ZAPADNOEVROPSKI MULTIKULTURALIZAM NA MAKROPOLITICKOM I MIKROSOCIJALNOM PLANU

Dzon Reks

Obrazovne insitucije bile su manje uspesne u promovisanju obrazovanja i slamanja etnickih granica. U Britaniji, kao i u Holandiji, posebne skole unutar drzavnog sistema dopustene su samo glavnim hriscanskim veroispovestima i Jevrejima. Takodje, postoji pravna osnova da i druge religije traze drzavnu podrsku za odvojene skole. Religiozne zajednice su manje trazile odvajanje tamo gde je drzavni sistem priznao specijalne pobleme manjina (u slucaju Muslimana, radi se o obezbedjivanju mesta za molitve, dopustanju muslimanskim devojcicama da se ne svlace na casovima fiskulture, odredbi o "hilal" hrani u skolskim obrocima i stvaranju mogucnosti za odvojeno obrazovanje polova).

U Irskoj je postavljeno pitanje o tome da li obrazovanje treba da bude zajednicko ili ne. U sustini, skolski sistem odrzava religiozne podele drustva kao celine, bilo da skole kontrolise crkva ili zbog toga sto se deca u njih upisuju na osnovu stanovanja u odredjenom naselju. Neke drzavne skole u oblastima u kojima postoji veca integracija mogle bi da traze nacin da ohrabre religioznu toleranciju. Ovo je navelo neke liberalno opredeljene pojedince da u obrazovanju vide sredstvo za smanjivanje sveopsteg stepena etnickog sukoba.

Nijedan od ovih problema, naravno, ne postoji u Francuskoj u kojoj je drzavni obrazovni sistem sekularizovan, ali tu sekularizaciju osporavaju same etnicke zajednice, koje traze zadrzavanje svojih obicaja u skolama. Primer za to su muslimanske devojcice koje traze da im se dopusti nosenje feredza u skolama i neprijateljski odgovor skola na ovakav razvoj situacije.

Mozda se treba nadati da bi sport mogao da postane lokalno srediste za zajednicku interetnicku identifikaciju. Ako bi to bio slucaj, podrska lokalnom fudbalskom timu vodila bi ka snaznoj lokalnoj alternativi za identifikaciju u etnickom smislu. Cini se, medjutim, da fudbalski timovi i najcesce odrazavaju etnicke razlike. Slucaj podele timova "Seltiks" i "Rendzers" u Skotskoj je najpoznatiji, ali slicne tendencije postoje i na drugim mestima. U sustini, fudbalsko navijanje se moze smatrati nekom vrstom dozvoljenog i relativno mirnog ventila za oslobadjanje od nasilnickog osecanja etnickog antagonizma. To je sada u izvesnoj meri ublazeno globalizacijom fudbala i angazovanjem medjunarodnih igraca iz drugih zemanja koje nisu umesane u nacionalne etnicke konflikte.

U razlicitim nacionalnim kontekstima ponekad se cuju sugestije da saradnja i dobrosusedski odnosi na lokalnom nivou u gradovima mogu da omoguce politicko resenje za medjuetnicke probleme. To je nada koju sam cuo od ljudi iz Severne Irske, Libana, Indije i, naravno, Sarajeva. Receno nam je da su ljudi iz razlicitih etnickih zajednica vec vekovima ziveli jedni pored drugih u Deriju, Bejrutu, Varanasiju i u Sarajevu, i da na toj osnovi mogu biti izgradjena multikulturna drustva na nivou citave zemlje. Nazalost, iskustvo pokazuje da susedi razlicitog etnickog porekla mogu ziveti zajedno i da mogu biti prilicno srecni, sve do trenutka etnicke mobilizacije na nacionalnom nivou. Tada susedi sa kojima su odnosi mogli biti perfektni odjednom dolaze pred necija vrata sa smrtonosnim oruzjem i poruka glasi: "U ovome nema nicega licnog, mi jednostavno moramo da vas ubijemo ili proteramo iz politickih razloga." Zbog cega je to tako?

