“Dole princevi socijalizma"

Rat u Egiptu i prekid odnosa s Izraelom. Tito u Moskvi na tajnom sastanku komunistickih rukovodilaca. Naser preti samoubistvom, a Tito ga umiruje. “Prasko prolece" i studentski nemiri u Beogradu. Titov govor preko televizije kao carolija...

Od arapsko-izraelskog rata i anglo-francuske intervencije u Egiptu 1956, u Egiptu su bile stacionirane mirovne snage Ujedinjenih nacija sa zadatkom da razdvajaju Egipcane od izrealskih snaga. U prolece 1967. Naser je naredio da snage Ujedinjenih nacija napuste Egipat, a nakon sto su se one povinovale, izvrsio je otvorene i upadljive pripreme da napadne Izrael.

Tito je uvek s naklonoscu gledao na arapsku borbu protiv Izraela, ali je Nasera odlucno savetovao da ne pocinje rat, a Breznjev i sovjetska vlada su se slozili s ovim savetom. Naser se nerado saglasio da ne pocne rat, ali Izraelci, videci njegove pripreme i ocekujuci neposredan napad, odlucili su da izvrse preventivan udar. 5. juna 1967. grunuli su na Naserove snage, unistili skoro celo njegovo ratno vazduhoplovstvo i razbili mu armiju u sestodnevnom ratu. Tito i Breznjev okrivili su Sjedinjene Drzave za ovu izraelsku agresiju. Osecali su se vrlo uvredjenim sto Sjedinjene Drzave nisu sprecile Izrael da napadne Egipat, a oni su sprecili Egipat da napadne Izrael.

Cim je rat poceo, Tito je od Breznjeva trazio da Naseru pruzi svu mogucu pomoc osim ratne akcije. Breznjev je pristao da Egiptu avionima salje vojnu pomoc, a Tito je ponudio da sovjetskim avionima omoguci usputno sletanje u Jugoslaviji. Izvesna kolicina pomoci bila je poslata na ovaj nacin, ali to nije sprecilo Izraelce da zauzmu znacajan prostor egipatske teritorije i druge arapske teritorije i da vise nego udvostruce teritoriju izraelske drzave. Tito nije mogao nista da ucini osim da prekine diplomatske odnose s Izraelom.

Poslednjeg dana sestodnevnog rata u Moskvi je odrzan tajni sastanak rukovodilaca komunistickih partija Sovjetskog Saveza i Istocne Evrope. Tito je avionom odleteo u Moskvu u drustvu ministra spoljnih poslova Koce Popovica i generala Jovanica. Cim su stigli, otisli su pravo u Kremlj na sastanak koji je poceo u ponoc, na kojem su raspravljali o situaciji stvorenoj arapskim porazom. Breznjev i Kadar obratili su se Titu i trazili da podnese izvestaj o ratu, u koji je upetljan “vas nesvrstani blok". U toku sastanka Breznjev je primio telefonski poziv od sovjetskog ambasadora u Kairu; on je javio da je Naser ocajan i preti da ce pociniti samoubistvo.

Tito ih je sve bodrio da ostanu pribrani. Rekao je da poznaje Arape; oni se lako uzbude, a komunisticki lideri ne bi trebalo da donose nikakve nagle odluke, dok on ne obavi telefonski razgovor s Naserom. U dva sata posle ponoci otisli su u drugu sobu na pice i Tito je telefonirao Naseru i uspeo da ga umiri. Ostali lideri trazili su od Tita da upotrebi svoj uticaj da obuzda Nasera, ali Tito nije zeleo da to ucini. “Zasto da ja uticem na Nasera?", rekao je. “On zna sta radi."

Tito se Sovjetskom Savezu priblizio preko sestodnevnog rata, ali je jugoslovensko-sovjetsko prijateljstvo pretrpelo ozbiljan uzmak 1968, u godini revolucije. Jedna od poslednjih komunistickih zemalja koja je osecala dejstvo destaljinizacije bila je Cehoslovacka, ali je postepeno odmrzavanje pocelo 1965, kada je konzervativni staljinista Novotni uklonjen iz rukovodstva. Komunisti koji su posle sudjenja Slanskom i drugima bili pogubljeni kao titoisti posmrtno su rehabilitovani, i dozvoljena je izvesna sloboda.

