RANKO MUNITIC O "CUDOVISTIMA KOJA SMO VOLELI"

Nije slucajno da u podsvesti svih nas progovara vampir ili nekakav vukodlak i da tu zive otkad postoje prva predanja covekova. Te arhetipske slike su osnove i filma, i stripa

Radovan Kupres

Voleti cudovista! To osecanje nam je tako blisko i kod nas danasnjih i ovdasnjih uglavnom je vezano za plan socijalne i psihologije politickog ponasanja. Cudovista kojima se bavi Ranko Munitic u knjizi "Cudovista koja smo voleli" iz neke su drugacije oblasti ljudskog bivstvovanja, uzbudljivija su, verovatno kompleksnija i sigurno bezazlenija, ali sve to ne znaci da nemaju veze i s onim prvopomenutim. Muniticevo delo, (ciji prvi deo je objavljen pre sedam godina a drugi nedavno), bavi se arhetipovima fantasticne umetnosti, ispitujuci popularne mitove filmske fantastike u odnosu na knjizevne originale iz kojih su mahom potekli i praslike koje stoje iza njih. Pokazalo se da cudovista dele sudbinu svih nas, jer je rukopis drugog dela knjige nastao u vreme stampanja prvog i, kao bezbroj drugih projekata, ostao nerealizovan sve do danas, kada ga nalazimo u znatno skromnijem izdanju od prve knjige. R. Munitic kaze da mu je milo zbog toga, jer svaki deo "Cudovista..." svedoci o vremenu u kojem se pojavio.

Vase stivo nas jos jednom suocava s pitanjem koliko zapravo lose citamo poruke takozvane masovne kulture i, u vezi s tim, koliko ima smisla ta stroga podela na popularno i elitno. Po kojoj fantasticna umetnost kojom se Vi bavite u ovoj knjizi spada u ono prvo?

- Za mene postoji jedna najjednostavnija podela - na dobro i lose. Tu podelu - a u tome i jeste lepota bavljenja umetnoscu - vi obavljate na svoj, ja na svoj nacin, i to je ceo sjaj i beda, odnosno lepota ovog posla kojim se bavimo. Zato ja volim to cerprkanje po umetnosti, jer ono sto ja tu smislim vredi u onoj meri u kojoj se vi s tim delimicno slozite a delimicno vas potakne na formulaciju vasih argumenata. Dakle, tu nema nikakve stete, ne mozete nikome pokvariti nista. Uostalom, uzmite Homerovu -"Ilijadu" - to je cista fantastika. U "Odiseji" jedan covek ide od ostrva do ostrva, zapravo, seta po kosmosu, od planete do planete. Jos kao klinca mene fantastika nije interesovala kao nesto posebno. Cudilo me je da se na to upire prstom kao na nesto bitno drukcije. Hamlet moze a grof Drakula ne moze. Ako nista drugo, Hamlet vidi duha a nije pacijent. Prema tome, neka bude Sekspir, (ako je nekom bas stalo), realista, ali je u istoj meri on i sve drugo, na prvom mestu umetnik, sto vec iskljucuje silu teze. Zasto onda ljudi prihvataju Hamleta cak i ako ga ne razumeju, a grofa Drakulu odbacuju? Privuklo me je nesto drugo, da ta, ako hocete, petparacka "kultura", pokriva ceo svet. Sticajem okolnosti, ja sam kao saradnik "Zagreb-filma" nekih 25 godina, pripremajuci retrospektive crtanih filmova, prosao celim svetom i imao priliku da sedim po hiljadama kino-sala na svim meridijanima i paralelama. Video sam da, bez obzira na razlike koje su ogromne i sjajne, poucne, na Drakulu, Fu Mancua, Erika Fantoma, Golema i tako dalje, nekako na isti nacin reaguje i Japanac i Alzirac i Finac i Eskim ...Svi znaju za to, cak i ne znajuci uopste otkud je. Je li to bila knjiga, slika, muzicka kompozicija... Jednostavno, prisecao sam se koji su jos slicni likovi dosli u fokus planetarne popularnosti i, naravno, dosao do Caplinovog Sarloa, Diznijevih Mikija Mausa i Paje Patka, pa kasnije do Sprilbergovog E.T-a. Odjedanput shvatite da, koliko god pojedina izdanja tih likova bila stereotipna, iza toga stoji nesto sto je kao arhetip, ona praslika nesto strasno vredno.