Prvo, ja mislim zbog toga sto je, gledajuci u proslost, postojeci obim susedske saradnje bio preuvelican na sentimentalan nacin. Kada pripadnici razlicitih etnickih zajednica sa razlicitim religijama, jezicima i obicajima zive zajedno, oni u sustini vode prtezno odvojene zivote koji su zasnovani na njihovim sopstvenim religioznim i domacim institucijama, uz susedske odnose koji u procesu svakodnevnog zivota igraju veoma beznacajnu ulogu. Dogovoreni odnosi izmedju zajednica vazniji su od susedske interakcije, koja postoji od slucaja do slucaja. Na primer, mogu biti organizovani sastanci verskih predvodnika na kojima bi bile otkrivene zajednicke vrednosti i podeljene moralne ideje; moglo bi cak da dodje do prozimanja religija, kao na primer u slucaju hriscanskih i muslimanskih sekti koje se medjusobno prilagodjavaju, stvarajuci hriscanske oblike islama i islamske oblike hriscanstva. Takvi procesi su se dogodili, ali su cesto veoma slabi. To je takodje slucaj u Severnoj Irskoj.

Situacija j prilicno drugacija ukoliko, na sirem drzavnom nivou, grupe koje se nalaze u sastavu multikulturalnog drusva, zajednicki stvore i podele gradjansku kulturu i nacionalni sistem interkulturalne tolerancije. U tom slucaju, kooperativne susedske odnose podstice drzavni sistem i postoji manja verovatnoca izbijanja nasilnih sukoba na lokalnom nivou. Prema tome, cini se da politicki sporazum na drzavnom nivou predstavlja sustinski preduslov za susedski interkulturalni medjuetnicki mir.

Postojala su, naravno, vremena kada su osnivana drzavna politicka uredjenja koja su prevazilazila pitanja etnickog porekla. To je bio slucaj u Habsburskom carstvu, a takodje i u ujedinjenim komunistickim drzavama. Birokratija ili partija obezbedjuju srediste lojalnosti koje je u suprotnosti sa etnickim poreklom: one koriste svoju moc kao sredstvo za potiskivanje etnickog sukoba. Takodje, takvi centralizovani sistemi vladavine mogu pronaci nacin da u partiju ili birokratiju ukljuce razlicite etnicke elemente.

Ekonomija je drugi povezujuci faktor koji se moze naci na drzavnom nivou. S obzirom da procesi proizvodnje i razmene pretpostavljaju ucesce pojedinaca iz svih etnickih grupa, one se mogu boriti jedne protiv drugih jedino uz cenu unistenja strukture ekonomije.

Obostrani slom partije i ekonomije bio je problem sa kojim se Jugoslavija suocila posle 1989. godine. Na toj tacki, glavna osnova za politicku organizaciju je postala sama etnicka grupa. Razlicite etnicke grupe medjusobno su se sukobile i upravo je ta konfrontacija uspostavila drzavno politicko uredjenje. Jedino sto je preostalo kao nada bila je neka vrsta dogovorenog etnickog sporazuma, ali je rat ostao pretnja.

Kada je rat izbio, stvaranje drzavnog politickog uredjenja postalo je jos teze. Jedna je stvar naterati podeljene i neprijateljske grupe da stvore neku formu mirne koegzistencije, pre nego sto zaista pocnu da se medjusobno bore. Druga je stvar traziti nacin za osnivanje takvog poretka kada strane pregovaraju dok se oruzje jos uvek pusi na konferencijskom stolu.

