Srbi su postmoderni

SRJ jedina zemlja u regionu koju vecina stanovnika ne prepoznaje kao svoju drzavu

Teofil Pancic

Trebalo je da Zoran Lilic zavrsi svoje predsednikovanje srpsko-crnogorskom federacijom, pa da novine obrate ozbiljniju paznju na njega! Nekoliko godina smo ga pustali da, sa (samo)ironicnim smeskom ispod brkova, setka pred postrojenim gardistima i salje lepe zelje, cestitke i pozdrave u sve one zemlje u kojima nikada nije bilo vise od desetak gradjana ove drzave. Sada, na odlasku, svi pitaju Lilica za zdravlje, pa cak i za misljenje.

Naravno, niko - pa ni sam Lilic - ne gaji iluzije da ova naprasna medijska paznja znaci da je volsebno porasla politicka tezina najdiskretnijeg predsednika na svetu. Ono sto zraci magicnom privlacnoscu na novinarsku bratiju i dokonu carsiju jeste fotelja iz koje je ustao ex-kondukter, da ustupi mesto Komunalnoj Brigadi koja ce da opaja kabinet za Gazdu. Ovaj se, Gazda, doduse jos, kao, necka i femka, ima dojam da bi mu ovaj transfer mogao naneti tesku dusevnu bol, jer bi s fotelje-konja spao na fotelju-magarca, a on ipak nije Don Kihot pa da ne vidi sta se desava. Mada mu, doduse, Sanco Panse ne nedostaju. Zato Gazda okleva da udje u Kabinet sve dok ne bude siguran da ce (i) u njemu da Raste Sve Mocniji. Da bi do toga doslo, potrebno je smiriti i urazumiti Drugo Oko U Glavi, a ako to ne bude moguce, onda nije zgoreg uznemiriti i razjariti Juzno Pleme, ono koje se samo tenkom i pendrekom zadrzava u ovoj drzavi. Zato je Gazda skoknuo dole, da kaze "Mir dita!" i da vidi sta bi moglo da se poradi na tom planu.

Ako su, raspadom velike Jugoslavije, sve druge novonastale drzave dobile nekakav partikularni identitet - koji se, doduse, ne maze na 'leba, ali moze da posluzi za zamajavanje rodoljubivih masa dok se ne svrse vazniji poslovi - nova Jugoslavija je usla u zescu krizu identiteta cim je nastala. Okreni-obrni, ovo je jedina zemlja u regionu za koju se ne bih smeo kladiti da bi bar tri cetvrtine njenih stanovnika moglo da je prepozna kao svoju drzavu: Albanci je ne priznaju per definitionem, a mnogi medju ostalima imaju problema da se sete kako ono bese: "Cekaj, nije vise Socijalisticka, nego kako ono bese, je l' Savezna Jugoslavija? al' ne ona Jugoslavija nego nova, al' 'ocemo i Republiku Srpsku, a i sta ce nam Republika kad 'Ocemo Kralja..." Blagi Boze! Nejasno je gde se pruzaju granice te drzave (jasno je po medjunarodnom pravu, ali mi ne marimo za tu ujdurmu Novog Svetskog Poretka), mnogi smatraju da treba preraspodeliti broj njenih federalnih jedinica (Kosovo, Vojvodina, Sandzak), krunoljupci bi da joj vrate Karadjordjevice (osim onih koji bi da njenom manjem delu vrnu Petrovice), obican svet smatra Srbiju ili Crnu Goru svojom pravom domovinom... Kada se igraju utakmice sportskih reprezentacija SRJ, domaca publika bodri igrace ali zvizdi himni, grb i zastavu bi malo ko i umeo da prepozna. S druge strane, termini "Jugoslavija" i "jugoslovensko" su toliko odomaceni, pre svega, u srpskom (srbijanskom?) javnom diskursu da to postaje smesno. Stalno se, recimo, govori o "jugoslovenskoj rok sceni" i o "jugoslovenskom filmu" iako ni najupuceniji kriticari ne bi mogli, cak ni u razgovoru neugodnom sa strucnjacima za osvezenje memorije NKVD kalibra, da odaju ime bar jedne rok grupe iz ekoloske drzave, dok je poslednji igrani dugometrazni film tamo snimljen jos za zivota brace Limijer.

Sociolozi zapadnih drustava napisali su tomove knjiga o tome kako je patriotizam kao vrednost danas proteran u geto stadiona, kao najbezbednijeg mesta za ispoljavanje "politicki nekorektnih" osecanja masa, i da je jos samo u sportskom nadmetanju, kao simbolickoj zameni za rat, dozvoljeno glasno podrzavati "nase" protiv "njihovih". Cak ni u trgovini to vise nije pozeljno, to se zove "protekcionizam". Ili kako je to napisao Dzulijen Barns u Floberovom papagaju: "Patriotizam? Mislio sam da je to izumrlo". Mi smo, vala, napredniji, kod nas se nikada nije ni zapatilo, u vidu nekog vruceg SRJ-patriotizma. Ostaje samo etnicki patriotizam srpskih, crnogorskih, albanskih i drugih nacionalista, ali u tome se ne razlikujemo od drugih u regionu.

Hrvatski teoreticar Boris Buden objavio je nedavno esej "Ne, ne volim Hrvatsku!", kao provokativan odgovor na neki stupidan, satro-ekoloski TV spot "Da li volis Hrvatsku", gde je ljubav prema "majci domovini" predstavljena u vidu Svete Obaveze. Buden kaze da se ne sme pristati na taj diskurs moralne ucene, i zato je na njega moguce odgovoriti samo onako kako je on ucinio. Ovde, kod nas, nema potrebe za tim: pa zar iko moze zaista ocekivati od nas da volimo (ili, cak, da ne volimo) SRJ?! Vecina njenih gradjana je shvata krajnje neozbiljno i ironicno, a to iskljucuje bilo kakav emotivni angazman, pozitivan ili negativan, spram njenih insignija. Cak je i zvizduk upucen himni zapravo pogrda bivsoj drzavi jerbo "mi smo Srbi", i "sta ce nam Brozova himna". Ziveci u jedva postojecoj drzavi koju niko ne prezire i ne ismeva vise od vlastitih gradjana, krajnje ravnodusni prema improvizovanoj ikonografiji i heraldici koja je simbolizuje, SRJugosloveni su, zapravo, prva prava postmoderna nacija. Nama je za patriotizam dovoljna i kosarkaska reprezentacija, sve ostalo je luksuz i balast. Zato, kad cujete nekog nacionalistu kako kukumavci da su svi drugi dobili drzavu, samo mi nismo, recite mu: Cuti i uzivaj! A njima, drugima, neka je Bog na pomoci! Red je da se i mi malo odmorimo...