STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Svi se slazu, i ovde i u svetu, da Djukanovicu niko toliko nije pomogao kao Milosevic. I svi ocekuju od Djukanovica da sad smeni Milosevica. Hajte, molim vas. Zar da se odrekne usluga najboljeg PR- menadzera svoje politike ?

I da je, pocem, smenjivanje Milosevica moguce, a trenutno nije, crnogorska nova vlast bi ovom prenagljenom smenom propustila priliku da pokaze zasto je politika, ciji je zastitini znak Slobodan Milosevic, postala neodrziva. Da bi u tome uspela, ona ovoj politici mora pruziti sansu da se dokaze u doslednom osporavanju svake inicijative koja stremi promenama i ukupnoj liberalizaciji drustva. Kad je, u svoje doba, smenjivalo s partijske funkcije danasnjeg celnika Albanaca s Kosova Mahmuta Bakalija, on nije zurio s ostavkom, govoreci da “ostavku treba odraditi". U ozbiljnoj politici to bi moralo biti pravilo: nema odlaska dok i poslednjem kafanskom politickom kibiceru ne postane jasno da je ostanak nemoguc.

Djukanovicu i njegovim reformistima predstoji period dugog i upornog manevrisanja u jugoslovenskim vodama. Ubedljivom pobedom kod kuce stekli su priliku da kontrolisu sta se radi po Jugoslaviji, ali ne i da odvec na to uticu. Ali, ako ne bude pronasao neki modus vivendi s crnogorskim reformistima, ni Milosevicu ne preostaje bogznasta, nego da “zamrzne" saveznu drzavu, a s njom i svoju funkciju, pre nego sto ostane bez oboje. I da, posle onolikih godina ujedinjavanja svih Srba i njihovih zemalja, udje u istoriju kao “Slobodan bez zemlje".

Blokada savezne drzave, medjutim, ne odgovara nikome ko ima neke ideje sta bi poceo s njom, a crnogorski reformisti su se izjasnili za “novi pocetak". Na njima je da zaspu ostatak Jugoslavije konkretnim predlozima i inicijativama, da bi svima nama razjasnili osnovnu dilemu: da li Jugoslavija postoji zbog nekoliko hiljada cinovnika, na celu sa saveznim premijerom i njegovim predsednikom, ili zbog gradjana Srbije i Crne Gore, koji u Jugoslaviji, i preko nje, mogu dobiti ono sto im u njihovim republikama izmice. Recimo, ulaznicu za Evropu i svet.

Najkraci put u svet vodi, i dalje, preko Kosova. Sve ide na to da Kosovo moze biti unutrasnja stvar Srbije samo ukoliko je, u isti mah, stvar Jugoslavije. Ukljucivanje Djukanovica u rasplet kosovske drame bice prvi znak Miloseviceve spremnosti da prizna rezultate izbora u Crnoj Gori i vestine da s jednim pobednikom podeli sopstveni poraz na Kosovu. Drugi korak ce biti pristajanje na Djukanovicevo navaljivanje da se ovde ponovo pojavi Gonsales, makar se i ne zvao tako.

U taj cas pocinje vruca proba otpornosti koalicije radikala i socijalista. Ne treba se mnogo cuditi ako oba koaliciona partnera budu pokusala, krisom jedan od drugoga, da se sporazumeju s Djukanovicem. Tu su Miloseviceve sanse vece, ali i rizik od vanrednih izbora u Srbiji koje bi mogli izazvati prevareni radikali, nije mali. Spasavajuci Jugoslaviju, sa sobom na celu, Milosevic bi mogao izgubiti Srbiju - ono sto je lepo pocelo i jos lepse trajalo, moglo bi se radikalski zavrsiti. Uostalom, radikali su zato i izmisljeni da pokazu kako izgleda levica u superlativu.

Posto je osvojio Crnu Goru, Djukanovic je na potezu u Jugoslaviji, a samim tim i u Srbiji. Ako nijedna od njegovih inicijativa ne uspe do kraja godine, sresce se kod O.K. Budzeta. Tu nema vrdanja: ako se savezni budzet ne usvoji u oba veca posle tri meseca usaglasavanja, slede vanredni izbori. Odbrojavanje za cetvrtu Jugoslaviju je pocelo. Nje ce biti odsad, pa za godinu dana, ili ce ova, treca Jugoslavija, biti poslednja ruzna uspomena Srbije i Crne Gore.