FELJTON TITO (9)

Ovacije u Pragu 9. avgusta 1968. godine. I Causesku podrzao “Prasko prolece". Narod nije mogao da zaustavi sovjetske tenkove. Kraj sna o tolerantnom socijalizmu. Nastavak pokreta nesvrstavanja...

Nisu stvari isle tako dobro u Cehoslovackoj. Predstavnici komunistickih partija Sovjetskog Saveza, Bugarske, Madjarske, Poljske i Istocne Nemacke sastali su se 15. jula u Varsavi i uputili pismo Dubceku i Komunistickoj partiji Cehoslovacke. Medju ostalima potpisali su ga Kadar za Madjarsku, Gomulka za Poljsku, Ulbriht za Istocnu Nemacku i Breznjev, Kosigin i Podgorni za Sovjetski Savez. “Mi se ne mesamo... u mere koje su usmerene na poboljsanje... razvoja socijalisticke demokratije", ali “mi se ne mozemo saglasiti sa neprijateljskim silama koje prisiljavaju vasu zemlju da napusti put socijalizma preteci da ce otcepiti Cehoslovacku od socijalisticke zajednice. Ovo pitanje ne tice se vise samo vas". U vreme kada americki imperijalizam vodi “svoj zlocinacki ratu u Vijetnamu" i podrzava “izraelske agresore na Srednjem Istoku", oni su pozvali cehoslovacku Komunisticku partiju da pobedi “snage kontrarevolucije" u Cehoslovackoj. Tito se nije suprotstavio ovim tvrdnjama, ali nije prihvatio da je “Prasko prolece" kontrarevolucija.

Breznjev i Dubcek sastali su se 29. jula u Breznjevljevom vozu kod mesta Cierna-nad-Tisou na cehoslovacko-sovjetskoj granici. Pretnja od sovjetskog napada kao da je bila oslabila. Tito je stigao u Prag 9. avgusta. Dobio je velike ovacije od ogromnih masa ljudi koji su se skupili na ulicama da ga pozdrave. Zadao im je cvrstu rec za svesrdnu jugoslovensku podrsku njihovom novom demokratskom obliku socijalizma. Za njim je u Prag 13. avgusta dosao predsednik Rumunije Causesku. Causesku je takodje snazno podrzao Dubceka i “Prasko prolece".

Dvadesetog avgusta Sovjetska armija je nocu napala Cehoslovacku; s njom su umarsirale i simbolicne snage poljskih, madjarskih i bugarskih trupa. Narod Cehoslovacke izasao je na ulice, bilo je na hiljade i hiljade ljudi, ali nije mogao zaustaviti sovjetske tenkove. Dubcek i komunisticki rukovodioci odvedeni su u Moskvu i nije im dozvoljeno da se vrate u Prag sve dok se ne potcine svim sovjetskim zahtevima. Zapadne sile su protestovale, ali nisu preduzimale nikakvu akciju. Skoro sve vanblokovske komunisticke partije u svetu, cak po pravilu krotke francuska i italijanska partija, osudile su invaziju. Ho Si Min sebi nije mogao dozvoliti da se protivi Sovjetskom Savezu, koji ga je snabdevao protivavionskim raketama da brani Hanoj od americkih vazdusnih napada, ali Mao Cedung i Causesku ostro su osudili sovjetsku akciju.

Niko od njih nije reagovao tako ostro kao Tito. Uvece 21. avgusta Izvrsni komitet Saveza komunista Jugoslavije osudio je sovjetsku invaziju na Cehoslovacku, a sledeceg dana Tito je odleteo u Bukurest da o ovoj situaciji diskutuje s Causeskuom. Cim se vratio u Beograd, njegov govor jugoslovenskom narodu emitovan je preko televizije. Osudio je sovjetsku invaziju na Cehoslovacku i njihovo unistenje Dubcekove “napredne revolucije" i to je uporedio sa Staljinovom akcijom protiv Jugoslavije 1948. Upozorio je narod da i Jugoslaviji preti sovjetska invazija, ali “mi cemo znati kako da branimo i zastitimo nezavisnost Jugoslavije sa svim nasim sredstvima bez obzira s koje strane dolazila pretnja". Vlade zapadnih zemalja smatrale su da je preuvelicao opasnost zato sto Breznjev nicim nije pokazivao neprijateljstvo prema Titu, a Sovjetski Savez nema zajednicku granicu sa Jugoslavijom. Ali, Tito je verovao, ili je tek rekao da veruje, da Sovjetski Savez moze napasti Jugoslaviju preko Rumunije i prvo slomiti Causeskua, a onda i njega. Apelovao je na muskarce i zene od osamnaest do sezdeset pet godina da stupe u partizanske odrede.

