Sarajevo posle rata: izmedju starih prica, novih viceva i zelje za brzim odlaskom medju svet

Jesu li Bosanci i posle svega vise od svih oko njih spremni da se ukljuce u svet. Vjecnica uskoro sa starim sjajem. Mirza Delibasic od clanova Olimpijskog komiteta BiH dobio tek svaki treci glas.

Vijecnica

Onaj ko u glavnom gradu Bosne i Hercegovine nije bio poslednjih desetak godina i kojim slucajem bane u taj grad ovih dana tesko da ce utvrditi bogzna kakve promene. Ako je iz inostranstva verovatno ce se setiti silnih kadrova sto su ih u svet odavde odaslale mocne svetske televizijske kuce poput CNN, ali mozda istovremeno i posumnjati u njihovu verodostojnost jer "prava slika" govori sasvim drukcije. To, donekle, moze biti i olaksanje svim onima koji su na ovaj grad i njegove stanovnike srucili tokom rata onu silnu gvozdjuriju i godinama proizvodili strah, glad, smrt i beznadje, a sada bi da to umanje, cega narocito ne manjka na ovoj nasoj strani. Ali Sarajlije jedino znaju sta je bilo i sigurno nece - iako su toliko tolerantni da bi ih, kako ovih dana rece jedan italijanski kolega, zbog toga trebalo voditi kod "hecima" (doktor, turc.- p.a.) - dozvoliti bilo kome da im "soli pamet" i govori kako je bilo.

- Nije nista bilo. Neko vrijeme su nas bili opkolili, bacili nekoliko granata i srecom niko nije stradao i brzo se zavrsilo - na svoj nacin komentarise Vaso Trgovcevic, Sarajlija "po rodjenju i opredjeljenju", ciji je "cok" (koreni) sa Vratnika povise Vijecnice, tokom rata i sada konobar u kafani SDP (Socijaldemokratska partija BiH) sastajalistu onih koji ne mogu stati u obliznji FIS, ili kod jos blizeg coska u prizemlju Privredne komore "kod Dzemila".

- Uostalom - Vasa predlaze - ko god ne vjeruje neka se uvjeri. A kakvi ste, vi tamo u Srbiji, usrali biste se da vam padnu samo one dvije, iz pjesme.

- Dosta je bilo, neka ne padaju nidje vise i onaj ko ih zelio dabogda mu kroz prozor na sofru stigle - kaze Seki, jedan od najpoznatijih sarajevskih konobara koji je u popularnom "Carliju" radio punih dvanaest godina. Njega se secaju svi sarajevski tinejdzeri predratnih godina, a za one koji nisu u svom gradu evo i vesti da kafic radi, ali da je Seki pristupio za sank u jedini (o tome nesto kasnije) gradski kazino.

Sarajevo Bas-carsija

Ono sto je bilo najlakse za popraviti, a ujedno je i pecat ovog grada, Bas- carsija izgleda prilicno oporavljena. Kao uostalom i mnogi delovi ovog grada ciji su objekti, kazu gradjevinski strucnjaci, unisteni preko sedamdeset procenata.

Iduci Obalom jos je dosta tragova rata. Velelepna zgrada Poste, za koju kazu da je jedan od sest takvih istovetnih objekata izgradjenih u svetu, prema skelama koje su je opasale izgleda da je dosla na red. Skoro stari izgled povratile su zgrade u susedstvu, Narodno pozoriste, Pravni fakultet i zgrada Akademije na drugoj strani Miljacke. Tramvaji tutnje, a na njima razne reklamne poruke. Na jednom, s cela, mlada devojka, na nekima krupne strane reci, sto Smaju, prognanika iz Zepe, podosta nervira. "Nisam znao dobro ni ovaj nas jezik, sad mi naglo navalili sa stranjskim", kaze i gundja sto cesto ispisu po "dva ista slova" u jednoj reci. Preko puta obnovljene "Estrade" sa novim vlasnikom i klijentelom, zuto-zelena zgrada izgleda kao da joj jos niko nije prilazio.

Prilazeci Gradskoj vijecnici, videci je opkoljenu ogradom sa krupnim slovima preduzeca koje je obnavlja (ZGP) setio sam se jedne beogradske aktivistkinje koja je pre tri i po godine predlagala da jedna grupa ode u Sarajevo i - noseci cigare - pomogne povrat starog sjaja najvecoj kulturnoj vrednosti BiH. Bilo je to posteno reci, ali suvise naivno jer je jos tada bilo poznato da Austrijanci nude kompletnu projektnu dokumentaciju i ono drugo takodje vazno - novac za obnovu. Za ovo nekad najvece duhovno bosansko zdanje pricalo se da je neizbezno rusenje, ali su Italijani, navodno, ponudili projekat po kome bi ostala "na nogama". Da se misli ozbiljno tu je i veliki kran, a na tabli u cijem desnom gornjem uglu, naspram male bosanske u suprotnom uglu, stoji velika austrijska zastava, pise: Rekonstrukcija Narodne biblioteke. Prva faza. Donator: Vlada Republike Austrije - Savezna kancelarija. Vrijednost radova 1,418.000 maraka. Primalac donacije - Kanton Sarajevo. Pocetak radova: novembar 1996. godine. Zavrsetak radova: avgust 1997. godine.