Meni je verovatno strip pomogao da dodjem do toga buduci da strip barata gotovo iskljucivo stereotipovima i to mu uopste ne smeta. Zasto? Zato jer je strip hibernirani arhetip. Negde u svemu tome tinja iskrica arhetipske slike, praslike, samo treba malo raspiriti da se vidi o cemu se radi.

Ja sam u prvom delu knjige kroz dvadeset centralnih likova te takozvane fantastike, od Noe biblijskog do kraja 19. veka i, u drugom delu, kroz dvadeset likova iz ovog naseg stoleca, prosto pokusao da dam jedan od mogucih primera kako bi se to moglo analizirati. Mislim da u tom zlatnom talogu tzv. petparacke plime ima mnogo vrednih stvari, da tu progovara podsvest svih nas i nije slucajno da vampir ili nekakav vukodlak zive otkad postoje prva predanja covekova. Nemam nista protiv ni da se neko zadrzi samo na toj vanjskoj slici: i to je zgodno kao jedna slikovnica horora, ali ima tu stvari koje vrede, znace, trebaju svima nama danas. Mnogi moji prijatelji su uzeli da citaju ovu knjigu govoreci kako ne znaju nista o tome, pa se odjedanput ispostavljalo da oni strasno puno znaju o tome. To je, prosto, znanje koje se mimo vasih ciljnih istrazivanja u zivotu skuplja, kupimo ga ko kuce cicke. Ja sam prvih sest godina zivota proveo u Dalmaciji, u Trogiru, i vec sa sest godina sam dobro sa dedom umeo da odradim ribolov. To je zgodna slika - mali covek u camcu, gore zvezde, dole je ta dubina izazovna i sad vi tu radite nesto sto je lepo i komplikovano, i kad vi bacite mrezu i punu je izvucete onda u toj vodi ima "necega".

Postoje, sigurno, brojne kulture prebogate tim praslikama koje u ovako ustrojenom svetu nisu uspele da prerastu u masovno poznata "cudovista" i za koja cemo uvek ostati uskraceni?

- Sad ste definirali jednu od mojih mora. Navescu vam jedan primer koji jos uvek sanjam: osamdesetih smo dobili priliku da na Zagrebackom festivalu napravimo retrospektivu kineskog filma, i to je bio svetski bum. Dok sam bio u Sangaju jedan moj tamosnji prijatelj, animator, odveo me je u predgradje kod jednog gospodina koji je izgledao tako kao moji ribari, jedna muska maslina sasusena, mogao je da ima 80 ili 180 godina. U njegovom stanu, jednom borhesovskom lavirintu, bile su sve moguce varijante lutaka azijskih. Prvi put sam shvatio koliko tu sve razlicitih pozorista ima. Mi o tom znamo, recimo, dosta, ali sve te knjige, sve price, sve sto znamo je mozda desetina znanja, u najboljem slucaju. Maska, lutka - to je tema i ovih knjiga - to su strahovito slojeviti, misteriozni objekti. Postoje, dakle, takve - ne galerije - nego galaksije cuda za koja mi ne znamo, da prosto covek stane i za trenutak bude sretan da zna i ovo sto nam je na dovhatu. A ima i jedna druga moja trauma. Secate se sigurno kad je na televiziji isla ona sjajna Fasbinderova serija "Berlin Aleksanderplac". Na spici procitam da je ta serija napravljena po romanu koji je napisao neki pisac koji se zvao Berlin, da je objavljen 1930, znaci skoro. Pronadjem taj roman i ustanovim da je izvrstan. Pobogu, ako smo mi tako brzo zaboravili knjigu koja je imala sasvim pristojan uspeh, i u ono vreme je po njoj radjen film, koliki onda li je taj mrak neznanja, zaborava, nemarnosti iz kojeg povremeno izrone komadici leda da signalizuju cele sante?