Realno gledano, stvaranje mirnog medjuetnickog interkulturalnog drustva u ovakvim okolnostima zahteva ponovno uspostavljanje medjuregionalne ekonomije i politickih partija, po mogucstvu zasnovanih na klasama, koje bi predstavljale etnicki presek stanovnistva. U protivnom, verovatno ce doci do povlacenja u zasebne i samodovoljne neformalne etnicke ekonomije i do pojave cistih etnickih partija. Multikulturalni urbani centri koji su postojali u bivsoj drzavi u takvim ce okolnostima verovatno nestati. Ukoliko i dalje budu uopste postojali, oni ce biti zasnovani na odvojenim zajednicama. Najbolnije iskustvo iz takvih zajednica nose deca iz etnicki pomesanih brakova, koja moraju da izdaju ili majke ili oceve, a ne pripadaju ni zajednicama.

Finalno obelezje posleratne situacije je slom neke vrste ekumenske saradnje i prozimanja u religijskom u kulturnom sistemu. Muslimani i hriscani koji su otkrili nacine da zive zajedno kao, recimo, Bosanci, sada shvataju da se na njih gleda kao na Muslimane i da oni to moraju da budu. Ne iznenadjuje to sto cistije forme islama postaju dominantne. Na slican nacin, postojanje nasilnickih politickih sukoba u Severnoj Irskoj dovodi do porasta ekstremnih formi protestantskog sektastva.

Moj argument u ovom prilogu glasi da je iluzija zamisljati da je buduci etnicki mir moguce izgraditi polazeci sa pogresne strane. Mir mora da bude zasnovan na drzavnom nivou u ekonomskom i politickom smislu. U nedostatku domace nacionalne ekonomije i drzavnog uredjenja, to bi moglo da znaci da ce ekonomija i red u jednom vremenskom periodu morati da zavise od intervencije medjunarodnih snaga. To je postalo efikasnije otkako su Sjedinjene Drzave dosle da odigraju znacajnu ulogu. Koliko god izgledao nepravedan u detaljima, Dejtonski sporazum je nametnuo politicki red i obezbedio potreban prostor za stvaranje unutrasnjeg multikulturalnog sistema.

Drugi faktor koji je neophodan za stvaranje nove Jugoslavije mora biti obnova nacionalne ekonomije. To bi takodje moglo da zavisi od osnivanja zajednickih preduzeca sa medjunarodnim udelom i zahtevalo bi ekonomsku pomoc. U ovom trenutku izgleda manje verovatno da ce doci do ovakvog stranog ukljucivanja u ekonomiji, vec ce to pre biti slucaj kada je rec o uspostavljanju politickog reda.

Ponovno uspostavljanje politickog i ekonomskog poretka je uslov za istinsko bavljenje problemima Sarajeva, Mostara i drugih podeljenih gradova. Ukoliko, naravno, dodje do ozbiljnih pokusaja da se stvore planovi o politickom i ekonomskom poretku koji bi bili osnova za stvaranje multikulturalnih gradova. Oni koji sada nastoje da stvore takve gradove nemaju podrsku centralnog politickog konsenzusa ili politicke volje i to je njihov glavni problem. Pitanje je da li ce konsenzus i volja biti uspostavljeni pre povlacenja medjunarodnih snaga.

Problemi koje sam razmatrao privlace svetsku paznju zbog sokantne brutalnosti etnickog konflikta koji se dogodio u Bosni, u evropskom drustvu. Ipak, slucaj Bosne nije jedinstven. Unutar Jugoslavije, ostaje neresen mozda cak i veci problem Kosova. Gledajuci dalje ka zapadnoj Evropi - Irska i baskijska pitanja u Ujedinjenom Kraljevstvu i Spaniji nisu resena i etnicki sukobi i terorizam tamo ostaju cinjenice. Gledajuci van evropskih granica, nereseni su problemi Bejruta, Kipra, Kurdistana, Kasmira i Kambodze. Zadatak drustvenih naucnika je da pronadju nacine pomoci kojih bi svi ovi problemi mogli da budu reseni i da pronadju politicke saveznike koji bi bili u mogucnosti da primene resenja koja oni predlazu.

(Autor je profesor univerziteta u penziji i saradnik Centra za istrazivanje etnickih odnosa Univerziteta Vorvik u Koventriju, Velika Britanija)