija agresivnost dece zabrinjava nas. Korene ovoj pojavi moramo traziti, izmedju ostalog, i u ogranicavanju kretanja dece, u njihovom prinudnom visecasovnom statickom opterecenju organizma, u “eksploziji" snage.

“Podrucje fizickog i zdravstvenog vaspitanja u celini se ostvaruje, s tim sto se fizicko vaspitanje ne ostvaruje u odredjenoj meri u nizim razredima osnovne skole" (citat je iz izvestaja zamenika ministra prosvete.)

U velikom broju skola vreme koje je predvidjeno za fizicko vaspitanje korisceno je za maternji jezik i matematiku. Neophodno je podvuci da se radi o 114 casova u prvom razredu, isto toliko u drugom i trecem i 76 casova u cetvrtom razredu, ukupno 418 casova! Veoma cesti su primeri kaznjavanja dece s neodrzavanjem casa vezbanja; “nema fiskulture, bili ste nemirni na casovima", nova je “pedagoska mera". Clan 32. Konvencije o pravima deteta (dokument na koji se poziva Savez ucitelja Jugoslavije) decidirano kaze: “Drzave potpisnice priznaju pravo deteta da bude zasticeno od ekonomskog iskoriscavanja i od obavljanja bilo kog posla koji bi mogao da bude opasan ili bi ometao skolovanje deteta ili bi bio stetan po zdravlje ili za fizicki, dusevni, moralni ili drustveni razvoj deteta."

Naplacivanje neodrzanih casova vezbanja dece je indirektno ekonomsko iskoriscavanje dece. Ako nastavnici strajkuju zbog svojih primanja, ne drze casova, smanjuje im se plata, a ucitelji koji konstantno ne drze casove fizickog vaspitanja primaju pune plate! Na osnovu brojnih analiza realizacije programskih sadrzaja u mladjim razredima osnovne skole, narocito casova fizickog vaspitanja dece, tacnije odsustva bilo kakve planske i sistematske nastavne aktivnosti, ne moze se iskljuciva odgovornost prebaciti samo na ucitelje. Za veoma ozbiljno stanje oni snose svakako najvecu odgovornsot ali isto tako treba prozvati direktore i pedagoge u osnovnim skolama, nadzornike u okruzima a stanje tolerise i Ministarstvo prosvete.

U svakom drustvu, koje nije zaokupljeno sobom ili koje se ne zadovoljava spoljnim efektima (TV, stampa) podaci o zdravstvenom stanju dece (sve veci broj telesnih deformiteta, nesposobnosti i drugo) i psihofizickom razvoju kao i upozorenja strucnjaka iz medicine bili bi znak za uzbunu.

Clan 19. Konvencije o pravima deteta glasi: “Drzave potpisnice ce preduzeti odgovarajuce zakonske, administrativne, socijalne i obrazovne mere za zastitu deteta od svih oblika fizickog ili mentalnog nasilja, povredjivanja ili zlostavljanja, zapustanja ili nemarnog postupka, maltretiranja ili eksploatacije, ukljucujuci seksualno zlostavljanje dok je pod brigom roditelja, zakonskih zastupnika ili bilo koje druge osobe koja se brine o detetu." Dok je dete u skoli, ucitelji su osobe koje se brinu o detetu, oni su lica koja odgovaraju za “fizicko nasilje, zapustanje ili nemarne postupke".

Kanadski sociolog R. Malina je ’88. godine napisao “Problem je u tome sto deca nemaju pravo glasa." Nobelovac Ivo Andric je govorio: “Nas su ucili u detinjstvu kako se docekuje i prima zivot i sve ono sto on donosi i namece, kako se covek odrzava u tom zivotu, izbegavajuci nemir duha i tela i sve rizike i stete, kako se podnosi bolest i svako drugo zlo i, najzad, kako se docekuje smrt kojom svaki zivot zavrsava. U stvari ucili su nas kako da se zivot preboli, prekuzi kao bolest a ozdravljenje nadje u smrti. Da, tome su nas ucili, a ne kako se borbom postaje jedno sa zivotom i kako se ljudski nastaje u njemu."

(Autor je profesor fizicke kulture)