Sarajevo Bas-carsija

- Nisam vjerovao da cu raditi na zgradama koje je davno izgradila Austrija. Ovo nije bio prvi rat i steta sto neki vazniji objekti nisu postedjeni. Ja nisam bas volio skolu, ali je steta knjiga, drugih papira. Nije ni Hitler rusio sve redom, a ovi nasi nisu birali. S parama se sve moze ponovo izgraditi i popraviti, ali nema tih para koje mogu vratiti mrtve, a mrtvih je, prijatelju, ovdje bilo ko mrava - kaze majstor koji se uredno predstavio, ali je imao svoje razloge da ostane anoniman. Jezgro Bas-carsije kao nekad. Nedaleko od Vijecnice, naspram nove "Petice", cevabdzinice Ferhatovic, stoji kuca Blagojevic. Sa krupnim cirilicnim slovima, zlatne boje. Prema malom trgu na kome je, gore iznad cesme i tramvajska pruga, ducani sa starim zanatima. Na radnji, cija je adresa Bravadziluk 24, sa natpisom "Semenarna" (ljubljanska) vise lopate, krampovi i kosa sa sve nasadom. Motika kosta 1.500 bosanskih dinara (100 - jedna marka), lopata cetvrtastog oblika 1.250 dinara, asov 2.000, a njegova izduzena varijanta 1.450 BH dinara. Iduci nize, prema "vecnoj vatri" sve je skoro po starom. "Bosnafolklor", slatko cose, stara cesma, a radi i kafe "Nava" vlasnistvo Ilijaza Torlaka. S istim konobarom Zeljkom Radovicem. I cevabdzinica kod Tarika Hodzica, nekadasnjeg centarfora "Zelje", cuvena kao i Ferhatoviceva. Zanimljiv natpis stoji iznad broja 26 (Ferhadija, nekad Vase Miskina) gde se na velikoj reklami nudi "banjalucki cevap u somun" , bez cini mi se potrebnog "u". Na suprotnoj strani ulice ima modernih zenskih tasni po ceni od 60 do 100, neke su i svih 150 maraka. Na broju dvadeset sedam ove setacke ulice sada je Turkish Ziraa Bank Bosnia DD, a u kuci gde je nekad stanovao dr Nenad Kecmanovic (Ferhadija 20) smestile su se dve ambasade - svedska i norveska. Na nesto cega je narodu preko glave opominje platno razapeto preko cele ulice. "Morate se registrirati od 15. maja do 16. juna da biste glasali na opcinskim izborima".

Vedrana i Zvjezdan, moji mladi domacini (prava raja) obicno svrate u poznatu slasticarnu "Egipat". Tu me prepoznaje radnica i pita hocu li i ovaj put u Beograd, kao u ratna vremena, nositi kadaif i halvu. Srecem Seada Hodzica, beogradskog jos znanca (sada aktivnog u Pravnom odboru bosanske Akademije nauka), raspituje se za svoj personalni dosije, u bivsem SIV III, bivsi Savezni sekretarijat za pravosudje i upravu, sada Savezno ministarstvo pravde, pominje neke bivse drugare i onda stade. "Sve je ovdje bivse pa i mi sami", kaze Sead, nadajuci se ipak radnoj knjizici. Daje tri imena ("kontakt licnosti") koje necemo otkriti. Za svaki slucaj.

Kod Vase u SDP mirno. On se zaneo u partiju saha sa Mesom Basicem. Za drugim stolom dr Nijaz Durakovic, sa Bajrom, Borom Bjelobrkom, za trecim dr Kasim Begic, profesor Pravnog fakulteta sa dvoje stranaca. Begic je pre rata bio dekan, a sve doskora clanom PIK (OEBS), a sada je vidjen u Ustavnom sudu BiH. Ispod stakla na malom stolicu u njegovom kabinetu jos stoji zaglavlje one stare "Borbe" u kojoj su on i dr Branko Horvat napisali jedan kraci serijal. Obecao nam je tekst za otvorenu stranu. Ni u FIS-u nema izmena. Mirza Delibasic, koga obicno oslovljavam sa "majstore" , sa svojom porodicom (Slavica se sa mladjim sinom vratila pre desetak dana iz Italije, a tu je i stariji sin Dario), Vahidin Musemic, Kemal Monteno, Davorin Popovic, Brka, Enko Mehmedbasic, mnoga druga znana lica, umetnici i sportisti.