Aleksandar Dubcek postavljen je 5. januara 1968. za generalnog sekretara cehoslovacke komunisticke partije i pokrenuo je pokret koji je postao poznat kao “Prasko prolece". Talas odusevljenja sirio se celom zemljom. Dubcek i njegovi glavni saborci bili su komunisti, pa nisu napadali Sovjetski Savez; ipak, u novoj atmosferi slobode neki knjizevnici otisli su isto tako daleko kao Djilas u kritikovanju Sovjetskog Saveza i socijalizma i objavljivali su clanke zbog kojih bi u Jugoslaviji bili uhapseni i izvedni pred sud. Vec pocetkom marta sovjetska stampa je ostro napadala Dubceka i novu vladu u Cehoslovackoj.

Tito je odmah shvatio znacaj dogadjaja u Cehoslovackoj i opasnosti od njih. U aprilu je odleteo u Moskvu da o toj situaciji diskutuje sa Breznjevim. Ozbiljno mu je savetovao da ne upotrebljava silu kako bi slomio Dubceka i ugusio Prasko prolece. Ukazao je na to da je situacija potpuno drukcija od krize u Madjarskoj 1956. U Pragu ne lincuju komuniste, a sam pokret tamo nije kontrarevolucija. Breznjev je uverio Tita da on ne planira nikakv napad na Cehoslovacku, i cetiri meseca nije preduzeo nikakvu drasticnu akciju.

Ipak, 1968. godina, kao i godina 1848, bila je godina revolucija i revolucionarno raspolozenje medju studentima prosirilo se od Praga do Pariza i od Pariza do Beograda. U maju su izbili nemiri na Beogradskom univerzitetu. Studenti su demonstrirali protiv porasta cena i zahtevali vece stipendije i smenjivanje krutih, konzervativnih profesora. Svoje zahteve prosirili su na opsta politicka pitanja koja nisu imala nikakve veze s Univerzitetom, protestovali su protiv privilegija birokratije i partijskog rukovodstva i zahtevali vecu politicku slobodu.

Jedne veceri neki studenti sukobili su se s mladim ucesnicima jedne omladinske radne brigade, a radilo se o tome koja grupa ima pravo da udje na zabavu u jednoj plesnoj dvorani. Policija je napala izgrednike udarajuci pendrecima. Sledeceg dana 4.000 studenata demonstriralo je na ulicama i opet ih je napala policija. Ovoga puta 169 studenata zadobilo je teske povrede i bilo im je potrebno bolnicko lecenje. Iduceg dana studenti su zauzeli prostorije Univerziteta i odrzali sedece demonstracije. Podrzala ih je studentska organizacija Saveza komunista. Nosili su parole “Za bolji i slobodniji Univerzitet" i “Dole princevi socijalizma". Studenti iz komunisticke organizacije uspeli su da druge nagovore da se ta druga parola povuce.

Devetog juna Tito je govorio preko televizije. Studentima se obratio tonom strpljivog oca koji voli svoju decu. Rekao je da su svi njihovi zahtevi opravdani i obecao da ce se pobrinuti da se udovolji svim njihovim zahtevima; kad to ne bi mogao uciniti, ne bi nastavio da bude predsednik, jer nijedan komunista ne treba da se grabi za svoj polozaj samo polozaja radi. Ali, kako mu je zbog demonstracija sve teze da postigne zeljene rezultate, zamolio je studente da ih obustave, da napuste sedece demonstracije i da idu kuci. Carolija je delovala. Prolomio se aplauz studenata koji su ga gledali na televiziji na Pravnom fakultetu; uzvikivali su “Mi smo Titovi, Tito je nas!" Sedece demonstracije i demonstracije zavrsene su sledeceg dana.

Sutra: Agresija na CSSR