TRI DECENIJE OD STUDENTSKIH DEMONSTRACIJA U BEOGRADU (1)

Neka tumacenja ukazuju da je Studentski protest juna ’68. bio rezultat sve ociglednijeg razlaza izmedju proklamovanih ciljeva sistema i sadrzaja drustvene stvarnosti, izmedju socijalizma privilegovanih i socijalizma masa

Vera Didanovic

Televizijski nastup predsednika savezne drzave u kome je on u potpunosti podrzao studentske zahteve i obecao da ce, u slucaju njihovog neispunjavanja, podneti ostavku, najavio je zavrsetak visednevnih studentskih demonstracija i nastavak redovnih nastavnih aktivnosti Beogradskog univerziteta.

Bilo je to, doduse, pre trideset godina: studenti su se bunili zbog drustvenih nepravdi, policija ih je tukla, a vlast (koncentrisana u rukama neprikosnovenog vodje) trazila je (u dobroj meri i pronasla) nacin kako da ih umiri i “nauci pameti". I da pri tom bitno ne ugrozi sopstveni polozaj.

Sedmodnevne studentske demonstracije, nakon kojih je usledila visegodisnja “tiha", prikrivena, ali nimalo bezazlena represija nad najaktivnijim ucesnicima, prema mnogim misljenjima, predstavljale su klicu nastanka opozicionog misljenja i prelomni trenutak nakon koga univerzitet u Srbiji vise nikad nije bio uz vlast.

Prema drugim tumacenjima, medjutim, rec je o bezrazlozno mitologizovanom dogadjaju, pateticnoj demonstraciji utopijskog misljenja, lisenoj svakog drustvenog znacaja. Ili jos gore: sezdesetosmaski bunt, prema verzijama koje se neretko mogu cuti, bio je, zapravo, nazadan i stetan levicarski pir, koji je samo ojacao komunisticku diktaturu.

Spontan pocetak

“U Jugoslaviji je postojao sve ocigledniji razlaz izmedju proklamovanih ciljeva sistema i sadrzaja drustvene stvarnosti, izmedju socijalizma privilegovanih i socijalizma masa. Privredna reforma otpoceta 1965. ucinila je drustvo prozirnijim... S jedne strane, sve masovnija nezaposlenost i radnicki strajkovi, s druge, netaknute privilegije, krnjile su autoritet vlasti koja je, izmedju ostalog, pocivala na ideji o punoj i garantovanoj zaposlenosti..."

O razlozima za izbijanje beogradskog bunta ovako govori Djuro Kovacevic, tadasnji predsednik Saveza studenata Jugoslavije, danas direktor Instituta za evropske studije. A Svetozar Stojanovic, jedan od profesora Filozofskog fakulteta koji je, izmedju ostalog, i zbog “sezdesetosmaskih" aktivnosti izbacen s Univerziteta, danas direktor Instituta za filozofiju i drustvenu teoriju, podseca da je dobar deo idejne pripreme za protest, zapravo, predstavljao veliki broj tribina i foruma o demokratiji i socijalnoj pravdi, koji je citavog proleca te godine odrzavan na fakultetima i u studentskim domovima. Sam protest je izbio spontano. Bilo je vece, 2. juna 1968. Velika grupa studenata iz Studentskog grada htela je da udje u Radnicki univerzitet da i prisustvuje priredbi “Karavan prijateljstva" za ucesnike novobeogradske radne akcije. Zabrana ulaska na priredbu izazvala je tucu. Intervenisala je policija, nakon cega je krenula glasina da je jedan student poginuo.

Ubrzo se, prema pisanju tadasnjeg “Studenta", okupilo vise od 4.000 akademaca koji su krenuli put Savezne skupstine u centru starog dela Beograda. Kod podvoznjaka na Novom Beogradu zaustavila ih je policija.

“Studenti nisu zeleli nikakav sukob, pa su se jedna devojka i jedan mladic uputili na pregovore s milicionerima. I tek sto su se nekoliko koraka odvojili od svojih kolega, milicioneri su ih zasuli kamenicama... Jake milicijske snage su se ustremile sa strane ne dozvolivsi da se studenti povlace od kuda su i dosli. Najveca grupa je naterana na pesak. Meci su zvizdali, ljudi su se bacali u pesak", pisao je vanredni “Student".

Rano ujutro milicija je rasterala studente okupljene oko menze u Studentskom gradu i vise desetina ih uhapsila. U cetiri sata izjutra Radio Studentski grad objavio je da je formiran Akcioni odbor studenata koji je za osam ujutro zakazao miting.

Brutalnost policije

Posle ostrog zbora u “Studenjaku", studentima se pridruzilo i nastavno osoblje i zajedno su krenuli ka gradu. Nosili su slike Josipa Broza Tita i zastave SKJ i SFRJ, parole (“Ja sam pretucen", “Pucali su na nas", “Hocemo posao"), pevali ratne pesme, “Internacionalu"...

Pred novobeogradskom opstinom docekao ih je kordon milicije. Jake milicijske snage blokirale su sirok prostor oko podvoznjaka na putu prema centru Beograda. Uskoro je stigla i delegacija visokih drzavnih i politickih funkcionera: Veljko Vlahovic, tada predsednik GK SK Beograda i clan Predsednistva SKJ, Milos Minic, predsednik Skupstine Srbije, Dragi Stamenkovic, predsednik Socijalistickog saveza Srbije, Branko Pesic, predsednik Gradske skupstine i jos nekoliko politicara i milicijskih funkcionera.

“Veljko, seti se Spanije", “Veljko, vodi nas, Tito bi nas vodio", uzvikivali su studenti, trazeci da im se dozvoli da nastave svoj put i pred zgradom Skupstine iznesu svoje zahteve. Usred pregovora, prema pisanju “Studenta", iz mase milicionera cula se naredba: “Udri po njima!"

Akcija policije bila je surova, sto je iznenadilo i neke od politicara koji su dosli na pregovore i dobili poneki udarac. “Ko je naredio da se podje na studente", uzviknuo je, prema pisanju ondasnje stampe, Milos Minic. Nakon bliskog susreta s naoruzanom “narodnom milicijom", studenti su se povukli u Studentski grad, gde su usvojena dva kljucna dokumenta “lipanjskih gibanja": Proglas i Rezolucija.

Prema izvestaju Republickog sekretarijata za zdravlje i socijalnu politku Srbije od 14. juna 1968. godine, u toku noci 2. juna i 3. juna pre podne, povredjeno je 169 lica i to: 134 studenta, 21 milicionar, devet brigadista i pet gradjana. Vreme je bilo da se promeni taktika.

(Nastavlja se)