Govor Radeta Konstantinovica u Sarajevu 22. juna

Ja sam tudj u tudjem svetu. Kako mogu da kazem da je ovaj svet koji jos uvek odbija da se suoci sa zlocinstvom, moj svet

"Pokusavam da govorim": Rade Konstantinovic

Dobar vam dan zelim svima.
Evo nas ponovo u Sarajevu, malo je proslo od naseg poslednjeg boravka ovde, a mi smo opet dosli: kao da postoji neka magija Sarajeva, neki nalog povratka Sarajevu. Pre neki dan, usred noci, cuo sam gde kazem: Hocu kuci, i evo, ne ustezem se da to otkrijem ovde, u Sarajevu. Ne verujem da bih na drugom mestu to mogao da ucinim. Jer ovo Sarajevo je grad nasih velikih priznanja, i grad nasih velikih ispovesti. Prestonica nase istine. I ono ce to jos zadugo biti.

Ali, kojoj kuci? Nemam kucu. Moja kuca nije moja kuca. Kad su me, svojevremeno, moji drugovi iz Amsterdama, izbeglice iz Sarajeva, upitali pristajem li da budem clan ex-dzou-pena, koji su upravo organizovali, pristao sam lako: pa ja, zaista, jesam emigrant. Ja sam tudj u tudjem svetu. Kako mogu da kazem da je ovaj svet, koji jos uvek odbija da se suoci sa zlocinstvom koje je iz njega poteklo, i koji svaki poziv na to suocavanje drzi za izdaju, u najboljem slucaju za mazohizam - kako mogu da kazem da je taj svet moj svet? Tudj ovome svetu, ja prihvatam tu tudjost. Ja je cak negujem, podrzavam je, razvijam, evo i u ovom trenutku, dok vam ovo govorim, savrseno svestan svega sto ovakvom govoru sledi. Pretpostavljam smrt, pa cak i egzistenciju (ono, dakle, sto je jos gore) starog, prokletog psa zivotu ratnohuskackog intelektualnog olosa: za zlocine nad ljudima drugih nacija, ali i za zlocin nad sopstvenom nacijom, za desetine hiljade mrtvih i raseljenih Srba, ubedjen sam, odgovarace ta gospoda srpskom narodu, i to u casu njegovoga suocavanja sa samim sobom. Cekam ja cas. Verujem u njega. Do tog casa, kako mogu da kazem da je taj svet moj svet?

Ali kako onda mogu bilo sta da kazem? Kako uopste mogu da govorim? Odavno naslutio sam da govor podrazumeva nekakav pristanak na svet, da pretpostavlja taj pristanak,: da bih govorio, svet ipak mora za mene da bude moj svet, bez obzira kakva zla video ja u njemu, bez obzira koju silu negacije da on pokrece u meni. Govor podrazumeva svet, onako kako podrazumeva druge, koji mi govore, kojima govorim, govor konstituise druge, govor konstituise svet.

Tudjinstvo u svetu jeste i tudjinstvo u govoru. Apsolutno nepristajanje na svet znaci apsolutno nepristajanje na govor. U trenucima trijumfovanja zla, kao sto su oni u kojima je razaran ovaj grad, ta tudjost jeste najveca: ne samo sto covek tada zanemi, kao sto se obicno kaze, jer ne moze da dodje do reci, nego se on i okrece protiv govora: ne bi da govori, nego bi da zaurla. Ne bi da bude covek dakle, nego zivotinja: urlikom bi da pobegne u zivotinjstvo, u ne-svest, u apsolutni zaborav i samozaborav.

To je ocajanje, strasni majstor Ocajanje, koji bi coveka da pretvori u zivotinju, ali (zurim se da kazem) ocajanje bez koga danas covestva nema. Negde sam rekao, u doba dok ste vi ovde, u Sarajevu, pod najuzasnijom, pod najsramnijom opsadom ove epohe, odolevali agoniji ljudskosti (a da vam nismo mogli da vam pomognemo - iako se sve cesce pitam: nismo mogli, ili nismo smeli?) - rekao sam: covek koji danas ne ocajava nije covek. I sad nastavljam, dalje: covek koji, pod trijumfom zla, ne pozeli reci da zameni urlikom zveri, na smrt ranjene, taj nije covek.

Nema danas ljudskosti bez ocajavanja. Nema danas govora bez dubokoga njegovog iskusavanja jecajem i urlikom.

Priznajem i to: da sam se tokom mog proslog boravka u Sarajevu, posle svake reci koju bih izgovorio, osecao lose, veoma lose: kao da sam nesto sakrio svojim govorom. Kao da sam nesto izneverio. Kao da sam se pogresno, ili cak lazno, predstavljao.

Sad pomisljam da to nije posledica uobicajenog mimohoda bica i jezika, nego da je to zivotnja moje ljudskosti, velika divna strasna zivotinja ocajavanja, trazila svoje pravo. Pomisljam da je to sama sustastvena ljudskost trazila od mene da zaurlam, a ne da govorim. I da me je samo zudnja za kucom uspevala da natera da, uprkos provokaciji na urlik, povezujem reci u recenice, da artikulisem plac, da ocovecujem zivotinju ranjene ljudskosti, pa makar da i tim govorom, tim pokusajem govora, i ja dajem svoj doprinos ogromnom sramnom verbalnom djubristu sto lezi na toj ranjenoj ljudskosti.

Ocigledno, ja govorim: pokusavam da govorim, pokusavam da se vratim kuci. I ja sam izbeglica, eto: pokusavam da kazem, u noci koja ne prestaje: Hocu kuci.

Sarajevo - da li je Sarajevo ta kuca? Ili, mozda nema vise Sarajeva, nema vise kuce? Da li egzodus Srba iz Sarajeva jeste vec mogucni egzodus Sarajeva iz Sarajeva?

Ako u Sarajevu nema kuce za mene, onda je nema ni u Beogradu, nema je ni u Zagrebu. Beograd moze da bude Beograd, i Zagreb moze da bude Zagreb, samo ako se Sarajevo zaista vrati Sarajevu: ako ponovo bude ono sto je bilo, pre fasistickog ludila: veliki grad svih. Ovde se resava sudbina svih nas. Hvala vam.