Nostalgija za neogranicenom vlascu moguca je samo uz 'kreativno tumacenje Ustava'

Da nista ne znate o zemlji u kojoj se ovako komplikovano i, u isti mah, neobavezno, dolazi na mesto sefa drzave, morali biste zakljuciti da je takva drzava u dubokoj krizi

Pise: Branislav Milosevic

Od ove srede drzava koju zovemo Jugoslavijom, nema vise svoga sefa. Drzava bez sefa, to je kao sanduk bez poklopca: sve se vidi, nista od nereda koji vlada unutra ne da se sakriti.

Novi sef drzave bice, po svoj prilici, izabran u roku od 30 dana, kao sto i Ustav predvidja. Ali on nece, kao sto i Ustav podrazumeva, stupiti na duznost odmah posle izbora, nego tamo negde krajem godine. Dok bude radio na rasciscavanju terena za preuzimanje vlasti u Crnoj Gori (u Srbiji ima vlasti vise nego sto je dobro i za njega i za Srbiju), na funkciji predsednika Jugoslavije zamenjivace ga predsednik Veca republika Savezne skupstine. To jeste po Ustavu, ali nije ni po Ustavu, ni po zdravoj pameti da neko hoce da bude predsednik Srbije i Crne Gore, ali se dvoumi da ode s mesta predsednika Srbije. Ta nostalgija za neogranicenom vlascu moguca je i dopustena samo uz 'kreativno tumacenje Ustava', sto je poznata floskula iz titovskih vremena kojom su se pokrivali politicki voluntarizam i diktatorske ambicije. Ali o diktaturi cemo kasnije.

Da nista ne znate o zemlji u kojoj se ovako komplikovano i, u isti mah, neobavezno, dolazi na mesto sefa drzave, morali biste zakljuciti da je takva drzava u dubokoj krizi. Kao da je funkcija sefa drzave neka vrsta kazne za onoga ko na tu funkciju dolazi, ali i za gradjane koji taj dolazak, manje-vise, nezainteresovano posmatraju. Zato, valjda, nije cudno sto za pet godina svog postojanja, drzava zvana Jugoslavija bira vec treceg predsednika.

Za razliku od prve dvojice, treci predsednik trece Jugoslavije bice izabran uz najvece teskoce, natezanja, sporove i otvorene sukobe. Dve vladajuce stranke u Srbiji i u Crnoj Gori koje su, za svoje potrebe i upotrebu, stvorile ovu drzavu, jedva su se slozile oko licnosti njenog treceg predsednika. Oni koji su bili protiv ovoga, jedinog, kandidata, misle da su izgubili samo jednu politicku bitku, odnosno da su protivnicima prepustili pobedu u njoj da bi dobili rat.

Oko cega se, zapravo, spore S. Milosevic i njegovo politicko potomstvo u Crnoj Gori?

Mladi, lijepi i pametni Crnogorci na vlasti misle da je Milosevic odvec krut i nekooperativan u odnosima sa svetom, da takvo njegovo drzanje produzava izolaciju i ubrzava propadanje zemlje kojoj bi Milosevic zeleo da stoji na celu. U tome svakako ne grese. Oni, naime, vec raspolazu izvesnim iskustvima koja im govore da politika u postkomunistickim zemljama u tranziciji moze biti veoma unosan posao. Stavise, oni bi ta svoja pocetna iskustva rado obogacivali, sto, ocigledno, nije moguce u zajednickoj drzavi koja se nalazi pod tzv. spoljnim zidom sankcija.

Kad govori politickim jezikom, grupa oko crnogorskog premijera svoja politicka stajalista smatra reformskim, a Miloseviceva konzervativnim, ako ne i necim gorim od toga. Milosevic se, vele, bori za golu, licnu vlast, na stetu svih gradjana, a oni se zalazu za razvoj drustva, u korist svih gradjana, pa i u svoju licnu korist.

Crnogorskim se liderima u jedan mah ucinilo da je najbolje odvojiti se od Milosevica, ali tako da ostanu u dobrim odnosima sa srpskim narodom. To se pokazalo ne samo nemoguce, nego i opasno: Milosevic je stavio do znanja da ce svoju identifikaciju sa Srbijom braniti svim sredstvima. Kako on voli da kaze, tu ni oruzane bitke nisu iskljucene.

