ARIJADNA JE, NAJZAD, SLOBODNA...

U novoosnovanom beogradskom pozoristu, "PUT-5a", prvom feministickom teatru na Balkanu, kako tvrde upuceni, odigrana je predstava "Ples Arijadne", u cijem stvaranju je ucestvovala brojna ekipa dama, razlicitih generacija i umeca, ali istih pogleda na mesto, ulogu i znacaj zene u drustvu, mitu i buducnosti. U noci punog meseca i letnjeg solsticija libretistkinja, koreografkinja i rediteljka, Zorica Jevremovic, poznata alternativna umetnica, je u Autonomnom zenskom centru protiv seksualnog nasilja (Tirsova 5a) za samo dvadesetak povlascenih gledateljki, koje su sedele u gledalistu (sobi) u obliku mladog meseca, prikazala Arijadnu u sasvim novoj svetlosti. To vise nije odana i nesebicno muskarcu privrzena mitoloska licnost vec osvescena zena. Ona famoznim klupcetom crvenog konca ("Arijadnina nit"), izbacivanog ovog puta, razume se, iz kante za djubre, ne pruza vise putokaz muskarcu, osvajacu i posedniku, vec odbacujuci lavirint svoga spoljasnjeg okruzenja u tradicionalnom "domu", "loznici", "ognjistu", traga za sustinom svog sopstvenog duhovnog bica.

Pri tome novu Arijadnu Mesec kao arhetipski, meditativni zenski znak, upucuje na saznavanje prednosti koncentracije na sopstveni ego i samocu, iz cega proizlazi svest o potrebi otpora i oslobodjenja. Tu je i paganski venac u kosi, kao feministicki znak i labris - sekira sa dva seciva u obliku meseca, koja Arijadnu vezuje za anticke zene-ratnice, borce protiv "muskog nasilnistva i egoizma..." Sa takvim rekvizitama-simbolima, jasnog znacenja, igra Arijadne se dramaturski postupno i logicno razvija: od spoznaje mogucnosti poniranja u sopstveno duhovno bice, preko traganja za njegovim osnovnim obelezjima, koje je izrazeno vizuelno kao crtanje kruga, lavirinta, mandale, sve to trenutka katarze kada "dojucerasnja zatocenica nametnutog, muskog, tudjeg lavirinta-pecine, ne istrci sada sama, jaka, osvescena u eksterijer, u stvarnost, u zivot kao oslobodjena zena".

Bez obzira na relativno skucen prostor za igru, od jedva 20 mē, autorke predstave o Arijadninom oslobodjenju iz sopstvenog lavirinta, uspele su da svoje jasno formulisane ideje teatarski precizno oblikuju i kultivisano izraze. Narocito uspesno je bio sacinjen pretezno lirski muzicki kolaz sastavljen od kompozicija M. Monk, L. Anderson, Endza, I. Stefanovic i argentinskog strastvenog tanga.

U zenskoj publici, na premijeri, naravno, nisu bile iskljucivo feministkinje, ali svima se predstava dopala zbog iskrenosti sa kojom je pripremana i odsustvom svake pateticnosti i didakticnosti.

Za takvu ocenu je, pre svega, zasluzna igracica modernog baleta Tanja- Leposava Nastic, nekadasnja ucenica Smiljane Mandukic i danas plesni izvodjac na mnogim perfomansima. Sazrela kao zena i umetnica Tanja Nastic je izvanredno usvojila sve koreografsko-rezijske zamisli Zorice Jevremovic, s tim sto ih je nadogradjivala ne samo igrom lepih i harmonicnih plesnih oblika vec i nenametljivom duhovnoscu, koja je ponekad groznicavo, ponekad duboko osecajno, a ponekad odvazno iskrila iz njenih ociju.

Bez obzira koliko se ko priklanjao ili ne feministickoj ideologiji, "Arijadnin ples" je pozorisna monoigra, koja je u svim svojim komponentama zrelo promisljeno i ostvarena, te bi, verovatno, ostavila dobar utisak i na musku, a ne samo zensku, za sada u ovom pozoristu povlascenu publiku.

Milica Zajcev