STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Jedna ugledna profesorka konstatuje, ne bez gorcine, da je bivsem rezimu bilo potrebno sedam godina da istera osam profesora s Univerziteta, a da je vladajucoj koaliciji danas dovoljno osam dana da donese zakon po kojem ce moci da radi na Univerzitetu sta joj je volja. Hoce li, zaista, doci vreme kad ce vladajuca koalicija izglasati “Cica Tominu kolibu" za zakon, kao sto je obecavao jedan znameniti predstavnik socijalistickog naroda? Samovolja vlasti raste, izgleda, srazmerno pristajanju na njenu bahatost.

Tokvil je govorio da mu se svemoc po sebi cini losom i opasnom i da “samo Bog moze bez opasnosti biti svemocan, jer su mu mudrost i pravednost uvek jednake njegovoj moci". Sudeci po poverenju koju ima u svoju mudrost i pravednost, vladajuca koalicija je postala Bog u Srbiji. I batina, naravno.

Ali, time opasnost od njene svemoci nije postala manja, nego, naprotiv, veca. Ko ce se usuditi da protivreci maloj pameti i velikoj batini u drustvu u kojem se velikom pamecu uveliko smatra mudra upotreba ove potonje? Kad naidju na policijski kordon, studenti dobacuju policajcima da idu na Kosovo: nisam cuo nikog od njihovih profesora da im kaze kako studenti nece biti slobodniji ako policija bude ganjala Albance na ulicama Pristine, a njih pustila da se mirno bore za slobodu i autonomiju univerziteta.

Ali, cak i da nisu do te mere impresionirani silom, koja se izdaje za samoga Boga, profesori bi tesko izisli sami s njom na kraj. U zemlji, u kojoj jedan sredovecni nesvrseni student na vlasti sme, bez ikakvih posledica, da preti profesorima univerziteta da ce ih sve otpustiti ako ne budu mislili isto sto i on i njegova druzina o Zakonu o univerzitetu, vise nije rec ni o tom zakonu, ni o univerzitetu: rec je, sve vise, o posvemasnjoj tiraniji svakojako konstituisane vecine, koja ugrozava upravo ono cijim se izdankom smatra: slobodu i demokratiju, naime.

Nekad su se tiraniji vecine realtivno uspesno suprotstavljali ljudi koje su zvali intelektualcima. Iza Zolinog “Optuzujem" stalo je nekih pet stotina ljudi od imena, pameti i ugleda, sto Zolu nije spaslo od sudskog procesa, ali je Drajfusu sacuvalo glavu. Ako je priblizno tacno da su intelektualci ljudi koji se mesaju u ono sto ih se ne tice, kao sto je Sartr znao da kaze, ovde je ta ljudska vrsta, ocigledno, izumrla. Intelektualci su avanzovali u patriote ili, jednostavno, u Srbe i otuda nije cudo sto je Univerzitet pao u sake najboljima, odnosno najgrlatijima medju njima.

Osim onih kojih se novi Zakon o univerzitetu neposredno (do)tice, nije se culo vise od desetak glasova u javnosti protiv zakona. Akademici, na primer, koji su, u svoje vreme, sacinili “Memorandum" da spasu Srbiju, sad, kad je doslo vreme da spasu univerzitet od onih Srba - spasitelja, kojima su, hteli-ne hteli, s predumisljajem ili iz nehata, prokrcili put do vlasti, misle da nije njihovo da se mesaju u dnevnu politiku. Njihovo je da regulisu odnose s vecnoscu, a pre toga da vide sta ce s NATO i natalitetom.

Sve nekako izlazi da je ovakav Zakon o univerzitetu postao moguc jer je drustvo, u celini, izgubilo elementarni smisao i interes za kriticko misljenje i rasudjivanje. U drustvu u kojem se, godinama, u ime naroda, reprodukuje i svim sredstvima stiti beslovesna i opasna prosecnost na svim nivoima, nije neobicno da upravo ta prosecnost pozeli da postane opsti zakonodavac, Bog i batina, takoreci. I da batinom brani poredak za koji niko ne veruje da je od Boga.