Kad vec ne moze da se mirno odvoji od Srbije, crnogorskoj reformistickoj grupi ne ostaje drugo nego da se pridruzi Milosevicu. Ne tako, naravno, sto ce priznati da gresi dok se zalaze za drustvene reforme, nego sto ce pokusati da ih ucini neizbeznim. Iako po svom mentalitetu skloni precenjivanju sopstvenog formata i uticaja, mladi Crnogorci na vlasti imaju jednu znacajnu polugu koju mogu da koriste u jacanju svojih reformskih planova: ako Milosevic vec zeli da bude predsednik Jugoslavije s uskim nadleznostima, njima niko, ko ne pomislja na Obznanu, ne moze oduzeti mesto saveznog premijera, koji raspolaze gotovo kancelarskim ovlascenjima. Zaposedanje ovog mesta predstavnikom crnogorske reformske skole bilo bi daleko znacajniji prilog stvarnoj izmeni odnosa sanga u Federaciji nego sto su to svakodnevni intervjui mladih lidera u kojima se oni brane i sve vise napadaju svog politickog roditelja. To bi bio politicki odgovor na njegove neprincipijelne zahteve da se citava savezna drzava podesi interesima njegove licne vlasti. I dokaz da sve te velike i pateticne price o spremnosti za drustvene reforme nisu samo simptomi lazne trudnoce koja moze poroditi nove iluzije i ucvrstiti status quo.

U svom predavanju o " Jugoslovenstvu u proslosti i buducnosti", odrzanom krajem 1939. godine, Slobodan Jovanovic podseca na jednu Makijavelijevu misao da je za drzavu u krizi najbolje da se vrati na svoje osnovne ideje, na ideje od kojih se poslo u stvaranju te drzave. Ako bismo ovo Makijavelijevo uputstvo pokusali da primenimo na slucaj SR Jugoslavije, posto smo se prethodno, bez teskoca, valjda, slozili da je ova drzava u krizi, cemu bismo se mogli vratiti? Ideji dve partijske vrhuske da na brzinu sklepaju federalnu drzavu koja ce se proglasiti samozvanom naslednicom prethodne federalne drzave, kako bi se lakse dokazalo da se ona prethodna drzava raspala krivicom republika koje su zajednicki naziv Jugoslavija, zamenile svojim licnim, nacionalnim imenom. Ovaj politicki trik, kojim se htela odgovornost za agresiju na bivse jugopslovenske republike prebaciti na zrtve agresije, nije, naravno, ni kod koga prosao, i zato ta SR Jugoslavija danas nije clan gotovo nijedne znacajne medjunarodne politicke ili ekonomsko- finansijske organizacije ili institucije. Ona je jedna neuspela drzavno- pravna kreatura koju niko ne uzima u obzir drukcije nego kao ilustraciju provincijalne politicke pameti koja je ovu drzavu stvorila i uspela da je smesti na margine svetske politicke zajednice.

Danasnja Jugoslavija ne uziva gotovo nikakav kredibilitet u svetu, a izaziva frustracije obeju federalnih jedinica koje je cine. Za samo pet godina, ona je potrosila svaki privid svoje svrsishodnosti i sama sebe stavila na dnevni red, u obliku spora partijskih vrhuski koje su je stvorile.

Zato onaj ko hoce danas da odrzi Srbiju i Crnu Goru na okupu u jednoj drzavnoj zajednici mora pokazati znatno vise politicke maste i drzavotvornog osecanja od tvoraca tzv. zabljacke Jugoslavije. Mora, u najmanju ruku, znati da formulise polaznu ideju jedne ovakve drzave i da odredi razlog i smisao njenog postojanja. Taj razlog i smisao trebalo bi, svakako, da budu siri od onih koji su motivisali zivotarenje sadasnje Jugoslavije. Prelivanje diktature i ucvrscenje licne vlasti pokazali su se, naime, nedovoljno trajnim vezivnim tkivom jedne moderne drzavne zajednice, iako je Sl. Jovanovic bio dugorocno u pravu kad je, govoreci o, medjuratnom, doduse, jugoslovenstvu, upozoravao: "Kao sto ste imali ljude koji su diktaturu prihvatili zato sto su bili Jugosloveni, imali ste i ljude koji su prihvatili jugoslovenstvo kao dobar izgovor za diktaturu."

Time je i o ovoj, sadasnjoj Jugoslaviji gotovo sve receno. Zbog toga nije dovoljno zalagati se za drustvene reforme u bilo kakvoj Jugoslaviji, vec je potrebno izboriti se za demokratsku Jugoslaviju, ili kako ce se vec zvati zajednica Srbije i Crne Gore, u kojoj ce reforme biti moguce i pozeljne. I nece biti razlog za sukobe, nego politicki motiv da se eventualni sukobi produktivno razrese.