Vrlo plasticno ste objasnili da svako vreme ima svoja cudovista, odnosno drustvenu uslovljenost materijalizovanja odredjenih arhetipova.

- Ovo o cemu govore "Cudovista..." je na jedan drugaciji nacin formulirano ono o cemu govori celokupna umetnost. To sto nas uvek nekako iznenadi kao nova igra, Tom i Dzeri, drustveni radnik i umetnik, to je bilo, jeste i bice tako, tu nema i ne treba da ima pomoci, samo mislim da nema vise smisla tesiti se time da je to prica koja nema veze, da se to nas ne tice, nekakve petparacke izmisljotine. Na kraju, probajte nekome ko nije video "Hamleta" da prepricate dramu, pa ce misliti da ste mu ispricali neki petparacki horor.

Da li se danas, usled svih tehnoloskih revolucija, suzava taj prostor onostrane slobode? Kako nazivate ono sto je samo umetnost mogla da dotakne?

- Odgovor je odrecan. Nekada sam ja delio te strahove, ali su me brzo prosli. Bio sam na snimanju "Odiseje 2001" i secam kad je Dzon Halas, neverovatan eksperimentator, pitao Kjubrika da li ce tehnologija ugroziti tu poeziju, i Kjubrik se nasmejao i rekao: "Gospodine Halas, vi kao covek iz animacije bar znate da kad vec gledate tehniku, ta tehnika mora da bude briljantna. Ako u Vasem crtanom filmu jedna linija krivo zatitra, gotovi ste, gledalac je izgubljen."

Ja mislim da mnoge stvari iz te riznice snova jos ne izlaze na povrsinu, upravo zbog toga jer nemaju pravu tehniku. Medijum nije dovoljan, odnosno dovoljan je, na primer, u knjizevnosti koja je u par hiljada godina imala samo dva skoka tehnicka. Jednom kad se sa usmene preslo na pisanu knjizevnost i drugi, kad je ta pisana knjizevnost postala stampana. A vidite sta se s filmom sve desilo u samo sto godina. Za nase dede film je bio mala crno-bela, nema slika. Za nase oceve vec se pojavio zvuk, kolor, eventualno sinemaskop. Za nas je film sinerama, dolbdz stereo, sa slutnjom nekih stvari koje se trgaju od ekrana. Za nase sinove ili unuke bice hologram. Nema ekrana, imate samo jedno prikazanje, savrseno ubedljivo. Da bih ustanovio da preko puta mene sedite vi, a ne vas hologram, moram krenuti rukom da vas dotaknem.

U 20. veku uopste zavrsavaju se periodi stalnih, dugo stabilnih vrednosti. To nas ceka. Nije slucajno da se nakon stoleca i stoleca jedne vrste dramaturgije, postupne, narativne, pojavila spotovska dramaturgija. Nju je verifikovala televizija ali se ona strasno brzo prosirila izvan njenih okvira. Mi danas mislimo spotovski. Nijedna tehnicka mogucnost se ne radja sllucajno i bez razloga. Druga je stvar sto nama treba vremena da shvatimo sta smo otkljucali, sta dobili. Ali uvek nesto sto izranja iznutra nadje nacina da se materijalizuje.

Koje je Vase omiljeno cudoviste iz ove galerije?

- Verovatno E.T. Spilbergov, ako to prihvatite kao odgovor posto ga nema medju likovima u knjizi. Posto je i E.T, po meni, jedno od dece Luisa Kerola i Alise, recimo da posebno volim taj kompleks cudovista Luisa Kerola, na koji se kasnije nadovezao niz najrazlicitijih cudovista sa jednom zajednickom, osnovnom karakteristikom. Sa svim svojim neobicnostima ili jezama - nisu opasna. I najznacajnije sto covek moze iz svega ovog da nauci je da razlicito nije opasno. Moje idealno cudoviste je mali fantasta kao vi i ja i nema veze odakle je doslo, odmah bismo se mi s njim sporazumeli. Kao Alisa koja ide od jednog cuda do drugog, niceg se ne plaseci, jer sa svima nalazi zajednicki jezik. To je velika lekcija fantastike i umetnosti uopste.