KOME (NE) VERUJU I STA (NE) MISLE VOJVODJANI

Istrazivanje javnog mnjenja koje je sprovela ugledna novosadska agencija "SCAN" pokazuje da su stanovnici severne (nazovi) srpske pokrajine umorni od sadasnje vlasti i istovremeno duboko podeljeni oko toga sta bi bilo bolje

Mihal Ramac

Dobrocudni i duhoviti Lala iz viceva postoji - samo u vicevima. Tamo je on smireni i pomirljivi filozof tipa Sanca Panse. Nisu, naravno, svi Vojvodjani Lale, niti su to svi vojvodjanski Srbi. Crnogorci koji se smatraju Srbima, a pogotovo (predratni) doseljenici sa Kosova, iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske ponekad se razlikuju od Srba starosedelaca maltene isto toliko koliko se ovi razlikuju od Madjara, Hrvata, Slovaka i ostalih. Ovo treba imati u vidu kada se posmatraju kako izborni rezultati u svernoj pokrajini, tako i predizborne prognoze i ispitivanja javnog mnjenja. Treba imati u vidu, nadalje, da u vojvodjanskom pamcenju, bez obzira na nacionalnu pripadnost, postoji ozbiljna pravna drzava, ali i to da je Vojvodjane istorija naucila da budu oprezni. I u Austro-Ugarskoj i u prvoj i u drugoj Jugoslaviji je, naime, bilo bolje ocutati ono sto coveku nije po volji nego se izlanuti. Zato u Vojvodini nikad, pogotovo kad u razgovoru ucestvuju pripadnici vise nacija, ne treba biti siguran da sagovornik misli upravo to sto kaze, a jos manje - da ce sutra postupati onako kako danas govori.

Recenim se nikako ne zele osporiti rezultati najnovijeg istrazivanja javnog mnjenja ugledne novosadske agencije "SCAN", koje je nas list objavljivao tokom protekle sedmice, vec se samo upozorava na to da prosecni Vojvodjanin svakom nepoznatom, pa i anketaru, pristupa da dozom podozrenja. I kad mu se garantuje anonimnost on ne zuri da kaze bas sve sto misli, vec svoje misljenje cuva za sebe, odnosno za one trenutke kad je uveren da i njegova rec nesto znaci. Navodno, miroljubivi Vojvodjani su, recimo, masovno podrzavali Milosevica ne samo kad je rusio stare autonomase, vec i kad je ratovao po Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Iako su medju njegovim pristalicama najglasniji bili (Titovi) kolonisti iz Nove Pazove, Gajdobre, Backe Palanke i Vrbasa, izbori su pokazivali da su njegovu politiku odobravale i prave Lale, potomci onih koje je Carnojevic poveo preko Save i Dunava. O hirovitosti vojvodjanskog javnog i privatnog mnjenja na svoj nacin govori i slucaj bivseg novosadskog gradonacelnika Mihajla Svilara; zimus je on, i prema agenciji "SCAN" i prema opstem uverenju, bio apsolutno najpopularniji politicar u glavnom gradu Vojvodine, a danas se niko ni ne pita zasto je on smenjen.

Ako se ima u vidu da se cak trecina ispitanika izjasnila za vracanje autonomije koju je Vojvodina imala po Ustavu iz 1974, a da svaki peti smatra kako je i to malo - mogao bi da zacudi nizak rejting Nenada Canka. I to je, medjutim, objasnjivo. Rezimska propaganda je o Seselju govorila i kad je izvrsavao Miloseviceve naloge i kad se bunio sto mu se ne dozvoljava da to cini. Zvanicna glasila Canka dugo nisu ni pominjala, a on je vise voleo da se pojavljuje pred svojim obozavaocima, nego pred neopredeljenima. Konacno, Seselj ima stranacku infrastrukturu u svakoj opstini i svakom vecem selu, dok Canak dosad nije znao (mogao ili hteo) da organizuje sve brojnije pristalice ideja koje on javno zagovara od 1990. godine. Podatak iz istrazivanja da stanjem u Vojvodini, odnosno postojecim nivoom autonomije nisu zadovoljni ni mnogi Seseljevi odnosno radikalski biraci ukazuje na to da Canak ima najmanje razloga za zabrinutost: vrednost njegovih akcija raste cak i bez dodatnih ulaganja.

Najvise bi, svakako, trebalo da zabrine cinjenica da na listi institucija kojima se koliko-toliko veruje prvo mesto zauzima policija. Covek prosto ne zna da li vise zapanjuje to sto (samo) svaki deseti od 1.160 anketiranih ima poverenja u policiju ili to sto ostalim ustanovama vlasti veruje jos manje ispitanika. Mada Vojvodjani vole da se hvale kako u mnogo cemu prednjace u odnosu na ostatak Srbije, njihova teznja ka brzim resenjima govori o zalu za jednopartijskim vremenom. Za starim sistemom zale oni koji su od njega, doselivsi se u Vojvodinu "vlakovima bez voznog reda", dobili kuce i zemlju; zale i neki od onih kojima je zemlja tada oduzeta, jer je u tom sistemu ipak bilo nekog reda; zale, konacno, i pripadnici manjina, jer im je tada vlast pruzala sigurnost. Sadasnja, proistice i iz ovog istrazivanja, sigurnost ne pruza nikome, pa se ljudi najvise plase gladi i bolesti. Kao da zive u nekoj nedodjiji, a ne u drzavi kojoj je Milosevic obecavao svedski standard. Iako je Srbija navodno oduvek bila za mir, Vojvodjani se i dalje plase rata, a odmah potom, tipicno vojvodjanski - besposlice.

Mnogi se i nakon ovog istrazivanja pitaju otkud tolika popularnost radikala, zaboravljajuci da su oni jos 1991. u toboze evropejskom Novom Sadu dobili vise glasova nego sto bi im pripalo danas. Umesto jadikovanja zbog ovakvog raspolozenja Vojvodjana, oni koji zele da im ponude bolje i vise morali bi da se upitaju kako savladati masovnu zudnju za podanistvom. Gotovo je svejedno, naime, da li ce pokrajinom vladati radikali ili autonomasi ako se i od Seselja i od Canka ocekuje da budu "deus ex machina". Najvise, dakle, porazava ono sto je zapazio lucidni analiticar Slobodan Beljanski, "da smo vise na granici prirodnog stanja u kome je svako sam za sebe i sudija i izvrsilac nego sto smo na pragu politickog ili gradjanskog drustva.

Stvari se, naravno, mogu posmatrati i drugacije. Optimisti ce reci da je kljucna stvar - odbacivanje svega sto Milosevic i SPS proglasavaju svojim velikim dostignucima. Ove i ovakve leve snage ce, izvesno je, u Vojvodini imati sve manju podrsku. Ovdasnje biracko telo ce, medjutim, i dalje biti spremno da se opredeli za ono sto bude najvise licilo na neki od poredaka u kojima se zna(lo) reda. Vojvodina je, drugim recima, odbacila komunizam, ali se izgubila na bespucima postkomunizma.