TRI DECENIJE OD STUDENTSKIH DEMONSTRACIJA U BEOGRADU (4)

Djuro Kovacevic: Najveci znacaj bunta generacije ’68. jeste u ideji samostalnosti coveka, o vrednosti nepotkupljivog misljenja i autonomiji u odnosu na strukture politicke moci. Svetozar Stojanovic: Kada u komunizmu dodje do demonstracija, tuce s policijom i strajka, to je - osporavanje sistema u praksi. Bora Kuzmanovic: To nije bilo potpuno osporavanje socijalizma, vec insistiranje na delimicnoj promeni sistema

Vera Didanovic

Sezdeset osma danas vise nije u modi. Posle poduzeg perioda u kome je studentski bunt inspirisao stvaranje u razlicitim oblastima umetnosti, “sezdesetosmasi" su se iselili u ne narocito popularan mit, a romaniticne reminiscencije na vrelu junsku nedelju sve vise ustupaju mesto kritikama zbog zalaganja za utopijski socijalizam i izostanka zahteva za politicki visepartizam.

Verovatno zbog takvih kritika, jedan broj ucesnika protesta danas vise ne zeli da se seca junskih dogadjaja i da otvoreno o njima govori. S druge strane, ipak, postoje misljenja da je ta prva velika posleratna pobuna u Jugoslaviji bila, zapravo, usmerena protiv autoritarizma, te da se, zato, o ’68. s pravom moze govoriti kao o godini u kojoj je nastalo kriticko misljenje u “Titovoj Jugoslaviji".

- Bunt je nastao u vreme kada je socijalizam smatran alternativom u vodecim intelektualnim i mnogim politickim krugovima ne samo na prostoru tadasnjih socijalistickih drzava ili lagera, vec i u takozvanim slobodnim drustvima i u zapadnim demokratijama - podseca Djuro Kovacevic, sezdesetosmaski predsednik Saveza studenata, a danas direktor Instituta za evropske studije.

Pogled s distance

- Za koga bi tada mogao biti privlacan koncept gradjanskog drustva kao kapitalistickog drustva, kada je najveca sila koja je pripadala tom tipu drustvenog uredjenja vodila brutalan rat protiv jednog naroda u Vijetnamu?

- Danas ljudi kad govore o 1968, govore o parolama, pa kazu da je bila samo jedna ili dve parole o slobodnim izborima, pa nije bilo parola o gradjanskom drustvu...Naravno da nije, jer nije ni moglo da bude - izricit je Svetozar Stojanovic, jedan od profesora izbacenih sa univerziteta zbog sezdesetosmaskih aktivnosti, a danas direktor Instituta za filozofiju i drustvenu teoriju. Profesor Stojanovic istice da “kada u okviru onoga sto se zove komunizam dodje do demonstracija, tuce sa policijom i strajka, to je onda potpuno van sistema - to je osporavanje sistema u praksi".

Nesto je blaza ocena Bore Kuzmanovica, jednog od ucesnika bunta, danas profesora socijalne psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. “To nije bilo potpuno osporavanje projekta socijalizma, nego insistiranje na realizaciji i delimicnoj promeni koncepcije, odnosno pojacavanju nekih elemenata kojih u postojecoj koncepciji nije bilo dovoljno", kaze Kuzmanovic.

Prema njegovom misljenju, studentski bunt je imao dva osnovna uporisna momenta. Prvi je zahtev za demokratizacijom drustva, artikulisan kao zahtev za vecom unutarpartijskom demokratijom i razvojem samoupravljanja u okviru jednopartijskog sistema. “U granicama toga sto je bilo moguce, studenti su zahtevali vece gradjanske slobode", kaze Kuzmanovic, isticuci da je rec o vremenu u kome je “najgora optuzba koju je bilo moguce izreci, veca cak i od optuzbe da ste kritikovali Tita, bila - da ste za visepartijski sistem".

Drugi “uporisni momenat" o kome Kuzmanovic govori, bio je studentsko insistiranje na socijalnoj pravdi. Zbog takvog zahteva, u najvecoj meri, protest je kritikovan kao “ultralevicarski" i “retrogradni", podseca nas sagovornik i dodaje da bi se “na socijalnim razlikama mozda manje insistiralo da su mladi ljudi bili uvereni da su one plod rada, a ne privilegija".

A Svetozar Stojanovic jos kaze: “Desilo se nesto sto je prenerazilo rezim koji je uobrazavao da je toliko razlicit od rezima u istocnoj Evropi i SSSR i da zbog toga u svetu ima izuzetno povoljan polozaj. Partija se bila podelila. Hvatali su se za gusu - jedni su hteli vojsku, a drugi ne. Videlo se ko je do kraja brutalan, a ko ce sprovesti sve uz minimum nasilja, ali i uz grizu savesti".

“Budimo realni, trazimo nemoguce"

Gledano po zahtevima, ’68. nije bila uspesna, jer ni jedan od njih nije bio ispunjen, kaze Bora Kuzmanovic. Ipak, prema njegovom misljenju, sezdesetosmaska tvrdnja da je raskorak izmedju realnosti i ideala daleko veci nego sto je rukovodstvo bilo spremno da prizna, predstavljala je osnov za dalje radikalizacije u narednim pobunama.

- Ljudima je prirodno da najpre traze realizaciju ideja, pa tek kada se prodje kroz vise konflikata u kojima se pokaze njihova neostvarivost, od takvih ideja odustanu. Posto nije uspela varijanta sa “socijalizmom sa humanim likom", pocele su se javljati ideje da mozda nesto nije u redu ni sa samim projektom, pomislilo se da je to utopija, kaze Kuzmanovic i zakljucuje da je “posle 1968. ojacala ideja da nema nacina da se problemi rese, vec da je potrebno napraviti alternativne pokrete i institucije".

(nastavice se)