Krunski dokaz kvaliteta

Pise: Stojan Cerovic

Ima neceg logicnog i zakonitog u ovoj sinhronosti inace sasvim razlicitih zbivanja na Kosovu i u Crnoj Gori. Kao da se dodiruju pocetak i kraj jedne avanture i jedne karijere. Sad se konacno otkriva, i za one koji nisu hteli da veruju ni rodjenim ocima, da je Milosevic pre deset godina, na samom pocetku, podvalio Srbima. Njegova diploma narodnog spasioca bila je falsifikat. Naravno, kao kod svake takve podvale, kljuc uspeha je u lakovernosti, u zelji prevarenih da ih neko vara.

Falsifikat je bio sasvim nevest, ali nikome nije bilo do proveravanja. Prvi njegov veliki uspeh bio je resenje kosovskog problema i ujedinjavanje Srbije. Posle je jos izveo Antibirokratsku revoluciju, spasao Jugoslaviju, zastitio Srbe van Srbije, sacuvao Srbiju od rata, zaustavio kriminal, obezbedio svedski standard i sad je, evo, sredio i Crnu Goru. Vecina ovih postignuca su nepopravljiva.

Kosovo se, dakle, vraca kao uvecan i neresiv problem, a Crna Gora pojavljuje se kao poslednji, krunski dokaz kvaliteta ovog vodje i drzavnika. Ali, u samoj Srbiji ovo cudo od coveka sasvim je nezamenljivo i evo bas sad je u velikom poslu resavanja univerzitetskih problema. Univerzitet je, naime, vazna ustanova, posebno ovaj u Beogradu, a i sam Beograd je, valjda, najvrednije sto je Srbiji ostalo od bivse Jugoslavije.

Milosevic je, dakle, razumeo da u Beogradu ima mnogo toga sto valja dovesti u red, kao i sve prethodno. Primetio je da su se profesori opustili, a on zna da je za njih najbolje kad se boje vlasti, jer to podstice slobodnu misao i inventivnost. Za visak dostojanstva od kojeg takodje Univerzitet pati, pobrinuce se radikali, Seselj i Nikolic koji znaju kako se govori s tom elitom, s tima sto bi da budu fini.

Beograd je, po svoj prilici, Milosevicev poslednji ratni cilj. Zadatak nije lak, jer je protivnik zilav, iskusan i ume da se pretvara i maskira u prijatelja. Zato je strateski ispravno odabran Univerzitet i jos posebno fokusiran Filozofski fakultet kao provereno jezgro otpora. Ako mu podje za rukom da otud izbaci nekoliko profesora, moci ce da kaze da nije ziveo uzalud. Smatrace da se pokazao dostojnim svog velikog prethodnika i uzora. Ali, naravno, to ni iz daleka jos nije izvesno. Poneki od tih profesora hoce da se ritne, a i studenti se okupljaju. Mozda ih je malo, ali njemu ni ne treba mnogo. Dovoljno se nahvatao straha od prosli put. Vise ni ne veruje kad mu kazu da je to sad zbilja samo sacica.