Na cosku ispred "parkuse" (kafana) Hamo prica viceve. Dozivljene i one druge. (Hamo je pre nego su stavljene barikade otisao kod svalerke i jedva se vratio kuci.) Tu je i najkraci sarajevski, najnoviji vic o homoseksualcima koji nije zgodno ispricati. Ali svi kazu da je dobar.

Seki zove u kazino, za sada jedini u gradu. Titova broj jedanaest. Izmedju poslovnice "Sipad" i kafane kroz prolaz i odmah desno. Muris Aganagic, generalni direktor Lutrije BiH prica istorijat nastanka prvog ratnog i evo posleratnog sarajaveskog kazina.

- Postojala je oprema, krupijei i ono sto se moglo zvati tradicijom od mozda pet-sest nekadasnjih sarajevskih mjesta za bacanje novca (hotel "Evropa", Hamam bar, ZOI na Skenderiji, "Bristol", jedno vrijeme "Holidej inn"...) i vremenom smo , sto je najzanimljivije jos 1993. godine, stvorili evropski nivo. U tom trenutku bili smo sramezljivi da reklamiramo kazino, sto je, valja priznati, bilo i prilicno nemoralno i situaciji kada je u gradu bio pakao. Mislili smo da ce nasa glavna klijentela biti ljudi iz UNPROFOR-a i strani novinari, a ispalo je sasvim suprotno. Dakle, gosti su nam bili mahom domaci, malobrojni i siromasni. Pored toga imali smo muke i sa strujom, nafta je u to vrijeme kostala i do 30 maraka litar, ali prezivjeli smo. Uporedo s ovim vratili smo loto, sportsku prognozu, lutriju , stvorili pocetnu akumulaciju i evo zacudjujuceg podatka - nismo do sada imali ni jedan eksces".

Aganagic kaze da je kod njih kontrola rigorozna, o cemu svedoce i detektor- vrata (aerodromska) i da jos niko u kazino nije usao sa oruzjem. Zetoni su jeftini, samo pola marke, a najveci ulog (sansa) je stotinu maraka. Desi se da je "firma" cesto na nuli i otprilike se gubi ili dobija do 20.000 maraka, svrati i poneki politicar "i druge poznate face", koje necemo pominjati. Trenutno, jedini sarajevski kazino vise je popodnevno-vecernja zabava "onih koji su naucili" nego nocna, posto jos uvek radi u vremenu od 15 do 22 sata.

Sarajevom kruze, kao i svugde razne price. Jedna je vezana za nedavni izbor predsednika bosanskog olimpijskog komiteta. Sedmog juna glasalo se za tri kandidata, Stjepan Kljuic, Bogic Bogicevic i Mirza Delibasic. Prvi je dobio trinaest, drugi jedanaest, a legenda samo tri glasa. U drugom krugu Delibasic je otpao, sve se jos jednom ponovilo istovetno, s tim sto su se ona tri glasa zagubila. Tomo Pocanic, urednik sportske rubrike "Oslobodjenja" kaze da je, eto, i to moguce "da ne prodje genije". Na istu temu Dragan Kapicic, jedan od trofejnih jugoslovenskih zlatnih momaka kaze da mozda Mirzi i nije toliko do toga. "U igri je suvise bio veliki, siguran, gospodstven, dzentlmen i sportista iznad svega, kakav je bio (i ostao) i privatno. Ipak, ne mogu da shvatim da je takav velikan sporan, ne umanjujuci vrednosti ni Kljuica, pogotovu Bogicevica koji, iako nije bio sportista, zasluzuje svako postovanje". Tako je Mirza ostao sa rajom u FIS-u gde sa starijim Musemicem kuje plan da napisu knjigu o sportu namenjenu mladima.

Tesko da bi se nasao neko od pedesetak Beogradjana, pojacanih s nekoliko Crnogoraca, kome se nesto lose desilo prilikom proslonedeljnog izleta u Sarajevo. Evo jednog detalja pred povratak, u utorak. Cekajuci da se iskupimo i pozdravimo zabelezio sam jednu reakciju prolaznika, starije zene koja je rekla. "Sta je Srbadije doslo, a mi ne meremo tamo", glasno je kazala nena provlaceci se pored "izdajica" koje pohode Federaciju. Ali i pored toga cak nekoliko Bosnjaka zvalo je na pice i u kucu. Sada svi sve vise shvataju da nije i ne moze da bude kriv (i optuzen) ceo narod. Da li nas mrze? Ne. I svi ste pozvani, kao sto je rekao nedavni gost s one strane Trebevica koga su lepo primili, najeli, napili i ispratili do Vraca. "Pa neka prica".

A prica se, to isticu skolarci koji s ovih prostora pohode Sarajevo, da su tamosnji stanovnici jos uvek samo spremni na pricu koja apostrofira njihovo stradanje i jadnu situaciju, te da "ne mogu da se pokrenu". Davorin Popovic, sef sastava "Indeksi" ima obicaj da to demantuje poznatom sentencom iz jednog Kusturicinog filma koja pocinje kao naslov.