Odziv naroda bio je velik, a antiruske demonstracije odrzane su svuda u Jugoslaviji. Neki ljudi su verovali da je Tito reagovao tako ostro ne zato sto se bojao sovjetske invazije na Jugoslaviju vec da bi ucinio vise nego verbalni protest protiv Breznjevljeve politike u Cehoslovackoj. Drugi su mislili da se on nada kako ce svest o sovjetskoj pretnji nacionalnoj nezavisnosti dovesti do zavrsetka studentskih nemira u Jugoslaviji. Sovjetski Savez je ljutito reagovao na proteste u Jugoslaviji i Rumuniji. Sovjetski ambasador u Bukurestu i Beogradu razgovarali su sa Causeskuom i Titom pretecim izrazima. To je uspelo kod Causeskua i rumunska stampa ublazila je kritiku napada na Cehoslovacku. Ali kod Tita to nije uspelo. Rekao je sovjetskom ambasadoru da nece da slusa pretnje i naredio mu da izadje iz sobe.

Sovjetska akcija 21. avgusta 1968. bila je porazavajuci udarac za Titove nade. Ta akcija unistila je ono sto je mozda bio poslednji izgled za izgradnju tolerantnije vrste socijalizma, u koji je Tito verovao, i za izbegavanje pobede kontrarevolucije u Istocnoj Evropi i Sovjetskom Savezu, i bar za privremeni povratak na kapitalizam tamo posle dogadjaja od 1989. do 1991. No, ostvaren je napredak prema dostignucu jednog drugog Titovog velikog cilja - miroljubivoj koegzistenciji izmedju socijalistickih i kapitalistickih drzava. Ricard Nikson postao je predsednik Sjedinjenih Drzava 1969. Nikson se vec kao mladi senator procuo svojim zestokim napadima na komuniste, ali kao predsednik upustio se u politiku zblizavanja kako sa Sovjetskim Savezom tako sa komunistickom Kinom. Posetio je Mao Ce Tunga i Breznjeva i primio Breznjeva u Vasingtonu. Takodje je posetio Tita u Beogradu u septebru 1970. Tri godine pokusavao je da dobije rat u Vijetnamu, ali 1972. saglasio se da povuce trupe Sjedinjenih Drzava. Posle toga Vijetkong je bez mnogo teskoca pregazio Juzni Vijetnam, a 1975. ceo Vijetnam bio je komunisticka drzava. Naser je umro 1970, ali Tito je nastavio svoju politiku podrske Egiptu. Jedan drugi rat izbio je 1973, i to izmedju Izraela i susednih arapskih zemalja. Ovoga puta Izrael je teskom mukom pobedio. U toku rata Tito je ponovo pruzio podrsku Egiptu i arapskim drzavama, a odobrio je pravo sletanja u Jugoslaviju sovjetskim avionima koji su prevozili vojnu pomoc Egiptu i Siriji. Posle nekoliko nedelja medjunarodne napetosti nastavljeno je sa popustanjem zategnutosti u hladnom ratu.

Tito se drzao svog programa prijateljstva i sa Sovjetskim Savezom i sa Sjedinjenim Drzavama, i sa njihovim saveznicima. Posle smrti Mao Cedunga 1976. sprijateljio se s komunistickom Kinom. Nastavio je svoja putovanja u inostranstvo, u sve delove sveta, i primao sefove drzava i druge ugledne posetioce u Beogradu i na Brionima. U februaru 1970. sestra engleske kraljice, princeza Margareta, koja ga je tako ocarala kad ju je upoznao u Londonu 1953, posetila ga je na Brionima sa svojim muzem erlom Snoudonom, a u oktobru 1972. kraljica Elizabeta II i vojvoda od Edinburga dosli su u Beograd. Najtesnje veze odrzavao je s drzavnicima nesvrstanih zemalja. Nakon Konferencije nesvrstanih zemalja u Beogradu 1961, sledile su konferencije u Kairu 1964, U Lusaki 1970, u Alziru 1973, u Kolombu 1976. i u Havani 1979. Dvadeset pet nesvrstanih zemalja poslale su svoje delegate u Beograd, ali osamnaest godina kasnije broj nesvrstanih zemalja koje su poslale svoje delegate u Havanu popeo se na devedeset dve.

Na svim ovim konferencijama Tito je trazio medjunarodno popustanje zategnutosti, kraj hladnog rata, zabranu i unistenje nuklearnog oruzja i kraj kolonijalizma i rasizma i ekonomsku pomoc zemljama u razvoju Treceg sveta. Iznad svega zeleo je da spreci rat, posebno nuklearni rat. “Ja sam uvek bio protiv rata", rekao je u jednom intervjuu u Kolombu 1976. - “i za miroljubivo resenje svih problema". Upravo kao sto sam podrzavao, kao komunista, ono za sto sam se borio celog svog zivota, tako sam i ovde ubedjen da covecanstvo treba da se organizuje na jedan drukciji nacin".

On je bio inspiracija vodjama narodnooslobodilackih pokreta Afrike. U poslednjim godinama Titovog zivota Robert Mugabe dosao je na vlast u Zimbabveu posle mnogo godina gerilskog ratovanja protiv Jan Smitove vlade belih naseljenika. “Od Tita sam dobijao inspiraciju dok sam trazio najbolji put da krenem i kada sam donosio presudne odluke u toku nase oslobodilacke borbe", kazao je Mugabe. “Cesto sam razmisljao sta bi Tito ucinio u tom trenutku". A Tito, sa svoje strane, smatrao je da Evropa treba da se okrene Africi i nerazvijenom svetu za inspiraciju.

Sutra: Obuzdavanje Hrvata